Гебелс, наш савременик: Приручник за пропагандисте (1. део)

Рат у Украјини је пробудио потребу да се поново говори о политичкој пропаганди, о контроли медија и циљаној продукцији јавног мишљења. Како се то ради у Русији је потпуно ирелевантно за потребе овог неканонског Приручника. Руска пропаганда функционише преко директне цензуре, као и пре ње совјетска. У Европи, уопште на Западу, медијски системи су слободнији у одабиру политичке субмисије у инпуту и моралне уцене у аутпуту. Време је сазрело за тематизацију нових европских пропагандних модела који одједном напуштају дискретност и постављају захтеве активније егзистенције. И пре су били ту, држали зграду јавног мнења, али сада се од корисника тражи акт визуелне акробатике, да не виде зграду, већ скеле које је држе.

Као што је напоменуто у уводу, ово је апокрифни, неканонски приручник за савремене пропагандисте. Писан је у простору с оне стране добра и зла. Чини га низ мобилних јединица које заједно показују оперативне могућности политичке пропаганде унутар кућишта либералних демократских система. У четири одреднице – језик, личне инвестиције, корпус и методе – нуде се савети како деловати комесарски, а свеједно остати на прогресивним позицијама слободе речи, мишљења и савести.

Идеја за овај Приручник се родила након читања биографије Гебелс (2012) познатог немачког историчара Петера Лонгериха. Седамсто страна дуга, са референцама читавих хиљаду, књига хронолошки води кроз живот и рад оца модерне политичке пропаганде.

На неколико места Лонгерих као рефрен понавља да је Гебелс имао „дефиците“ у карактеру, у смислу да је био гљива, не човек; следбеник, не креатор, те да није био толико моћан колико се хвалисао да јесте. Рецимо, каже Лонгерих, Гебелс није знао да ће Хитлер потписати пакт са Стаљином, шеф га је потпуно оставио у мраку. Такав поглед је разумљив за једног историчара, јер он гледа у зграду, не у скеле. Гледа у тело, не у сенку коју оно баца. Колико је Гебелс био инволвиран у доношење одлука је небитно, кад је и као гљива био довољно смртоносан.

Сенка коју Гебелс као Хитлеров smooth operator до данас баца на могућности манипулативног формирања јавног мнења су техничке, не моралне природе. Шта је он морално био, зна се. Да је заслужио пакао, не треба доказивати. Али шта је технички радио остало је отворено. Иако је метода његовог избора била директна цензура, то не сме да вас завара да његов технички опус гурнете у страну.

Белешке из Гебелсовог дневника показују трансформативни потенцијал и најгрубље пропаганде ка меким, рафиниранијим, наоко либералнијим формама које се од циљних група упијају као етички императив, не као пропаганда.

Гебелсове методе су превазиђене у структури, али не у идеји да је најбоље спонтано оно које је организовано. Да су темељне припреме и фиксни план најбоља спонтаност која постоји. Да људе никад не треба оставити саме, већ им шаптати у уво, кад им се не сме наређивати преко мегафона.

Дневник је Гебелс почео да пише 17. октобра 1923, на свој двадесет и шести рођендан. Прву свеску му је поклонила Елза Јанке, млада учитељица, његов љубавни интерес два лета у родном Рајту (Rheydt, Дизелдорф), према којој се охладио кад је сазнао да јој је мајка Јеврејка (Гебелс дневнику: „Од тада је чаролија уништена“). Писао је до краја, дисциплиновано сваки дан, и остао важан инсајдерски хроничар успона и пада НСДАП државе.

Рибњак у коме је Гебелс ловио био је хаос, а ви, савремени пропагандисти, нисте деца хаоса, већ реда. За вас је Гебелс само далека инспирација, не тематска, већ техничка, да је и еманциповану јавност могуће редуковати на масу, а масу онда слагати у орнаменте по жељи.

Прво поглавље:

Језик је ваше најјаче оружје

Језик није ваш пријатељ, језик није ваш непријатељ. Он је ваше оружје.

Оца модерне пропаганде Гебелса бије глас лошег писца. Наводно није писао довољно добро да би остварио успех као литерата. Истина, његови романи, као Михаел Форман, агресивни су примери политичког месијанизма најниже врсте, драме су му, као Јуда Искариотски, чисте злоупотребе религије у форсирању програматског става о „моралној пропасти Европе“. А тек тамо где је био лирски занесен! Свуда домаћа идила, баште под месечином, љубавни стискавац у природи, постиђено бидермајерско љубависање.

Укратко, та особа није била талентована за писану реч. Мислите? Шта би тек направио, какав траг у историји оставио, да је којим случајем био талентован!

