Илија Петровић: Србске невоље нису од јуче

Ту, скоро, могло се прочитати да се неким пословима АЈТИ – обично добро необавештени читачи не знају ни који су ти – баве и лица која немају одговарајућу школску спрему. То баш и не треба да збуњује јер је одавно познато да се разним политичарењем и аналитичарењем баве особе које не знају ни ђе се теле веже, међу њима и многи историчари “од каријере”.

Читамо, тако, да је “победа Запада над Истоком била јасан сигнал да је на реду распад социјалистичких земаља, а међу њима и Југославије”, што је само скраћена верзија једне “науке” по којој је “у великим потресима, Балкан увек био решаван на крају игре, па брзоплето сврставање (да л’ за Запад ил’, можда, уз Исток – ИП) може имати далекосежне последице по националне интересе српског народа, који је био прва жртва рушења берлинског зида, када су драги немачки пријатељи отворено почели процес рушења заједничке државе Југославије… (што) је било видљива показна вежба тврдоглавим Русима, који споро прежу, али брзо возе”.

Кад се томе дода да је “Србија у хибридном рату, а Русија главни плен”, да “наше страдање јесте наш идентитет и кохезиони фактор”, да је “политика проширења Европске уније једина гаранција мира”, да је “Европска унија најуспешнији мировни пројекат у историји човечанства”, да је то србски политички “приоритет”, те да је 1906. година (зашто баш она?!) коју у некој “озбиљној” телевизијској емисији помену један писмени историјски академик (они редовни су, ваљда, неписмени), од превеликог значаја за србске невоље, мора се поставити питање, макар колико оно наивно деловало, зна ли ико од таквих “мислилаца” ишта, ишта, ишта о србској прошлости.

Мада се потписник ових редака већ годинама труди да добронамернима, али и онима из првог пасуса, укаже на изворишта србскога страдања, то до ових последњих уопште не допире – они и даље уживају у знању стеченом још у дечјем вртићу.

Они неће да знају да су Срби стварни творци људске цивилизације, да су Руси србско племе (они и иначе уче да су “тамо” дошли “одовуд”), да су учени људи са Запада, они који су своја знања заснивали на Истини, још пре подруг века написали да је србски народ почетни народ-мајка, а србски језик – језик-мајка…

То, и само то, смета оним “осталима” са Запада, онима који су се, духовно јалови, одувек налазили на цивилизацијском зачељу и чије је деловање било лако препознатљиво по крајњим “производима” – несрећама и неморалу, бешчасти и нељудскости. Има ли се само то у виду, биће довољно да се доведе у сумњу и, чак, обезвреди она широко коришћена мисао једнога великог Србина да је Србија Запад на Истоку и Исток на Западу. Није ни Запад, ни на Западу јер су Срби, без обзира на то да ли се изјашњавају као атеисти или како друкчије, дубоко верујући племенит и частан народ.

А то се антисрбско и антицивилизацијско западно деловање може са сигурношћу пратити од краја 9. века, прекидом кирилметодовског “мисионарског рада” јер је ондашњи ДругПапа сконтао да тамо, у Моравској, “Методије друкчије учи, но што је обећао… (уз) употребу словенског језика, кога му је забранио”. А 1059, пет година по црквеном расколу, шефови римокатоличке јереси назвали су ћирилицу “ђавољим изумом”.

Пошто је папски “теоријски приступ теми” био неефикасан, прешло се на “конкретне мере”: од краја 12. до почетка 15. века, Ватикан је против Срба (поверавајући прљави посао римокатоличкој Угарској) водио четрнаест крсташких ратова – два пута против цара Душана, једном против цара Уроша, “остало” по Босни и Далмацији.

Како Турци током свога “гостовања” по Србској Земљи нису успели да обаве започети ватикански “посао”, на сцену су, на самом почетку 18. века, поново ступили Маџари поруком да, “ако нам Бог благослови наше оружје, коначно ћемо Србе искоренити у нашој маџарској отаџбини” (створеној на окупираном панонском делу Србске Земље). У томе “коначном” нису успели јер је од њиховог “благословеног оружја” страдало, углавном поклано, “свега” 120.000 Срба.

Кад су се Пожаревачким миром из 1718. године, после рата са Турском, Хабзбурзи привремено “увластили” у северној Србији, цар Карло ВИ, отац Марије Терезије, јасно је команди Београда ставио на знање да “треба да вреди као принцип да се Срби сведу на што мањи број; то мора остати за увек непромењено”.

Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано насељавање Немаца, увек у србска насеља. Такав вид насељавања био је осмишљен намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу и, временом, са њима ороде, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим римокатоличењем и немчењем. Истовремено, спровођена је и систематична маџаризација, тако да је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена.

Клеменс Метерних, од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова, чврсто се држао политичке логике да “Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу”, што је на самом почетку свога министровања дефинисао у писму цару Францу Другом: “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”.

Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској, тако да је историчар Милош С. Милојевић могао записати да је “за време двогодишње борбе Маџара и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника српских, Пољака… утамањено преко 100.000 душа Срба” и порушено 115 “које цркви, а које манастира”.

На “револуционисање” србских непријатеља одлучујуће је утицала “философска мисао” Комунистичког манифеста, теоријског и стварног упутства за уништење србског и руског народа и њиховог православља, чији су писари били Карл Маркс и Фридрих Енгелс, оци “савременог политичког геноцида” и отворени заступници “расног истребљења”. Овај други је доказивао да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, називао их је “расно смеће”, због чега их треба “истребити”. Први је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “револуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Словенства: “Нека тада буде борба, неумољива борба на живот и смрт са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.

И одлука Берлинског конгреса (1878) да се Србији призна независност, под условом да се она одрекне прошлости старије од Немањића, била је, уочи избијања Великог рата, увод у папски “савет” Аустроугарској да испуни обавезе добијене при повлачењу с Апе­нина (зарад уједињења Италије, 1870) и обави “послове” започете анек­си­јом србске Босне и Херцеговине – да коначно “реши” србско питање: “Директна је потреба за Аустро–Угарску, због њезиног опстанка, да уклони… ово разорно зло”. Томе нису противречили ни Немци који су “притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.

У данима док је Србија преживљавала своју Голготу (новембар 1915 – март 1916), британски став према Србима најбоље је “објаснио” њен министар војни Хорејшо Киченер, рекавши да “што се данас налазите у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке”.

Енглези су се те логике држали и касније, тако да су у расправама о важности Солунског фронта тражили да се он распусти, те да се војскама са њега, укључујући и србску са шест дивизија, ојача западни фронт.

Некако у исто време, амерички председник Вудроу Вилсон (у договору с енглеском и француском владом и уз тесну сарадњу с Немцима који су ДругаЛењира и његових тридесетак сарадника из Швајцарске, преко ратом запаљене Немачке препратили према Шведској, пошто су се с њима претходно договорили да ће Русија из рата иступити кад они преузму власт), са циљем да се заустави економски и културни успон царске Русије и уклони руска “претња” да у сваком погледу надмаши све водеће државе западног света, послао Лава Троцког, Јеврејина Лава Давидовича Бронштајна, са нешто мање од триста следбеника и налогом ДругуЛењиру да изведе “револуцију” и припреми услове за слом рускога царства и уништење рускога народа.

Енглеска је и после Великог рата “бринула” да Србима буде како не треба, тако да су агенти њене обавештајне службе били Анте Павелић, од 1926, будући поглавник геноцидне Независне Државе Хрватске, и од 1919. године Бенито Мусолини, шеф фашистичке Италије и дугогодишњи Павелићев заштитник.

Ако је Немачка 1914. године препустила Аустрији “прву борбену линију”, она је, у складу са дневничким записом Фјодора Михајловича Достојевског да су “занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побеђивао, али који је, за дивно чудо, често побеђиван”, проценила да је “наступио нови сјајан и значајан период у њеном развитку”. И не само да се се у њој појавили “понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”.

У таквој лакомислености и веран сопственом уверењу да “сва дела имају смисао, па и злочин”, Адолф Хитлер поручио је Немцима изван Рајха да “најмање што можемо учинити јесте да спречимо даљи прилив словенске крви…. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади… Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”. Није рекао, али се то подразумевало, његов план тицао се уништења православних Срба и Руса.

И у томе Хитлеровом рату познатом и као Други светски, Ватикан се држао исто као и пред сам почетак онога претходног, Великог: био је идејна окосница усташко-комунистичког споразума у Краљевини Југославији из 1935. године да ће “заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно”. Друкчије није могло ни бити, будући да је на хрватском римокатоличком конгресу из септембра 1900. било одлучено да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско, а све хрватско – римокатоличко.

Што се тиче “уништења свега што је српско и православно”, комунисти су својим “ратовањем” по Србији 1941. “издејствовали” наредбу немачке окупационе силе о стрељању сто Срба за једног погинулог Немца и педесет за једног рањеног, која је важила све до септембра 1943. године када је ђенерал Милан Недић посетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели – први пут када су одбили Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног, већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална.

То, као прво, а као друго – ваља имати на уму и наредбу Јосипа Броза главном партизанском штабу у Србији из фебруара 1944. године (коју је ускладио са својим захтевом западним “савезницима” да бомбардују србске градове – од 20. октобра 1943 – један млађани историчар предлаже 20. октобар за општесрбски празник –, до 18. септембра 1944) о “особито строгом понашању према српском народу… посебно… друговима из партизанских одреда Србије да дјелују оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција”; десетак дана по уласку у ослобођени Београд, то је опредмећено Брозовом “препоруком” да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”. У свему томе, у комунистичком, усташком и немачком терору, србски народ, по подацима Србске православне цркве, остао је без око 2,400.000 душа.

А у нашем времену, августа 1992. године, папа Јован Павле Други, Пољак Карол Јозеф Војтила, позвао је Западноевропску унију и НАТО да поведу крсташки рат против Срба из Босне… Нису га послушали, али су зато Уједињене нације охрабрене да, према писању Слободана Јарчевића, југословенског дипломате и крајишког министра спољних послова, “учине један страшан преседан, до крајњих граница нечовечан, недостојан чак и давно заборављеног лова на робове по афричком континенту. Никад раније Уједињене нације нису злоупотребљавале своје мировне мисије као у Српској Крајини – ни у Намибији, ни на Синају, ни у Конгу, ни у Сомалији, ни у Мозамбику, ни на Кипру… У Српској Крајини оне су подстицале хрватску агресију, а против српског становништва увеле најстроже санкције – привредне, трговинске, саобраћајне, поштанске, културне, просветне, па и спортске. Хуманитарну помоћ су усмеравали, највећим делом, Хрватима, а никад нису дозволиле да се у Книну отвори центар Уницефа, чак ни у моменту када су, због несташице дезинфекционих средстава, четири бебе умрле у книнској болници. По­ред свега тога, Уједињене нације су током те своје нељудске ми­сије омогућиле Хрватској да из Српске Крајине и из Хрватске протера приближно пола милиона Срба, што у Србију, што на европски запад. (Посебно забавном, макар и циничном, треба сматрати изјаву Александра Вучића, председника Републике Србије, да га је “срамота оне Србије која се склањала од својих крајишких избеглица”, ако ни због чега друго, а оно због срамотне чињенице да Држава Србија “не зна” да је Република Србска Крајина уопште постојала – ИП). Уосталом, шта се друго могло очекивати од полусвета који, са циљем да оствари нови светски поредак, планира да уништи девет десетина светског становништва”.

Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак година успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској повесници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитлеровог “ратног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској”. На томе се обећању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија остварена у нашим данима, кроз накнадну немачку победу у двама светским ратовима и, потом, брзопотезно учлањење свих немачких ратних савезница у фашикратску Европску унију – највећу америчку колонију у свету.

Да причу не ширимо збивањима од 24. марта до 10. јуна 1999. године, када је амерички политички и војни врх, уз подршку фашикратске Европске уније и прећут­ну сагласност Органи­зације уједињених нација – тог америчког слу­жинчета, кренуо у геноцидно истребљење срб­ског станов­ни­штва.

И да се подробније не бавимо ововременим збивањима у Украјини, изведеним по рецепту америчког Јеврејина Менахема Шнерсона: “Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словен­ства… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити њего­ву бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ра­тове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, сло­венска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управ­љаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… уништићемо га огњем и мачем, како је то већ ура­ђено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупштину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над свим царствима и народима…”

Но, све то далеко је од “знања” званичних антисрбских историчара по академијама и “угледним” факултетима по Србији – они се углавном баве оним што су прочитали једном, ни сами не знају ко их и на то натера. И само то “знање” користе да из њега ишчепркају одговор на питање откуд Срби у невољама.

И Руси са њим јер они су србско племе.

На тим и таквим чепркалиштима хране се и напајају особе поменуте на самом почетку овога текста – у првом пасусу, уз теле које се веже незнано кад, како и на коме месту.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: