ЗДРАВКО ПОНОШ – каријера заснована на протекционизму и фамилијарности

Када говоримо о Здравку Поношу, народ треба да зна истину о том човеку, како он не би паразитирао у јавности на друштвеном угледу Војске Србије нити на чину генерала.

Познајем Здравка Поноша веома добро и био сам савременик његове болесне каријере, која је обележена недопустивом партијском подршком и протекцијом. Све ово што се данас износи у медијима, биле су поверљиве приче у војним кулоарима. О томе је делимично само понеко говорио на крају војне каријере, јер је страх био основан. За било кога да је Понош нешто чуо узео му је за зло и то га је коштало даље војне каријере и напредовања у служби.

Истичем само неке моменте који су мање познати јавности а односе се на спорну каријеру Здравка Поноша, која је по много чему проблематична, друштвено спорна и пример како не треба радити у кадровању официрима мимо системских критеријума, на штету Војске Србије.

Размишљајући о Здравку Поношу данас и сећајући се тог времена, јасно се препознају негативне особине личности и неиспуњени предуслови за постављење на највише дужности:

1. Без развијеног осећаја о потреби одбране завичаја – села Голубића, Книна, РС Крајине у рату 1991.-1995.године. Зашто није тада командовао батаљоном или бригадом у Крајини ако је прави официр, патриота? Могао се тада препоручити као патриота. То му је судбина дала на пробу. Очигледно, било је лакше бити у Београду. Ко не брани свој завичај, заиста неће ни туђи.
2. Каријериста – Постао је генерал без испуњавања општих критеријума за тај чин, посебно за дужност НГ ВС, уз непосредан утицај Бориса Тадића и уз свесрдну подршку Велике Британије и НАТО пакта. Да није тога било вероватно би у пензију отишао као неперспективни потпуковник службе ЕИ ПЕД ( електронског извиђања и противелектронских дејстава). Када је себи 2005. године обезбедио чин генерал-мајора и још неколико послушника, без услова и мимо реда, онда су донели нови Закон о Војсци и увели чин бригадног генерала. На тај начин је покушао и формално да одскочи и направи разлику у односу на своје потчињење. Начелник Генералштаба Војске Србије остаје до децембра 2008, када га је сменио председник Борис Тадић^[, због несугласица са министром одбране Драганом Шутановцем. Децембра 2009. указом председника Републике Србије Бориса Тадића престала му је активна служба, на срећу Војске Србије.
3. Војнички скромно образован у Србији – након ВТА у Загребу није завршио ни једну војну школу у систему војног школства СФРЈ, СРЈ нити Србије. Није завршио Командно-штабну школу нити Генералштабно усвршавање. Завршио је само магистарске студије на ЕТФ-у а никада није докторирао, вечити магистар. По први пут, у историји Србије, на чело војске дошао је човек који је завршио само Академију. То говори о безобзирном партијском кадровању и уплитању у струку, где су били порушени системски утврђени критеријуми.
4. Без трупне командне каријере – Постао је НГШ а да је командовао само водом. У критеријумима за постављење на дужност НГШ било је прописано увек да је командовао оперативним саставом војске, корпусима и армијама. Понош није командовао ни нижим тактичким а камо ли здруженим тактичким јединицама.
5. Самољубив – Захваљујући страначкој протекцији у кадровању у систему одбране тадашњи потпуковник Понош се убрзано курсирао у НАТО школама или водећих сила НАТО пакта. Школовао се у Краљевском колеџу за одбрамбене студије у Лондону, курс који траје 10 месеци. Током студија у Лондону је летео као копилот на британском школском авиону, вероватно као типован и подржан за највише дужности у СР Југославији а потом у Србији. Британци су наравно „водили рачуна“ како се развија каријера њиховог пулена, што вероватно чине и данас, када је прошло пуно времена од његовог пензионисања. Потом је завршио курс за више извршиоце, у НАТО центру „Џорџ Маршал“ у Немачкој. Његове колеге су већ тада знале да је то страначки „изабрани“ потпуковник кога спремају за будућег НГШ. Истини за вољу у војном смислу било је стотине заслужнијих потпуковника и пуковника да се школују и припремају за највише положаје у Војсци и систему одбране.
6. Сарадник и љубитељ НАТО пакта – Показао се као промотер НАТО пакта у Србији, организације која је помогла Хрватској припрему и извођење операције „ОЛУЈА“ као и прогон преко 230.00 Срба са простора РСК. Формирао је прву канцеларију у Министарству одбране за сарадњу са НАТО која је прерасла у одељење за сарадњу са НАТО пактом. То је био тај њихов пулен који испуњава обавезе.
7. Диктатор – Изградња полтронског и поданичког менталитета у Војсци. Прескакао је сваку устаљену процедуру рада и односе у Војсци, како би наметнуо своје мишљење и намеру. Аргументацију су му нудили њему „одани и изабрани појединци“, који нису сносили формалну одговорност за предлоге и учињене промене. У страначким круговима промовисан је као „незамењив, јединствен генијалац,“, али ми, у Војсци и Министарству одбране, смо јасно знали колико је у суштини неспособан и да злоупотребљава овлашћења и моћ Председника Србије. Његова  реч је била веома битна ко ће и када бити постављен на дужност, унапређен, смењен или пензионисан. Ауторитет Здравка Поноша није био стваран, нити је почивао на угледу личности, заслугама и референцама. Напротив, радило се о формалном ауторитету и на злоупотреби овлашћења, која проистичу из те дужности НГШ. Указом Председника Републике Србије Бориса Тадића, децембра 2006. године, ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника. Од осамостаљења Црне Горе, јуна 2006. године, обављао је функцију вршиоца дужности начелника Генералштаба. То време разбијања Државне заједнице СЦГ, било је време самовоље и несистематичног рада. Војска се убрзано ослобађала ратних и искусних кадрова, на различите начине. Вероватно је и то била инструкција НАТО пакта.
8. Непоштовање субординације и линије руковођења и командовања – У више наврата се арогантно понашао према својим претпостављеним руководиоцима у Министарству одбране, пре свега министрима одбране, др Зорану Станковићу и Драгану Шутановцу. Како се он понашао, то није никоме од потчињених дозвољавао нити опраштао. Например, непосредан повод за бојкотовање новогодишњег пријема био је његов однос према министру одбране и његова сујета да је он битан и његова одлука. Поносио се тиме што је генерале вратио да не присуствују прослави. Није тачно да су га сви послушали. Било нас је неколико да смо дошли на свечаност. Чудио сам се тој самовољи вајног генерала Поноша и био спреман да напустим службу ако та његова самовоља буде подржана. Понош је самовољно настојао да распоређује буџетска средства и да у медијима означава Министарство одбране као „проточни бојлер“ и прозивао да МО „нема никакву стратегију“, што је била потпуна лаж и израз самовоље.  Самовољно је одузимао и додељивао службене мобилне телефоне, и доносио одлуке о набавкама, како видимо ових дана и опреме за прислушкивање.  И то је доказ да се није могао одмаћи од почетне трупне дужности, јер је ментално остао командир вода. Проблем је био у томе што је генерал Понош намеравао да буде „шеф“ и у Министарству и министру одбране. Зато је пречесто боравио у згради председника Србије, стварајући лажну слику да је само њему одан и да од њега прима наређења. Сукоб Здравка Поноша и министра одбране наставио се све док га председник Србије Борис Тадић није разрешио. Поношева процена је била да ће га Тадић заштитити и одредити новог министра одбране. Та ароганција и лоша процена коштала га је дужности, на срећу Војске Србије.
9. Протекционизам и фамилијарност – Након пензионисања 2009. године, већ у јануару Године, захваљујући Вуку Јеремићу и његовом предлогу, одлуком Владе Србије постављен је за помоћника министра спољних послова Србије. То није био израз способности за то радно место, него наставак злоупотребе партијске подобности, пријатељства и фамилијарности са Вуком Јеремићем. Поред невладине организације са Вуком Јеремићем, Понош је наставио политички ангажман са Вуком Јеремићем.
10. Непоуздан и користољубив – Главни одбор Странке слободе и правде, који је одржао седницу у Новом Саду, 22. јануара 2022. године донео је одлуку да партнерима у опозицији предложи да подрже Здравка Поноша као заједничког кандидата на председничким изборима у 2022. години. Исти  дан га је Ђилас промовисао за кандидата за председника Србије. Очигледно је да је Поношева процена била да од Вука Јеремића не може ништа више добити, а добио је много, што се може изразити и доларским платама у УН и у невладиној организацији. Решио је да нађе  Драгана Ђиласа – „новог газду“. Сви његови досадашњи покровитељи, који су га створили за њега су небитни, Тадић, Шутановац и Вук Јеремић. Нови газда Драган Ђилас је сада битан али и он ће, у неком моменту, постати небитан.
11. Везаност за Загреб и Хрватску државу и стране центре моћи – Године проведене у Хрватској, добри односи са представницима хрватске државе, која му је уништила завичај, прогнала народ јесте неразумно понашање. Посебно је проблематично да му је та хрватска власт омогућила да обиђе родно село и да летује на Брионима, као НГ ВС, што се препричавало у Војсци. Такво понашање не може га препоручити за месну заједницу а камоли за председника Србије. Пристајање на хрватски пасош јесте додатна срамота, која се ничим не може правдати.
12. Несигурност – Пуно је личних и професионалних индикатора који указују на то да се не може очекивати да би дужност председника обављао одговорно, уставно, законито и у складу са српским националним интересима. Довољно је погледати списак лица која га подржавају, као и афирмативне чланке у Хрватској и информације у страним центрима моћи. Онај ко се одрекао РСК и завичаја олако би се одрекао Косова и Метохије и Р. Српске. Вероватно би радо на томе да Србија постане део НАТО пакта и да се прогна „малигни руски утицај“.

За председника Србије требају да се такмиче они који су некомпромитовани и који су животним делом заслужни да их народ препозна као свог председника.

Међутим, има и оних, као Здравко Понош, који су умислили да им генералски чин у пензији даје за право да се кандидује за највишу државну дужност. Не сметају њему слабости испољене у послу који је радио, као НГШ Војске Србије. Очигледно је набеђен да носи велике државне заслуге и да је, као пензионисани генерал, вечити магистар подобан за председника Србије, јер је „службовао у УН“. Има Србија довољно младих интелектуалаца, да се боре на изборима за то место а не времешни, привилеговани и ничим заслужни генерал

Проф.др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији

Бонус видео: