Поглед изван српског дворишта

У српским земљама с обе стране Дрине, колико год тежак био, живот је још увек слободнији него у многим деловима света – поготово оним који би да нас уче како треба да живимо.

Док се, са обе стране Дрине, као Срби суочавамо са новим-старим притисцима од стране нових-старих западних „пријатеља“, не треба скроз изгубити из вида шта се дешава и изван наших граница, управо тамо одакле долазе емисари који би да нам донесу „мир и просперитет“.

Под условом да, наравно, прихватимо да се самоукинемо у замену за још једну туру тапшања по рамену и додатно „јачање наше европске перспективе“.

А како стоји та фамозна европска перспектива у самој ЕУропи? Односно, како стоји бренд демократије, људских права и слобода, та основа меке моћи која је деценијама обезбеђивала западним политичким посленицима морални капитал који им је дозвољавао да захтевају од других прихватање „европских стандарда“, односно да усвоје један претенциозно педагошки приступ према „варварима“, као у стара добра колонијална времена (којих се, узгред, није било политички коректно сећати, иако су управо она, а не „демократија, људска права и слободе“, обезбедила западном свету супериорни материјални положај у глобалним односима)?

Орвеловска будућност
Видимо, на пример, муњевити успон ковид-тоталитаризма, насилну сегрегацију до јуче слободних људи у вакцинисане и невакцинисане, упркос више него убедљивим доказима да и једни и други могу да преносе заразу.

Видимо одузимање све већег обима грађанских и свих других права овим другим, који не желе да прихвате још увек експерименталне западне вакцине.

Видимо појаву, у облику ковид пасоша, нечега што има врло злокобне обрисе „жига звери“ из Јовановог Откривења, без којег, у не тако далекој перспективи, неће моћи ни да се купује, ни да се продаје, ни да се слободно креће.

Видимо, као реакцију, масовну побуну на улицама западних градова која се шири, и све бруталнију и милитаризованију полицију која јој се супротставља.

То је Европа.

Аустралија је још много гора, јер су тамо већ успостављени логори чак и за потпуно здраве који су само били у контакту са онима које је ноторно непоуздани PCR тест обележио кужним – пардон, позитивним.

Ово све наврх претходних трендова ка све већој и обухватнијој (само)цензури, ултимативним захтевима за политичком коректношћу, прихватањем миграната из потпуно друкчијих и често некомпатибилних култура, редовним геј парадама, признавањем „нових полова“, квотама у корист свих могућих „угрожених мањина“ и, у српском случају, прихватањем статуса вечитог кривца за све ратове и сва зла овог света, односно улоге нових „нациста“, који у потпуности засењују оне старе, односно праве, германске.

Вреди стати и размислити, чак и онима који су још увек позитивно оријентисани ка страни света где Сунце залази.

Да ли је то оно чему треба да тежимо?

Да ли је то живот који желимо да живимо?

Да ли је то та будућност зарад које треба жртвовати било шта, а камоли неки витални национални интерес?

Орвеловска будућност чизме која гази људско лице – заувек?

Поготово када чујемо нацистичко-агресивни тон бившег високог представника у БиХ Кристијана Шварц-Шилинга посредством старог доброг Дојче велеа, и његову запенушану варијацију на стару германску тему „Serbien muss sterbien!“, овог пута првенствено усмерену ка Републици Српској – мада, разуме се, ни Србија није поштеђена. Јер, забога, где су Срби, ту негде мора да је и баук „Велике Србије“ којим треба плашити жене, децу и заостале у развоју који у ту виртуелну бабарогу још увек верују, односно желе да верују, пошто немају креативности да, ево већ више од сто година, ишта маштовитије смисле.

Док је, наравно, Велика Албанија сасвим „океј“. Заправо, она не постоји већ је такође само плод маште опасног великосрпског мозга, коме се, ето, у свом перманентном бунилу, привиђа уклањање границе између Косова и Метохије и Албаније које се, ето, „спонтано“ десило крајем новембра, али није вредно помена западних дипломата, а камоли чак и речи њихове критике.

Типична српска параноја којој се, као и свему српском, мора стати на пут да би се коначно кренуло у светлу будућност (оне Шварц-Шилингове, односно Орвелове чизме која вечито гази српско, односно људско лице).

Велики наратив

На ширем плану, у том великом демократском свету којем би, кажу, требало да тежимо, имамо из Давоса грандиозне најаве тимског састављања „Великог наратива“, пројекта који би требало да мусавим и неинформисаним масама што боље прода визију светле будућности коју нуди Светски економски форум, односно најбогатијих 0,1 одсто, посредством његовог председника, Клауса Шваба, који би без проблема могао да одигра улогу главног негативца у било ком филму о Џејмсу Бонду без пробе и шминке.

Шваб је, иначе, велики поклоник тзв. Четврте индустријске револуције, својеврсне трансхуманистичке будућности у којој треба да дође до постепеног споја човека и технологије, односно машине и перманентног надзора над сваким аспектом људског постојања и биолошког процеса. А до ове дистопијске револуције треба да нас доведе тзв. Велико ресетовање, односно редефинисање људских, друштвених, економских и политичких односа подстакнуто пандемијом коронавируса и кризом коју је она произвела у свим сегментима људског постојања – односно кризом коју су светске елите изазвале под изговором пандемије.

Парафразирајући некадашњег Обаминог шефа кабинета, Рама Емануела, не треба дозволити да озбиљна криза прође а да не буде искоришћена.

Има још много тога на шта треба обратити пажњу – од америчког хушкања Украјине да нападне Донбас зарад изазивања руске интервенције, а све у циљу трајног одвајања Русије од остатка Европе и цементирања нове блоковске поделе континента, па до све провокативнијег понашања НАТО снага дуж руских граница и провоцирања Кине преко растуће западне подршке, укључујући и војну, Тајвану, инфлације у западном свету коју је кад-тад морало да изазове деценијско бесомучно креирање новца без покрића, све већег заоштравања односа између „црвених“ и „плавих“ америчких федералних држава и спирале насиља у коју тоне још увек најутицајнија земља света…

Оправдано забављени сопственим јадом, услед већ поменутих старих-нових притисака који се једноставно не могу и не смеју игнорисати, није згорег држати око и на широј, глобалној ситуацији.

Ако се већ боримо да још боље схватимо за шта се боримо и у ком правцу је пожељно ићи. А и да упоредимо стање код нас са стањем у свету.

У погледу овог последњег, чак и под оваквим притисцима, упоредно гледано, у српским земљама с обе стране Дрине, колико год тежак био, живот је још увек слободнији него у многим деловима света – а поготово оним који би да нас уче како треба да живимо.

И то је корисно знати.

[table id=1 /]

Александар Павић/Све о српској