Ствар је у томе да Гебелс није користио језик као грађевински материјал, већ као оружје. Он није градио у висину, већ у ширину, копљем. Кад не знате даље, сетите се његове идеје из априла ’43. о разликовању расположење – држање. То је изврстан метод за постизање мирне масе у рату који се губи. Расположење – доста им је рата; држање – свеједно су спремни да ратују до краја. Због дистинкције Stimmung-Haltung Немци су преостало време до капитуације провели анестезирани.

И зато:

1. Бирајте амбивалентне појмове за разраду

На пример, „црни хумор“. Зна се шта је он, хумор у непримереним ситуацијама, кад се на сахрани неког ко се удавио каже: „Добро је прошао, читавог живота се бојао ватре“. Али у woke-култури „црни хумор“ очас постаје расна увреда. Теоретски, у скорој будућности је могуће санкционисати сваког ко исприча црнохуморни виц. Хоће ли то и постати пракса, то лежи у у вашој моћи пропагандисте.

Рецимо реч „ускратити“, која конотира да се некоме не даје нешто на шта он има свако право. У контекстима је та реч потенцијално тако агресивно-пасивна, да провоцира медијске афере, које онда провоцирају нове афере, док се не формирају читаве генерације скандала са заједничким претком. На Песми Евровизије у Торину, аустријски жири није дао ниједан поен Украјини. Курир је о том необичном догађају објавио текст под насловом: „Аустријски жири ускратио Украјини све поене“.

Каква порука се шаље? И то порука коју су коментатори на друштвеним мрежама итекако схватили исправно – да Аустрија није довољно солидарна са Украјином, да се политички дистанцира од ње и напушта европски блок против Русије. Било је и вапаја логике, да је у том случају Аустрија „ускратила“ гласове свим оним земљама, петнаест на броју, којима није доделила поене (десет оцена/25 финалиста), али све је већ било касно. Поени су Украјини „ускраћени“, док осталима, рецимо Србији, они нису дати. Аустрија је сумњиво проруска, то је једино остало.

Осмелите се, нађите неутралне појмове за нападачке контексте. Рецимо наслов „Како до доброг гаса?“ (Die Presse). Смисао је: сада и гас мора да поседује квалитет политичке коректности, мора да потпише декларацију лојалности демократским принципима, пре него што пређе границу. Захтев за „дерусификацијом енергената“ већ је осетљивији, јер се конотира на људе, на Русе. У мирнијим временима би аутор зарадио оптужбе за латентни расизам. Мало је вероватно да ће се то догодити новинару који га је сада употребио (Die Presse, 28. маја).

Протест против руске војне интервенције у Украјини, Брисел, 27. април 2022. (Фото: STEPHANIE LECOCQ/EPA-EFE/Shutterstock)
Генерално, прободите једнозначно на крају сваке баладе.

2. Створите вентиле одушка

Гебелс није имао проблема са тоталном контролом, осим у оном практичном смислу да је она немогућа. За разлику од њега, Хитлер је знао да уз контролу мора да иде и неки попуст. Зато је газда препоручио свом министру пропаганде да маси саветује разврат. Није било политичких и црних вицева, али је зато на радију била сва сила прљавих вицева о сексу.

Тај савет данас не би функционисао, не док балетне компаније запошљавају intimacy coordinators да се балерине не трауматизују док их колеге бацају у ваздух и дочекују на недозвољеним местима. А тек смо на почетку новог агресивног пуританизма. Свакако, ви поседујете инструментаријум да креативно подебљате ту причу, тотално забраните модерни плес као епитом еротике, а класици оставите само ансамбл без pas de deux секвенци. Али управо се о томе ради, секс данас више није одушак за политику забрана, већ њен интегрисани део.

Где ћете данас водити људе као компензацију за контролу? Нека једу и пију. То вам онда увек даје прилику да почнете нову кампању за здраву прехрану. Кад масе науче да једу здраво, онда иницирајте кампању за борбу против масовне депресије. Од здраве хране се умире од туге, нема веће амбивалентности.

3. Ширите просторе безлогичности

Безлогично стање је за вас оно што је бестежинско за астронауте. У послу којим се ви бавите, супротности се не одбијају већ допуњују. Рецимо, у гебелсовској пропаганди су Јевреји били криви и за западни капитализам и за руски комунизам. Како је могуће и једно и друго, нико није питао. Осим приватно – а приватно је било илегално.

Осмелите се на следећу актуелну паралелу и промовишите је свим средствима, јер поседује високи хистерични еластицитет, а сваки простор јавне хистерије је сигнал да сте добро обавили посао.

