Ходочашће и ходочасници

0
културу, истине, гори, србији

Матија Мићић

Почетком 90- их када је наговештен пад комунизма, иако формалноправно бар што се нас тиче никада неће пасти,појавила се нека врста тенденције у друштву за ходочашћем. Многи Срби жељни идентификације као и потврде својих убеђења полетели су да попуне места предвиђена за ходочашћа.У зависности шта коме недостаје или за чим жуди у Србији егзистира одређени број понуда места за ходочашће која се труде да испуне очекивања просечног конзумента.

Једно од најстаријих места које се тек почетком 2000. године афирмише и постаје једно од престижних места, зове се Гуча. Свет са коца и конопца окупљен у дивљој маси пада френетично и скаче док му звуци трубе „погађају живац“, како већина воли да каже. Уз абнормалне цене по штандовима који су налик пијачним, можемо да сусретнемо разно – разне ликове који су дошли да уживају уз звуке трубе. Премда су гусле, гајде, фруле и.двојнице србски инструменти, ипак не поседују могућност да пробуде тако дубока осећања као.труба. Тако.да смо ту.често сведоци колективне хистерије, шозофреније, напада осећања од братимљења до потезања ножа за најмању ствар, као што је мрко гледање, које је.чест узрок међусобног конфликта. Колико год некоме деловало чудно, овај музички фестивал је једна од.најпосећенијих манифестација у Србији. Када само летимично бацимо поглед у туристичку презентацију Србије, Гуча уз Златибор (читај Калуђерицу), „Егзит“ и ноћни.живот нема шта друго да понуди. Као.да живимо.у.некој пустињи а не Богом благословеној земљи. Странцима презасићеним од посла овакав вид релаксације савршено дође када знамо колико многи од.њих раде и како уштогљеним животом.живе. Није ми скупо, дођем, урлам, бијем се, плачем и на крају сам спреман.по повратку кући за нове радне победе.

Равна Гора

Слагао се неко са политиком коју је спроводио равногорски покрет, понашање на онаквом.месту је.више него непримерено. Равна Гора спада у место где је почео отпор против Немачке, где су организоване прве јединице чија је намена била да формирају покрет отпора који у будућности треба да врати краља на престо и донесе народу жељену слободу. У методе њиховог рада не треба залазити, али треба истаћи да је ту фигурирао велики број честитих људи који нису заслужили да се према њима неко опходи на начин на који се опходе. Скуп полусвета, који је надмашио иконографију филмова Вељка Булајића, маршира дуж Равне Горе и репрезентује четништво управо по жељи комунистичких идеолога. Илустрације ради, већина од њих и не зна контекст ношења дуге браде и косе, али за потребе утиска који оставља без даха обичног посетиоца, спремни су на такав корак Вероватно им комунистички идеолози који су се трудили да им пришију негативну етикету смеју са стране док ови праве будале од себе. Уз неизбежну иконографију, саставни део скупа су штандови као на бувљаку, шатре са певаљкама за које је Венди институција и неизбежно коришћење и разметање оружјем са циљем да се остави утисак неустрашивости. Тоне ђубрета разбацано по парку природе сведочи да народ који се ту окупља апсолутно не познаје манире елементарне културе и понашања. Када се на то дода да је организатор свега овога Вук Драшковић, човек који је „секао руке муслиманима“, цртао границе јединствене србске државе, писао говоре Мики Шпиљку, признавао независност Косова, шуровао са сваком политичком опцијом која је егзистирала на србској политичкој сцени, не треба да чуди што Равна Гора изгледа како изгледа. Логично је да ће писац фељтона ,,Последња четничка завера” направити лакрдију од места које то не заслужује, али шта да се ради, мора се испунити директива и.од места које краси прелепа природа, које је било синоним за неку врсту слободе, претворити га у класично вашариште.

Прочитајте још:  Очување културног и духовног наслеђа (пример Румунија)

Манастир Тумане

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Протекле недеље у оквиру манастира Тумане организовано је пресвлачење моштију светог Зосима. Иначе, за сам манастир Тумане данас можемо слободно да кажемо да спада у ред најпознатијих места за који су везана чуда и исцелења унутар СПЦ. Природа око самог манастира је више него импозантна да просто не треба да чуди што је по легенди Милош Обилић одабрао баш ово место за подизање манастира, а старац Зосим за подвизавање. Такође, у самом манастиру налазе се мошти преподобног Јакова Арсовића који је битна.фигура у развоју манастира Свети Јаков је пострадао од комуниста 1946. године само зато што је делио путницима у возу молитву „Оче Наш” да би данас после толико година њихови наследници који раде на „Пинку“ и „Хепију“, као неки чин искупљења рекламирали манастир и чуда која се тамо догађају.

Дан који је намењен за пресвлачење моштију послужио је да се сакупи народ са свих страна света. У буквалном смислу речи човек просто није могао да заобиђе толики свет који је дошао са једном истинском намером, а то је молба за помоћ. Претежно је реч о људима који имају здравствених проблема и којима је по свему судећи једино преостало да се помоле светитељима како би доживели исцељење. Наравно и ту долазимо до оног суштинског, како се црква поставила према свему?

Целокупна организација личи на једно обично вашариште где на сваком кораку сами организатори гледају на све могуће начине да вам извуку новац. Испред цркве су постављени штандови где можете да купите воду и храну по ценама као да сте у монденском летовалишту. Са десне стране од цркве, постоји мали паркић за децу где могу да уживају у вратоломијама док им се родитељи моле за спасење. А на путу ка испосници светог Зосима стоји импровизовани зоолошки врт у којем ће вас дочекати магарци и ламе који су до те мере депресивни да не знаш просто да ли од врућине, да ли од кавеза да ли од толиког броја људи који је на тренутак заборавио што је ту.

Прочитајте још:  Маркс и Енгелс о Словенима

Што се тиче саме порте и дешавања око цркве стање је благо речено трагично. Свештеници, монаси и момци у мајицама које означавају да су пријатељи манастира тргују жестоко као римокатоличка црква са индулгенцијама. Безобразлук је ишао толико далеко да су продавали освештану воду и део покрова са моштију старца Зосима. На питање зашто продају тако нешто, одговарају „То за оне који не могу да чекају да дођу на ред, хоћемо да им изађемо у сусрет“. У мору људи који стоје у реду, који на све личи сем на ред, појави се ту и тамо неко са пакетом воде да пита да ли је неко жедан. Таман посла, одакле им просто идеја да неко на 35 степени док стоји на сунцу може да буде жедан? Поред штандова где се продаје све и свашта с времена на време појаве се момци који носе плетене корпе и прикупљају донације за манастир. Ту има стварно свашта да се види: новац, пиће, храна, одећа, обућа, народ доноси колико ко има како би умилостивио братство да им очита молитву и доживео преко потребно спасење. На видео биму пре литургије и након ње беседи један од монаха или свештеника који је за то одређен. Запаљиви говори који треба да подстакну посетиоце да додатно помогну манастир, као да нису довољно дали.

Стандардна прича тече, Христос Воскресе, наравно то понови неколико пута да би након тога подсетио да треба да се заврши конак који је намењен за смештај 120 посетилаца. Повремено са разгласа чујете име неког од посетилаца који се изгубио у маси и како га очекују да се појави на одређеном месту. Епископ након литургије објашњава присутнима значење љубави и дефинише наш однос према истој. Просто се све време намеће једна непријатна атмосфера у којој постаје упитно да ли ће после свега што се дешава уопште око нас благодет са светитеља пронаћи пут до наших душа. Што се тиче народа, ту је ситуација следећа. Велика већина окупљених има огромне животне проблеме за које више на крају не бира средства како ће их решити. То су махом људи спремни на све, који више немају шта да изгубе и којима је помоћ преко потребна. Стиче се утисак да у одређеним сегментима исказују висок степен себичлука, као да је целокупна благодет светог места намењена само њима. Из тог разлога често се дешавају конфликти између појединаца и група због претеране узурпације светих моштију. Нема се слуха за туђе проблеме и људи се руководе девизом „мени је мој терет највећи“.

Прочитајте још:  Пут у комунистичку тиранију

Долазимо до закључка да ми нисмо нација за било какву врсту манифестација. Вашариште праћено неартикулисаним понашањем би била нека врста основног вида запажања. Након тога, долази непоштовање самог локалитета за које у већини случајева не знамо ни како смо се задесили, али користимо прилику у јавности да се хвалимо како смо некада негде били. На самом крају, црква чији је однос према верницима крајње дегутантан. Грамзивост великих размера праћена демагошким паролама како би оправдали своје поступке. Можда не би било лоше пронети глас да су светиње Старе Србије чудотворне, патријарх ако ништа, повукао би томос о признању МПЦ због новца, а србски народ би добио на управу сакралне објекте од изузетног значаја.

Матија Мићић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *