Кад се унутрашњег авнојизма решимо и продишемо, нећемо се трошити на забринуте коментаре

Сви смо прочитали саборско саопштење, сутра би већ требало да дођу македонски архијереји на прву заједничку литургију у Београд. Очекивано је да су реакције разне јер је македонско црквено питање дуготрајан процес, започет и прије рођења многих од нас.

Ипак, у контексту свеопштих међуправославних односа и наметања фанарских рјешења, чини се да словенске Цркве и народи испољавају и канонску свијест и осјећај способности да своје односе уреде без страних тутора. Наше је да се молимо да заиста оно раскидано ткиво и кост дугогодишњим расколом зарасте и да обнова јединства буде истинска. Даће Бог, нашим заједничким молитвама, да све буде добро и да, као што раније написах, македонска браћа осјете да их међу Србима увијек чека искрени загрљај.
Што се тиче коментара политичке природе, овдје одавно постоји правило да пророковање најгорег сценарија обезбјеђује солидну вјероватноћу да ћете бити у праву.

Али треба, ипак, знати да црквени живот Српске Цркве није само испуњавање жеља и пријетњи КПЈ/СКЈ и Европског парламента. Јесте, да се питају они који би да нас дезинтегришу, све би било другачије.

Али прије него што напишете погрдне коментаре (можда из сасвим добре намјере или потпуног незнања) о томе да слиједи даља дезинтеграција СПЦ, информишите се мало. Сазнали бисте чудесне ствари.

Рецимо, сазнали бисте да нема никакве шансе ни за какву HrvPC, CrPC и BosPC.

Усташка Hrvatska pravoslavna zajednica која данас постоји у Хрватској окупља миноран број људи на челу са бугарским распопом.

Мираш Дедеић, рашчињени стари пајац, уз сав политички труд ДПСа и свих индепендистичких политичара нема за собом никога у ЦГ – погледајте само слике са доласка Патријарха Порфирија у Никшић, па ће вам много шта бити јасно. Јесте да се борба наставља, али СПЦ је једино тијело у Црној Гори које је у стању да сабира сав српски народ у отпору асимилацији и деполитизацији, уз све притиске и уз наше лоше процјене. Те хиљаде људи које воле српског патријарха све су нам и вам рекле.

У Републици Српској Српска Православна Црква ужива углед и има друштвени статус какав, на жалост, нема ни у Србији: нама српска држава не укида вјеронауку на мала врата, ПБФу у Фочи не пријети се избацивањем са Универзитета, већ представљамо један од најцјењенијих факултета у Српској. У материјалним околностима неповољнијим у односу на Србију бринемо се и о нашем народу у ФБиХ, уз помоћ и нас из Српске и Србије. Цркве су пуне махом млађег свијета (толико о Bos.PC). Није ово, мили моји СРБиХ из 1974, мада многима, изгледа то није јасно.

Дакле, прије него што напишемо неки коментар на друштвеним мрежама или било гдје другдје, испуњени страхом од авнојевизације СПЦ, врло је важно да побједимо авнојевску свијест у себи и да знамо како ствари стоје. А оне стоје боље од онога што нам непријатељи желе и боље од онога што се ограниченим погледима да видјети.

Даће Бог да се ми изнутра ријешимо авнојевског провинцијализма и титоистичке лажне побожности „ја сам ти вјерник и све знам и не идем у цркву (јер сам бољи од оних у цркви) али имам свој коментар“. Кад се унутрашњег авнојизма ријешимо и продишемо, нећемо се трошити на забринуте коментаре већ ће наше становиште и виталност говорити за себе.

О.Дарко Ристов Ђого/ИН4С

Бонус видео