Прва порука: руска војска је неспособна да освоји било који значајнији део украјинске територије. Три месеца су јој требала за једну железару, коју су освојили кад железаре више није ни било. У деведесет дана напредују мишјим кораком кроз спаљену земљу.

Порука друга: чим заврше с Украјином, Руси ће напасти Европу. У перспективи читаву, али конкретно балтичке земље, Пољску, Финску, Словачку, можда Аустрију. Словачки премијер је пре два дана у Давосу узвикнуо: „Ми смо следећи на реду!“ Већ видите каква је јавна слика ту створена – низ европских земаља стоји у реду и чекају да их Руси нападну. Кога првог, то доста зависи од вас.

Facit: У једном тексту тврдите да Русија не може да заврши ни с Украјином, осим нешто мало истока и југа, у другом да ће напасти све около. Руси су немоћни и свемоћни, што је наравно бесмислено. Сад пробајте да ту нелогичност упакујете у исти текст, у исти ТВ-коментар! Талентованијима међу вама ће то сигурно поћи за руком.

Побрините се да ту вриштећу нелогичност нико не пропитује. Ако неко и проба, објасните да су Руси нерационални, недоследни и за логично мислећи ум недохватљиви. Ако неко проба и даље, оптужите га за проруски став. Ако не престаје, реците да нема душе. Ако му је за душа свеједно, посрамите га сликама убијених украјинских цивила и дечјих играчака на згариштима. Ако критичари ваше синтезе супротности и после тога остану на ногама, пријавите их првој украјинској амбасади.

4. Смислите нешто згодно и кратко

Гебелс је имао више тога у шпајзу и извлачио по потреби. „Ко је крив?“, постављао би маси реторичко питање, и одмах одговарао „Isidor Weiß!“ Пропагандна лепота је у томе да је то, и ту се враћамо на амбивалентност, лично јеврејско име, али истовремено и проста реченица „Исидор зна!“ Ко је крив? Исидор зна! Исидор није био појединац, већ тип, дух, лице, шаблон, визажа за бес. „Исидора“ је Гебелс створио по Бернарду Вајсу, заменику шефа полиције за Берлин 1927, кад су се НСДАП и СА тукли по улици с полицијом.

Шаблони су вам неопходни. На пример, кад се данас постави питање ко је крив за овај рат, људи који мисле у процесима, а не у атракцијама, тендирају ка томе да оптуже НАТО и његово стално пузање према границама Русије као историјски ноторно нервозне силе. Таквима треба одговарати следећом реченицом, која већ спада у класичан репертоар савремене европске пропаганде: „Неутрални статус није спасио Украјину да је Русија не нападне“.

Неко од критичара ће се можда сетити да је рат заправо почео зато што Украјина није хтела да се обавеже да ће остати војно неутрална. Има таквих вероватно још, али захваљујући вашем преданом пропагандистичком раду, све мање.

5. Без религиозног језика не можете

Кад је Гебелс први пут видео Хитлера (12. јула 1925, на партијском скупу у Вајмару), у дневник је записао: „То је било ускрснуће у правом смислу речи… Ко је овај човек? Пола плебејац, пола бог! Христос или само Јоханес?“

Потпуно је ирелевантно да ли сте религиозни или не, докле год сте у стању да вешто користите религиозни симболички језик исплетен око жртве и жртвовања, смрти, херојства, вечног живота и спаса. Гебелс је био религиозан, све док више није. Али језик симболичке сакрализације је задржао до краја.

Објаснимо то на примеру младог Хорста Весела. Весел, син из добре куће, лиричар и поета, прекинуо је факултет и придружио се посебно злогласној групи Стурм 5 берлинских СА-батинаша. Убијен је 1930, са 23 године, у компликованој ситуацији, коју Гебелс овако поверава дневнику: „Као из романа Достојевског – идиот, радничка класа, курва, грађанска фамилија, вечне битке савести, муке избора – то је био живот тог дечјег идеалисте и фантасте“.

Двојица убица су били комунисти, што је Гебелсу дало прилику за сакралну фабулацију. Најпре је у партијском гласилу Напад (Angriff) написао чланак у коме је живот дечјег идеалисте-батинаша кодирао терминима муке Исусове („…попио је пехар бола за све нас.“) Затим је „Песму Хорста Весела“ (стихови Весел + мелодија непознатог аутора из 19. века) прогласио партијском НСДАП химном и тиме пожњео грандиозни пропагандни успех.

