Црква Христова и масонерија

У одлуци коју је донео Архијерејски сабор епископа Руске Заграничне Православне Цркве из 1932. године (која је још увек на снази), читамо следеће: „Свети сабор препоручује свештенику да испита сваку особу која приступа исповести да ли је та особа члан масонске организације и да ли усваја њене доктрине. Ако се испостави да је особа члан… објаснити јој да је учешће у овим организацијама у супротности са звањем хришћанина, са бивањем чланом Цркве Христове. Да мора донети чврсту одлуку да раскине са масонима и њиховим доктринама. И ако то не учини, не дозволити јој приступ Светој Тајни Причешћа. И ако одбије да се покаје, искључити је из Свете Цркве“.

Следеће, 1933. године, на тему односа хришћана и масонерије огласила се и Грчка православна црква следећом званичном изјавом и упутством за вернике: „Масонерија… сачињава митолошки систем који нас подсећа на древне незнабожачке мистеријске религије и култове – из којих потиче, и њихов је наставак и обнова. Ово не признају само истакнути учитељи у ложама већ то изјављују са поносом, потврђујући дословце: `Масонерија је једини остатак древних мистерија и може се назвати њиховим чуваром. Масонске ложе нису ништа друго до пећине и тама индијских прашума и незнане дубине пирамида и крипте огромних храмова Изиде`, итд. Према томе, грчки првосвештеници правилно закључују да је „слободно зидарство мистеријска религија сасвим различита, одвојена и туђа Хришћанској вери“.[1]

МАСОНЕРИЈА – АНТИХРИШЋАНСКИ КУЛТ
Сличну изјаву против масона дали су давно и поглавари римокатоличке цркве (папе) још у 18. и 19. веку. Са осудама је почело 1738. булом папе Климента XII, да би се наставило булом Бенедикта XIV (1751), Пија VI (1776) и Пија VII (1814, 1821, 1825. и 1829). Папа Пио IX је посебно оштро осудио масонерију булама и енцикликама из 1846, 1865, 1869. и 1873, а најјаснију осуду масонерије изрекао је папа Лав XIII енцикликом „Humanum genus“ (1884). Канонско право из 1917. потврдило је екскомуникацију за све римокатолике који припадају овој „сатанској организацији“.[2]

Лутеранска црква недвосмислено тврди и објашњава својим верницима да је масонерија нехришћански култ. Чак је и богословски либерална Англиканска црква дала препоруку својим верницима да не узимају учешћа у томе. Занимљиво је да је и принц Чарлс у дугој династичкој линији британске краљевске мушке лозе први одлучно одбио да се учлани у масонерију(!)

Масони који себе убрајају у хришћане, тврде да масонерија није религија већ само братска организација, или како они кажу „братско коло“ или „ланац“. Тврде да су поникли од средњовековних зидарских еснафа који су се окупљали у посебним ложама и зидали катедрале. То је била права, тј. оперативна масонерија. Године 1717, уједињењем четири лондонске ложе у Велику ложу Енглеске, масонерија излази у јавност, да би усвајањем Књиге Конституције (1723) шкотског пастора Џејмса Андерсона започила епоха тзв. спекулативног слободног зидарства. За разлику од средњовековних еснафа, ова Велика ложа је од почетка била сачињена од тзв. „спекулативних масона“, који нису имали никакве везе са обрадом камена и зидањем катедрала, али су у своје ложе увели многе изразе, термине и симболе из оперативног, каменорезачког заната. Неки масонски писци тврде да њихово удружење потиче још од трећег старојеврејског цара, Соломона (владао око 972-932. пре Христа) и грађења његовог храма у Јерусалиму, док други, без доказа али поносно, истичу да се историја масонерије протеже уназад „до колевке људске расе“. Објашњавају да ложа прихвата људе свих вера, и да их води путем моралног усавршавања до „Братства, Слободе и Једнакости“, изворних идеала Француске револуције.

МАСОНЕРИЈА ЈЕ `БОГОСЛУЖЕЊЕ`
Што се тиче односа према традиционалним религијама, Андерсонов Статут (Конституција) се залаже за пуну верску слободу. Ту о верским дужностима масона пише следеће:„Масон је дужан, а према своме звању, да се покорава моралном закону, и ако добро схвата уметност, никада не сме бити ни глупи атеиста, ни разуларени безбожник. (…) Данас, препуштајући њима самима појединачна опредељења, једини циљ је да се приморају да поштују религију прихватљиву за све људе. Она се састоји од доброте, искрености, скромности и часних људи који се могу разликовати по звању или верском убеђењу. Зато је масонерија (…) пут за успостављање искреног пријатељства између људи који без ње никада не би ни помислили да могу постати добри пријатељи“.

Алберт Пајк (1809-91), „црни папа“ светске масонерије и неспорни слободно-зидарски ауторитет, 1871. године је објавио књигу под насловом „Поуке и учење“ („Morals and Dogma“). Овај масонски „катихизис“ је, као приручник, намењен адептима највише, 33. иницијације, и послат је на њихове адресе широм света. На 213. страни ове дебеле књиге пише: „Свака масонска ложа је храм религије и њено учење је религијско упутство“, а на 219. страни стоји кратка (богохулна) дефиниција: „Масонерија је богослужење“ (Пајк 219). Велики мајстор Пајк објашњава колегама да сви масони треба да верују у Врховно Биће (које се ословљава као Велики Архитекта Свемира), и у бесмртност душе. Сваки састанак ложе почиње молитвом Великом Архитекти, јер је он „Врховни, Самопостојећи, Вечни, Свемудри, Бескрајно Добри, Сажаљиви, Благи и Милостиви Творац и Сведржитељ, и вазда је био исти, па ма којим именом назван, мудрацима и просветљеним људима свих народа“ (Пајк, стр. 207-8).Али он није ни Соломонов Јахве, ни хришћански Бог, ни Мухамедов Аллах: Пајк ову тајну открива само масонским првацима, јер је врхунско божанство масона библијски Луцифер-Светлоносац, и то је прва од тајни које треба добро сакрити не само од велике већине недовољно посвећене браће, већ и од читавог „непосвећеног“ човечанства. Масонско божанство може да буде и било који „синкретички“ бог, као што је тројство Јах-Бал-Он (Јах је јеврејски Јахве или Јехова, Бул је асирски Баал или Ваал, а Он је египатски бог сунца).

У ложама је строго забрањена расправа о личним религиозним уверењима, као и било какво помињање Исуса Христа, тобоже из разлога што браћа настоје да не повреде било чија верска уверења и осећања. У Пајковој књизи се на много места наводе поруке из Новог Завета: „Велика заповест масона је ова: Нову заповест вам дајем: да волите једни друге“ (Пајк 18). Наводе се и поруке Св. апостола Павла: „Зар не знате да сте Храм Божји, и да у вама обитава Дух Божји?“ Тако се у ложама лаковерни хришћани, читајући Свето Писмо „са поштовањем поткрепљују учењем Оног Који је умро на Крсту“; а Свето Писмо је уз квадрат и компас незаменљив „инвентар“ сваке „хришћанске“ ложе.

СЛОБОДНО ЗИДАРСТВО – ОТАЦ ЕКУМЕНИЗМА
Хришћани и Јевреји, брамани и муслимани, следбеници Кинеза Конфучија и Персијанца Зороастра, могу се окупити као браћа и ујединити у молитви… Масони заиста подједнако поштују Мојсеја, Зороастра, Исуса Христа, Мухамеда и друге свете људе, јер је екуменизам најдубља масонска тајна и истина.

„Масони теже да обухвате читаво човечанство постепено и… обећавајући морално савршенство и познавање истине… уздижући себе на положај некакве над-религије, гледајући на све религије (не изузимајући ни хришћанство) као на инфериорне“.Стога „…сви који су постали укључени у иницијације масонских мистерија морају од овог тренутка прекинути све везе са масонским ложама и активностима, будући сигурни да тако са извесношћу обнављају своју повезаност са нашим једним Господом и Спаситељем које су ослабиле због незнања и погрешног осећања вредности… јер је једино хришћанство религија која учи апсолутну истину и испуњава религиозне и моралне потребе човека… Не смемо отпасти од благодати Христове постајући учесници других мистерија. Није законито припадати у исто време Христу и трагати за искупљењем и моралним савршенством изван Њега“ (из прогласа Грчке православне цркве из 1933).[3]

Слободно зидарство је очигледно породило екуменизам – највећу и најопаснију јерес нашег доба. Ако ћемо остати верни Христу, треба трезвено да бдимо, како бисмо били кадри да испитујемо духове „јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свијет“ (1. Јован 4:1).

Аутор: Драган Р. Млађеновић

ЛИТЕРАТУРА

[1] Свештеник Александар Јанг, Шта је масонерија? у зборнику У лавиринтима таме, Православље и секте, књига IV, Светигора-Цетиње, 1998, стр. 86.

[2] Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764-1980), Народна књига-Београд, 1984, стр. 65.

[3] Свештеник Александар Јанг, Наведено дело, стр. 89.

Извор: Наука и култура

БОНУС ВИДЕО: