Божански Цезар и Елвис

Култ владара започео је давно, и неговао се још у време фараона у старом Египту. Веровало се да су се по упокојењу фараони преобразили у божанство (гр. αποθέωσης, апотеоза или „обожење“).

Међу данашњим египтолозима прихваћена је теорија да су пирамиде не само надгробни споменици фараона, већ да су ове чудесне грађевине „места и средства за васкрснуће“.

Египћани су веровали да је мрачни део ноћног неба око кога звезде круже „капија небеса“, и да је једна од оса која пролази од главне гробне одаје кроз врх пирамиде усмерена у средиште овог дела неба.

Пирамида је, дакле, могла бити схваћена као „лансирна станица“ за магично путовање душе умрлог фараона у пребивалиште богова међу звездама.

Стари Грци, који су се васпитавали и одушевљавали еповима Хомера и Хесиода, у почетку су понајвише славили митске јунаке као што су Херакле и Ахил. Они су због своје снаге и супериорности сматрани над–људима и потомцима богова, па се веровало да су њихове душе после смрти отишле у подземни свет где су Поља Елисиона или Јелисеја (гр. Ηλύσια Πεδία), у коме су трајна боравишта блажених. На Јелисејска поља блажених, веровало се, отишла је и душа војсковође и владара Александра Великог (гр. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας, 356. пре Хр. — 323. пре Хр.).

Александар је постао узор многим војсковођама и императорима широм света: један од његових највећих поштовалаца био је и славни римски војсковођа, писац и диктатор Јулије

Цезар (лат. Gaius Iulius Caesar, Рим, 100. пре Хр. — Рим, 15. март 44. пре Хр.). Римљани су од Грка преузели веровање да ће душе погинулих и умрлих хероја и над–људи добити трајно боравиште међу боговима. Тако је у априлу 44. године пре Хр., месец дана после атентата, неки Цезарион, кога је Јулије Цезар ослободио ропства, на Форуму подигао стуб над пепелом погинулог диктатора и установио култ као бићу које сада живи међу боговима.

У класично доба римске културе, тачније, после смрти императора Клаудија, који је умро октобра 54. године (по Христовом рођењу), појавио се у Риму један сатирични текст који је исмејао дивинизацију („обожење“) овог четвртог по реду римског цара. Овај књижевни састав, чији изворник нажалост није сачуван, има грчки наслов ἀποκολοκύντωσις (апоколокинтосис, што значи „отиквљење“). Аутор се, из разумљивих разлога, није подписао. Дион Касије, римски историчар и сенатор грчког порекла (лат. Lucius Cassius Dio, око 155 – око 235) је забележио да је аутор сатиричног „Отиквљења“ славни философ Сенека Млађи (лат.Lucius Annaeus Seneca, рођен око 4. пре Хр. – умро 65). Сматра се да је „Отиквљење“ настало, између осталог, и као ругалица мртвом Клаудију, јер је овај цар распуштеног философа Сенеку због неморала 41. године протерао из Рима на острво Корзику. У сваком случају, ово је једини књижевни састав римске литературе у коме се државна религија дивинације императора отворено исмева.

Било је потребно округло два миленијума да се у Америци обнови култ лика и дела обожаваног и обоженог идола. Овог пута то није римски цар, него „краљ рокен-рола“ (ен. „King of Rock and Roll“) коме су ову неформалну ласкаву титулу доделили милиони обожавалаца у Америци и целом свету. Реч је, погађате, о Елвису Прислију (Elvis Aaron Presley, 8. јануара 1935 – 16. августа 1977).

Рођен је у Тупелу, држава Мисисипи, као син сељака. У 14. години се сели у Мемфис, Тенеси. У 19. години је био возач камиона. У Мемфису је слушао црначку музику – блуз и госпел (црквено певање црних протестаната), и тај стил и начин певања су на младог Елвиса оставили дубок и трајни утисак. Као 18-годишњак, 1953. године, снимио је мајци за рођендан две песме. Једна се звала „Моја срећа“. И имао је среће! Снимке су чули Сем Филипс, власник студија „Memphis Recording Service“ и његова асистенткиња Мерион Кајслер. Одушевљени снимцима, они су 3. јула 1954. на локалном радију емитовали Елвисову песму „That`s All Right, Mama!“. Сутрадан је било око 6.000 телефонских позива (!) и молби да се песма понови.

Од тада надаље Елвисова каријера се уздиже стрмом узлазном линијом. Штавише, Прислијеви наступи су постали познати по необузданим, хистеричним реакцијама женског дела публике. Девојке су вриштале и падале у несвест. У 21. години (1956) Елвис је снимио за чувену дискографску кућу RCA плочу „Heartbreak Hotel“, која се за кратко време продала у тиражу од (за оно време невероватних) осам милиона примерака(!) Сваке седмице је младом Елвису стизало око 10.000 писама од обожавалаца. Присли више не сме сам да изађе на улицу. Жртва је своје популарности. Тежину славе „краљ рокен-рола“ није успео да поднесе. После развода Елвис се препушта разврату са врло младим обожаватељкама. Почиње свакодневно да узима таблете „за живце“, али све више троши и праве наркотике. На врхунцу славе, 1970. године, председник САД Ричард Никсон прима Елвиса у Белој кући и славној рокерској мега–звезди и наркоману свечано уручује плакету почасног агента Уреда за борбу против наркоманије(!)

„Краљ“ умире 16. августа 1977. године у својој 42. години живота, у Мемфису, држава Тенеси. Следећег дана Америци се обратио њен председник Џими Картер кратким некрологом у коме је између осталог рекао следеће: „Смрт Елвиса Прислија лишила је нашу земљу човека од великог значаја. Био је јединствен и непоновљив. Његова музика и личност коренито су променили гледишта америчке културе“.

Одмах после Прислијеве смрти појавио се постер „Тајна вечера“ (ен. Last Supper). На њему су насликани као дванаест апостола Чак Бери, Бо Дидли, Карл Перкинс, Клиф Ричардс и други најпознатији ондашњи амерички рокери, а у средини стоји Елвис на месту Исуса Христа као Месија нове религије. У потпису је стајало: „Он је био краљ, а ми смо били на његовом устоличењу. Амин.“

Ускоро су обожаваоци тражили од америчког Конгреса да Елвисов рођендан, 8. јануар, буде проглашен за државни празник. У његовом Мемфису је отворен музеј Елвиса Прислија, и подигнут споменик висок четири метра који слави његов лик и дело.[1]

И данас многи Елвисови обожаваоци сматрају да он није умро. Краљ је жив и обожен и обитава међу звездама у друштву са свим бесмртницима као што су фараони и кинески и римски цареви. Амин.

[1] Владимир Димитријевић, Од Елвиса до Антимадоне, Задужбина Хиландара – Београд, 1997, стр. 67-68.

Драган Р. Млађеновић/ Наука и култура

Бонус видео