Кога занима енергија те песме у орнаментирању масе, нека погледа Висконтијев филм Сумрак богова из 1969. Лењи могу одмах да скоче на минутажу 1.33, вредни нека сачекају у наставку и Тресу се те труле кости Ханса Баумана, која је била химна Хитлер-југенда.

Највреднији могу да напишу семинарски рад и упореде домете религиозног симболичког језика у ратовима онда и данас. Као смер и савет нека послуже актуелни термини „европске вредности“, „европски канон“, „људска права“ и слично. То су све истина трезвене политичке категорије у простору профаног, али се уз минимални пропагандни труд – масе су већ довољно сензибилизоване на њих – дају кодирати у сакралном кључу.

6. Превише креативности је штетно

Не претерујте са иновацијама. У ратној пропаганди је креативност проблематична категорија. Неопходна али, јасно, непредвидљива. Немојте начињати сто тема, некад је довољна и само једна, ако је снажна. Украјинска пропаганда је од самог почетка у европске медије пласирала мото: „Ми смо као ви!“, и сад се он само варира.

Једна од изведеница је тврдња да Украјинци умиру у представничком статусу „за нас“, то јест за спас свих Европљана. Ето још једне ефикасне религиозне интерполације на делу, упијајте из праксе. Најпре, шок за постхеројске Европљане, да ето има људи који умиру за Европу. Тај сотериолошки ефекат се у наставку стално подебљава од стране украјинске дипломатије, тако што се тврди да један украјински ратник који умире код Харкова од руске гранате умире за Холанђанина који седи у Амстердаму поред канала на некој тераси и испија пиво.

Ваш задатак пропагандисте је:

а) Да тог случајног Холанђанин натерате да схвати како Украјинац код Харкова умире за њега;

б) Да га доведете до тога да му пиво преседне;

ц) Да му се не да мира док своју холандску владу не увери у неопходност да се Украјини пошаљу наоружане трупе летећих Холанђана.

Плакат на протесту подршке Украјини, Њујорк, 24. фебруар 2022. (Фото: REUTERS/Caitlin Ochs)
Професионални изазов је јасан. Неки људи напросто воле да попију своје пиво у миру. Али кад вам је натеже, имајте увек на уму да нисте сами, и да ходате трасом коју су утабале генерације пре вас. Дубоки антируски ресентимани већ постоје, ваше је само да им удахнете актуелност и динамику.

Или рецимо изјава Кулебе, украјинског министра спољних послова, у интервјуу за ОРФ (25. маја): „Kill Russian (мала пауза) exports!“ („Убијте руски… извоз!“). Само три речи, једноставно и сведено, а парада смисла. Неколико пута поновљена, са шетајућим акцентом, како му је неки пропагандист саветовао, та реченица до слушаоца долази у репетитивној трансформацији као „kill Russian exports… kill Russian… kill Russians“.

Ако је пропаганда професија за вас, онда сте до сада вероватно већ схватили да је однос који она има према креативности дијалектичан; везује вам левицу, ослобађа десницу и обратно. Ви не креирате, већ креативно пратите задану ноту. Ви шијете од донесеног материјала.

Ма како да сте добри, никада нећете напредовати даље од друге виолине. Да ли сте спремни на ту жртву?

Друго поглавље:

Ваше личне инвестиције у професију

Све професије носе известан ризик. Инжењер коме се срушио мост, архитект коме се нахерила кућа нису нарочито популарне фигуре у друштву. Али као пропагандиста ћете се наћи у ситуацији да, иако сте свој део посла обавили професионално, плаћате туђе грехове, грехове ваших шефова, налогодаваца, глупана политичке репрезентације и осталих правих креатора смера.

Архитекта Бонано Пизано се, рецимо, увек могао правдати тиме да је био пијан или заљубљен кад је пројективао торањ у Пизи, и свеједно зарадити симпатије због нечег што криво стоји и туристички добро зарађује већ осамсто година. Бивши пропагандисти не могу рачунати на ту беневолентност времена. Рачунајте с тим да ће вас историја памтити као проблематичне моралне карактере, као смеће, лажове и злочинце. Али, добра страна: памтиће вас.

Ваше личне инвестиције:

1. Срушите мостове иза себе

Хитлер је, сазнаје се из Гебелсовог дневника, у последњим месецима рата дошао до сазнања да најбоље пролази онај ко нема резервни сценарио. Морате бити спремни да стално подижете степен властитог ангажмана. Кад вам конвенционалне методе пропаганде више не стоје на располагању, само зато што ваш шеф нема намеру да се заустави, морате прећи на нешто радикалније. У случају Гебелса је расплет познат, он је скончао 1. маја 1945. у акту (врло) проширеног самоубиства, након што је само 24 сата официјелно био Хитлер уместо Хитлера.

Данас суицид важи за неконвенционалну пропагандну методу и тако нешто се од вас вероватно неће очекивати. Џејми Шеј није морао да се убије кад је престао да буде НАТО гласноговорник, штавише, награђен је академском каријером.

Био је пропагандиста из приручника, сјајан у употреби сакрализованог речника уништења. Кад би га новинари питали за децу и уопште цивиле које су у Србији побиле НАТО бомбе 1999. одговарао би „била је то цена да се победи зло“.

2. Разболите се за добар говор, слоган, кампању

Тајна Гебелсовог успеха је тријумф доброг говорника. У његовом случају важи: лош писац, добар реторичар. Када је на партијском скупу у Бреслау у септембру 1929. добио телеграм од Розенберга да је Хитлер погинуо, одржао је физички и емотивно тако исцрпљујући говор, да је после њега добио температуру и боловао три дана.

Усудите се, ризикујте, разболите се ако треба. Будите спремни за ентузијазам у ничему.

3. Отворите се својим највећим страховима

За већину људи, а већина пропагандиста ту такође спада, највиши степен анксиозности почиње око смрти. Не реалне, већ смрти као задатка за обраду, рецимо кад неко пита „на чему радиш“, ви одговорите „на смрти“, мислећи како је оправдати, како минимизовати, или напротив аугментовати; како уверити Европљане да рат од кад је света и века није био тако брутална ствар као сада кад га Руси воде.

Од 1929. је Гебелс, тада партијски секретар за Берлин, започео велику пропагандну линију у изградњи култа мртвих. Комеморације за погинуле немачке војнике у Великом рату постале су дневна пракса.

Партијско гласило Напад пише: „Три пута је др Гебелс био преводилац између мртвих и живих. „То јест, тај је дан држао три говора. Али, чак и код бившег католичког мистика Гебелса толико бављење смрћу као пројектом није прошло без последица. Од толико преводилачке делатности је добијао ноћне море. Дневнику је те године поверио како стално сања исти сан, да је у некој школи, вероватно у родном Рајту, где га кроз ходнике сатима прогоне источногалицијски рабини пуни мржње.

4. Нађите способног шефа обдареног разумним инстинктом преживљавања
У пракси ћете се међутим уверити да то уопште није лако и да већина ратних вођа радије руши мостове иза себе (још горе, иза вас!) него што капитулира да спасе животе људи. Ратне вође су у већини случајева непоуздани хазардери који ће угрозити сав ваш професионални рад, некад и вашу физичку егзистенцију, тиме што ће вас довести до провалије.

У својим дневничким белешкама Гебелс се више пута нервира јер Хитлер не ради оно што би он, Гебелс, хтео. Ослободите се те врсте сујете. Ви нисте диригент, већ дух који звецка ланцима и тако даје ритам. Ако је Хитлер био клинички луд од једног тренутка 1943, Гебелс је све време остао нормалан. Смртоносан да, али у глави бистар. Бег у лудило, губитак осећаја за реалност, све су то опције које стоје на располагању политичким вођама, но за једног пропагандисту оне су биле и остале недопустиви луксуз.

Још од септембра 1944. Гебелс је шефу предлагао сепаратни мир са Совјетским савезом. По вољи са Енглезима, свеједно, али га је Хитлер игнорисао, пред крај и избегавао. „Заправо је већ тада требало да се убије“, лаконски закључује Гебелсов биограф Лонгерих.

Facit: Дезертирајте на време са брода који тоне. Још боље, останите на њему као сигнално светло за нове генерације пропагандиста увек у потрази за узорима.

5. Никад неће бити боље
Без обзира колико оптимизма продајете масама, у како веселе орнаменте их слажете, ви барем морате знати да су реални простори за бољитак мали. Приватно, за пропагандисте важи правило да никада неће бити боље. Ваш посао јесте да ширите оптимизам, веру у срећан крај и слично, али ништа од тога вас лично не сме да понесе. Онако као што би вам рекао пријатељски конобар кад наручите рибу другоразредног квалитета: није то за вас! Без обзира како сте добар преводилац, нема те пропагандне кампање која може вратити мртве.

Не наседајте на властите лажи, ви сте паметнији од тога. Ви нисте верник, већ градитељ. Ви сте активни елеменат. Кад се ваш криви торањ од песка једног дана сруши, од вас зависи хоћете ли тог тренутка бити у њему.

Наставиће се

Весна Кнежевић / Око магазин

БОНУС ВИДЕО: