Култ Пупинов уместо Брозовог (4)

Пријатељство и школско другарство

Сви који су се бавили Пупиновим заслугама у Конференцији мира у Паризу истичу да су оне, понајвише, биле последица Пупиновог познанства, прија­те­љ­ства и школског другарства са председником Вилсоном а не­што мање и познанства и пријатељства с америчким министром спољних послова (државним секретаром) Робертом Лансингом.

Пупин и сам “признаје” да су њега познавали (а не он њих!) амерички пред­седник Вил­сон и државни секретар Роберт Лан­синг (1864-­1928), али је извесно да није био близак са њима, нити је, како се то може про­читати код овлашћених тумача Пупиновог лика и дела, с њима био у при­јатељским односима, још мање, како то пише Александар Маринчић (1933-2011), да су Вилсон и Пупин били “школски другови”. (Нису могли бити школски дру­гови, пошто се Вилсон, по наводу Пупиновом, на Принстон уписао 1875, док Пупин тада, како то казује Енциклопедија Ју­гославије, “најпре ради на једној фарми близу Њујорка као чувар стоке, за­тим у граду као ложач казана, перач кола итд. Доцније, као фа­брички радник, успева да уштеди нешто новаца и да сло­бодно време користи за учење. Тако завршава гимназију и сеп­тем­бра 1879 одлично полаже пријемни испит на Колумбија уни­верзи­те­ту”). Оно што је несумњиво јесте да је Пупин де­се­так дана систе­матски изучавао документацију којом је распо­ла­гала Делегаци­ја Краљевства СХС, после чега је, “у врло те­шкој си­туацији по границе Југославије… упутио мемо­ра­ндум председ­нику САД (за­пр­а­во: Конференцији – ИП) 19. априла 1919… о историјским и ет­нич­ким ка­ракте­ри­сти­кама гра­нич­них подручја Далмације, Сло­ве­н­и­је, Ист­ре, Бана­та, Међумур­ја, Барање и Македоније”. То је, како то тумаче заљубље­ници у Пу­пинову “дипломатију” а потом и они који верују у све што су јед­ном негде чули или прочитали, “до­при­н­е­ло да Вил­сон да изјаву, све­га три дана касније, о непри­знавању Лон­дон­ских уго­вора саве­з­ника са Италијом”.

О томе да Пупин, примера ради, није био пријатељ са Лансин­гом, посредно може сведочити рад Драгољуба Живојиновића под насловом Црногорска мисија у САД 1915. године, објављен у Гла­с­нику цетињских музеја, XII књига, Цетиње 1979, у коме се говори о напору већег броја појединаца и група да се чланови те Мисије ослободе од законских прогона и суђења. Радило се о то­ме да су се Сједињене Државе све до пролећа 1917. године доследно држале не­ут­ралности у Великом рату, што је црногорској Мисији била стварна и једина сметња да, за попуну својих војних јединица на цр­но­гор­ском ратишту, по Америци купи добровољце пореклом из тада­шњи­х крајева под аустроугарском влашћу. У том кругу заин­те­ре­сованих да се нађе правно решење за судбину похап­ше­них цр­ногорских “мисионара” налазио се и Роберт Лансинг, аме­рич­ки државни секретар за спољне послове, човек који је “у ев­роп­ском рату видео погодно средство за остварење америчких државних интереса” и који је концепцију америчке неутралности уоблича­вао тако да она буде “веома благонаклона према савезницима, а неповољна за Централне силе”. Пуна четири месеца вођено је правно и дипломатско надмудривање око насталог спора – у коме је Лансинг био незаобилазна личност –, а Михаило Пупин, и сам “до грла” у целом случају, ниједном није тражио помоћ од г. Лан­синга који га је “познавао”, још мање од истога тог Лансинга сво­га наводног пријатеља.

Пупиновим доприносом србској ствари током Великог рата и личним познанством са Вилсоном и Лансингом баве се и Влади­мир Гречић и Марко Лопушина, па кажу:

“Пупин је остао у историји забележен не само као професор и научник, већи као друштвени радник и патриота обе домовине, а изнад свега понос народа из којег је потекао. Наш народ је неизмерно задужио сво­јим хуманизмом и родољубљем, особито заслугама које је стекао као по­часни генерални конзул Србије у Њујорку, председник Србског народног савеза у САД, организатор у прикупљању материјалних средстава, опре­ме и медицинске помоћи, као и добровољаца из САД за Први светски рат, као и на Мировној конференцији у Паризу. За време педесето­днев­ног рада у Паризу, Пупин је много допринео томе да сви чланови аме­ричке делегације потпуно разумеју југословенске тежње и жеље. Стога је Пупин својим личним познанством с председником Вилсоном и мини­стром спољних послова Лансингом, допринео да се границе Југославије што повољније повуку и да у састав државе СХС уђу Далмација, западна Словенија, део Славоније и Барање и његов родни Банат”.

А да заиста није био Вилсонов школски друг, да није са њим био пријатељ, те да се са њим није премного ни познавао, све­дочи и сам Пупин својим писмом Хинку Хинковићу (1854­-1929), чла­ну Југо­сло­венског одбора, писаним 22. сеп­тембра 1916. године, у ко­ме и не помиње председ­ника Вилсо­на, изабраног на то место као кан­дидат Демократске странке, већ се позива на неке своје не­си­гу­рне везе (обећано му је, ако га убеди), са бившим републи­ка­н­ским аме­ри­ч­ким председником Теодором Рузвелтом (1858-1919):

“Аустрија живо ради преко својих консула и њихових агена­та, преко католичког клеруса и преко плаћених новинара, да спре­чи ширење југо­словенске идеје међу Хрватима и Словенцима, па чак и међу Србима… Али ја сам уверен… да ће успех у будуће бити све лепши када се… (по)ку­пе међу многобројним српским, хрват­ским и словеначким братствима резолуције, у којима ће се тражи­ти да се Југословени у Аустрији саједине са Србијом. Те ће резо­луције бити употребљене да упливишемо на ко­ми­сију, коју ће на сваки начин послати американска влада на конгрес мира.

У конференцији са г. Теодором Рузвелтом, бившим председ­ником Уједињених Држава, а садашњим вођом републиканске партије, обећано ми је да ће г. Рузвелт а са њиме и цела репу­бли­канска партија изјавити пре­ко штампе да је жеља американског народа да се сви Југословени саје­дине у једну јединствену неза­висну државу. Уверен сам да ће то обећање бити испуњено чим убедим Рузвелта да југословенски народ то заиста и же­ли”.

Извесно је да Михаило Пупин ни једном једином речју није поменуо своје “пријатељ­ство” са председником Вилсоном и зајед­ни­чке школ­ске дане, чак ни онда када је у Панчеву, 1919. године, свечано обе­лежаван “Дан Вилсо­на” и када је он, замољен да изго­вори штогод о Вилсону и Амери­ци, ре­као и следеће:

“Председник Вилсон је идеалиста, и тај његов идеализам ја дубоко поштујем, дивим му се. Али свечано поричем да је тај његов идеализам са­мо ‘оаза у безграничној пустињи материјализма’, ако се подразумева да су и Седињене Државе један део те безграничне пустиње. Ја верујем да се израз ‘материјализам’ не сме примењивати на Америчке Сједињене Државе… На западном фронту било је два милиона америчких бораца… Америка не тражи ни земље ни градове, не тражи ни овлашћења да се наметне за тутора туђим крајевима; не тражи ни велике ратне одштете… Без икаквих ограда тражи правичност за мале народе.

Неки од наших савезника, када је дошло до густог, ставили су на па­зар југословенску Далмацију, Истру, Корушку и Ријеку. Америка је дана­с једини несавитљиви заточник ваших југословенских права на те краје­ве… Амерички мужеви и жене трчали су на све фронтове и ту, у сред раз­них опасности и непогода, пазили и неговали ваше болеснике и ра­ње­нике. Хранили су гладне, босе и голе, обували и одевали. И чинили су то пре но што је Америка сtупила у рат. Да ли је потребно да вам нагла­ша­вам: како је она америчка мисија, 1915 године, спасла Србију од језиве пу­сто­ши страшнога тифуса и да неколико Американаца, жртава ове не­ма­ни, лежи данас сахрањено на српским гробљима?… Зато нека идеали­зам председника Вилсона, у очима вашим, увек значи само једно – идеа­лизам Америке”.

Без обзира на толику Пупинову американску самоувереност, ваља рећи да се Американци нису баш претргли “трчећи на све фронтове”, ако је било храњења, обувања и одевања – били су то појединачни подухвати, а Пупиново “наглашавање” да је нека “а­ме­ричка мисија, 1915, спасла Србију од језиве пустоши страшнога тифуса” може се прихватити тек као преголема неистина, или из­мишљотина једног самохвалног прирођеног Американца. Јесте да су бројне медицинске мисије дошле са стра­не, неке и из Америке, да помогну у лечењу оболелих од пегавог тифуса (било је и оних који су у том подухвату умрли), али је једина ис­ти­на да је епидеми­ју пегавог тифуса у Ср­бији зауставила енглеска војна мисија коју је од 15. фебруара до 10. јуна 1915. године пред­водио др Вилијам Хан­тер (1867-1937), упра­в­ник епидемиолошке клинике у Лондону. Као потврда, ево неколико појединости о томе:

Енглеска војна мисија за рад у Ср­бији, под званичним називом Бри­танска војна болница при србској вој­сц­и (British Мilitary Hospital attached то the Serbian Armies), установљена је 15. фебруара 1915. године, одлуком Ми­нистарства за рат Уједињеног Кра­љевства, а за њеног команданта по­стављен је др Вилијам Хантер, за ту прилику произведен у пуковника.

Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави лечењем оболелих. Њен основни циљ био је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се нај­пре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења.

По доласку у Србију, Хантер је србском санитету изнео “главне пре­по­ру­ке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог ти­фуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки чо­век и жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; ка­ко убити ваши простим практичним, домаћим средствима”.

После двадесетак дана припремних радњи, мисија је, 15. марта, срб­ској влади предочила потребу да се дота­да­шња борба против тифуса из­ме­ни, те да се, уместо лечењем, даље шире­ње болести спречи “превен­ци­ј­ским мера­ма, згодним по једно­ставности и масовној примени, којим се ширење епи­демије може зауставити и тиме олакшати притисак на болни­це”. У том смислу, предложене су и “мере ко­је треба да присвоји влада, управе гра­дова и болница да би спречили ши­рење пегавца и рекуренса (повратне грознице, рекурентног, односно повратног тифуса – ИП)”:

1. Обавезна пријава оболелих, њихова изолација и депедикулација у болницама;

2. У градовима и селима обољевања пријављују домаћини;

3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;

4. Смештај оболелих у болнице где је то могуће;

5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;

6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;

7. Формирање јавних дезинсекционих станица;

8. Формирање новоимпровизованих парних дезинсекционих буради (barelle desincector), осмишљених “као тако про­сте, тако јефтине и тако ла­ке да се мо­гу израдити у сваком броју и у сва­ком се­лу, чак и у сваком дома­ћинству у земљи”. Већ 16. марта све предложене ме­ре почеле су да се пре­ду­зимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.

Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, запо­чета је и депедикулација помоћу србског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две сед­мице. Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију.

Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби пр­о­тив пегавца и вашљивости, тако да је епидемија завршена већ 17. ма­ја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Со­луна 14. јуна 1915. године.

Рад Хантерове мисије, састављене од двадесет шест лекара и једног бактериолога, убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И пока­за­ло се да су србске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог ти­фуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угу­ше­на; у другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Ру­сији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржа­вала се током целог Великог рата.

Када Пупин каже да су Американци “хранили гладне, босе и голе, обували и одевали” Србе и за време своје неутралности, он “заборавља” (и не казује) да је неки месец раније, како то сведочи Јелена Лозанић, у Амери­ч­ком одбору за помоћ Србији најпре при­хватио наум да прикуп­љеним новцем треба купити и “послати храну, лекове, одело, бол­нички материјал”, да би само два дана ка­сније променио ми­шљење и пред­ложио “да се не помажу деца, већ да се новац употреби на подизање је­дне пољопривредне школе”.

Пупинови односи са сународницима. Са гледишта Пупинових биографа, које у најуопштенијој форми, али зато врло сликовито, представљју већ поменути Грчић и Гњато, “Михаило Пупин је у себи ускладио два животна циља – ‘амерички сан’ о успеху и бо­гатству и ‘национални идеал’ о слободи”. И, даље, Пупин је “међу нашим исељеништвом у Америци радио на усаглашавању нацио­нал­них и демократских идеала, те је, стога, он “крупна историјска личност којој (Срби) трајно дугују… за крупан допринос у оства­рењу својих виталних националних циљева”.

Истина је, заправо, да је Пупин готово цео свој “политички” жи­вот у Аме­ри­ци про­вео у су­ко­бима са својим су­народницима, да би тек 7. ап­ри­ла 1921. године, Срп­ско коло, лист намењен србском се­ља­штву, на 4. страни, под на­с­ло­вом “Једна радосна но­вост” и са потписом М. Јанковић, објави­ло да је све­му то­ме дошао крај:

“Давно очекивана жеља Срба у Америци остварена је. Сједи­ни­ли се савези ‘Србобран’ и ‘Слога’… Овај чин америчких Срба за похвалу је са две стране. Прво, сјединила се браћа, која су наху­шкањем себичне госпо­де, чак постајали и међусобни непријате­љи. Тако је нестало и тога непри­ја­тељства, која су нам свуда сме­тала. Осим овог великог успеха, постиг­нут је овим сједињењем и други велики успех америчких Срба, надни­ча­ра.

Амерички Срби, надничари, ослободили су се једног опасног тргов­ца са радничким жуљевима, ослободили су се проф. Михај­ла Пупина, ко­ји нас је тровао најгорим отровом пуних једанаест мјесеци (треба да сто­ји: година – ИП). Тај опасни отров био је за­вађање два рођена брата, два мукотрпна јадника, два неука бивша сељака, сада фабричког изнемоглог надничара. Јест, пуних једа­на­ест година, за своје личне интересе, Михај­ло Пупин је уживао ако се два рођена брата заваде и покрве.

И што је најстрашније, ми смо се тешко ослободили овога про­фесора, трговца са радничким жуљевима. Знао се он највештије нама улагивати. Имао је своје људе међу нама, који су га увек сла­вили и величали. Имао је своја два листа овде, а један у Банату (Банатски гласник – ИП).

Но последња конвенција савеза Слоге разголити га потпуно. Тамо је притеран био до зида и даље није могао. Тамо је свима на­ма пљунуо у ли­це, зацерио се и рекао, да он неће уједињене Србе у Америци, јер ће се ти­ме открити његова недела, његова гнусна тр­говина са радничким жу­ље­вима.

Савез Слогу је толико задужио да би морао пропасти. Савез Слога је оправљао, плаћао кирију, удешавао тако звани Српски Дом у Њујорку, а кад се погледало у грунтовници тамо се прона­шло, да то није Срп­ски Дом, него властита кућа Михајла Пупи­на. На ту Пупинову кућу ‘Сло­га’ је потрошила преко 30 хиљада долара и још у њој плаћала кирију.

Савез Слога је купио штампарију за 8 хиљада долара за свој по­сао. А­ли, пронашао је Пупин, да се не исплати држати ту штампа­рију, јер је он Пупин на друго име почео своју штампарију, у коју је однешено све бо­ље што се могло из Слогине штампарије.

Тако је под управом М. Пупина савез Слога остао без штам­па­рије, мо­рао је штампарске послове огромном сумом плаћати Пу­пиновој штам­парији. Само за 4 последње године био је рачун близу 50 хиљада долара. И још је морао савез Слога да плаћа ки­ри­ју за просторије, где су били сме­штени упропашћени остаци ње­не штампарије.

Силни чланови савеза Слога беху овде без породица. Поро­ди­це су им ту у Европи. За време рата, тај новац, тих наследника у Европи, био је сме­штен у зајмове и у готовом новцу у банкама. Су­ма тих наследника бли­зу је 400 хиљада долара.

Да би тај новац М. Пупин могао преко себе изаслати у Евро­пу, от­ворио је он неку банку. И пре конвенције већ је слао новац наследницима. Али, не у доларима, него у динарима. А како нико није знао каква је вред­ност новца, Пупин и његова црна камарила спремили су се у велико, да ће њима пасти у део, да тај новац сав испошаљу у Европу. Рачуна се да би, према њиховом проценту, ко­ји они узимају у банци, Пупин зарадио неких 100 хиљада долара. Али свесни делегати Савеза то одма обу­ста­више.

…Тешко нам је било свладати овога трговца-професора, јер смо сви држали, да он није у тој трговини главни. Али, кад дохва­ти­смо и проучи­смо ону лепу народну: с главе риба смрди, видесмо, да је само Пупин једи­ни остао да смета нашем напретку и бољит­ку, јер је трговац са раднич-­ким жуљевима и противан сваком сложном раду Срба.

Но данас је он побеђен. И то потпуно… Сједињени наши са­вези за­пе­ча­тише политичку раку Мише Пупина, из које се више никада дићи неће”.

Несумњиво, банка на коју се ова вест односи тиче се Срб­ско­-американске банке чији је директор (негде га зову: гувернер) био Павле Хаџи Павловић. Он, као најближи Пупинов сарадник, Пу­пи­нов секретар, морао је спадати у групу оних “неколи­ко” који су се, према ономе што је 1. октобра 1918. године Срдан Гајић пи­са­о срб­ском Министарству спољних послова, борили “само за опста­нак… да би себи осигурали што лакши живот” .

Извесну потврду таквом размишљању налазимо и у припо­ве­сти о згради Етнографског музеја у Београду, грађеној за Берзу (glassrbije.org/privreda/zgrada-etnografskog-muzeja), за коју се каже да ју је пројектовао “чувени београдски архитекта Александар Ђорђевић, који је важио за миљеника престоничке елите… Нека­да је његов хонорар (био) и до трећине трошкова градње кућа, али богаташи нису штедели пара. Председник српске владе Ми­лан Стојадиновић наручио је кућу код њега, као и најбогатије срп­ске породице Илић, Теокаревић, затим директор Српско-америчке бан­ке Павле Хаџи Павловић… и други. Куће су грађене на про­стору Дедиња, Сењака и Топчидера у новом стилу и лукс градњи, скривене у шуми чаробних брегова Београда”.

Врло скроман

Првог децембра 1933, поводом наводне се­дам­десет пе­те годишњице Пупиновог рођења (јер их је човек тада имао свих седамде­сет девет), у Матици србској у Новом Саду одржана је све­чана сед­ни­ца, а главни говорник био је већ помињани Миливој Матић. Његов славослов, објављен годину дана касније у Мати­чи­ном Летопису, на више од осам страна, овде ће бити представљен са свега четр­десетак редова:

“Живот нашег великог Војвођанина, Г. Д-ра Михајла Пупина, исто је што и живот Војводине… На Мировном конгресу у Паризу, Михајло Пупин стекао је бесмртне заслуге за целу Југославију својим меморан­думом Вилсону. Српском народу у Војводини служи на највећу част… Његова особа је оличење наше народне способности… Судбину Великог рата решава Америка у корист потлачених, а за зеленим столом даје ве­лики Вилсон прилике свом професорском колеги Михајлу Пупину, да сво­јим мишљењем и саветом допринесе решењу многих питања у нашу корист…

Михајло Пупин умео је својом личношћу и својим целим бићем да свуда и на сваком месту прикаже у најлепшем виду наш југословенски на­род, а пошто се он никада није одрекао припадности том малом на­роду… сасвим је природно да је Вилсон у њему и тражио и нашао најбо­љег са­ветника за решавање многих југословенских проблема. Поред великог Вилсона нашао се дакле као десна рука за наше ствари Михајло Пупин… Његовој речи веровали смо ми, али његовој речи веровао је и неумрли Вилсон. На тај начин, дошао је наш земљак Војвођанин у по­ложај да игра знамениту и историску улогу у заокруживању граница Ју­г­ославије…

Он нас је задужио својом сарадњом на конференцији мира у Паризу. Наша делегација на Мировној конференцији у Паризу… суочила се са тра­гичним тешкоћама. Ове су потицале из уговора, које су са великим савез­ни­цима имале Румунија, у погледу Баната, и Италија, у погледу Далма­ције, Истре и делова Словеначке. Румунији је обећан цео Банат до Тисе, Ита­ли­ји пак цела Далмација, цела Истра и знатан део Словеније. Иначе, и са­ми Американци сматрали су, да би према Мађарској била на­ша нај­бо­ља гра­ница Дунав и Драва. Претседник Вилсон у својим одлу­ка­ма осла­њао се на извештаје стручњака, који су питање проучили… Мудри Нико­ла Пашић је схватио ситуацију и одмах је позвао Пупина у Париз, јер вите­шка Србија, мучки нападнута од две велесиле, није имала никак­ве тери­то­ријалне уго­воре. Пупин је дошао одмах у Париз и развио ог­ромну де­ла­т­ност, налазе­ћи се у сталном контакту са Југословенима и Американци­ма… У Паризу упутио је на основу темељних и објективних информација, добивених од српских, хрватских и словеначких научења­ка, меморандум претседнику Вилсону, који је на овога учинио такав ути­сак, да је Вилсон одрекао да призна важност уговорима, које су Румунија и Италија пре сту­па­ња у рат склопиле са савезницима… Овом сарадњом Пупиновом спасе­ни су за Југославију српски делови Баната и Барање, даље Међумурје, Далмација и западни делови Словеначке”.

Показало се да је, иако у дубокој старости, Пупин пажљиво пратио шта се о њему пише у Југославији, тако да је Матић могао бити обрадован писмом које му је стигло из Америке. А у томе пи­сму, између осталог, пише да се “пре Вас врло мало писало у Југославији о моме раду на париској Мировној конференцији. Мој рад на тој конференцији много је боље познат Американцима не­го Југословенима, мада се пок. Пашић о њему врло похвално изр­а­жава у његовим писмима пок. Стојану Протићу. Не знам за­што су Југословени, а нарочито Срби, о њему ћутали”.

Михаилу Пупину није могло бити дато да дочека одговор ко­ји је 1985. године на ово питање дао др Никола-Коча Јончић (1922), пар­ти­зански прво­бо­рац, “високо котиран офи­цир ОЗНЕ” (Одре­да за заштиту народа), својевре­ме­но председник Матице исељени­ка Ср­бије, једно време (1978-1982) и члан Цен­тралног комитета Савеза комуниста Југо­славије:

“Успехе у Паризу Пашић и други политичари приписивали су себи, да би стицали поене у страначкој јагми око власти. Разоча­ран у такав однос, и неупућен у његову суштину, Пупин се непо­средно пред смрт 14. децембра 1934. године и сам питао – који су томе разлози”.

Коча Јончић није умео друкчије него идеологизовано:

Нико­ла Пашић припадао је “ненародним режимима”, због че­га је спре­чи­о, он “и други политичари”, да се у Краљевини Југо­славији ви­ше пише о подвизима Михаила Пупина на Конфе­рен­цији мира у Паризу. При томе, он се није досетио да је Михаило Пупин, свега че­ти­ри године по догађају, док је све још било “вру­ће”, своју улогу на тој Конференцији препричао у четрдесетак ре­чи (укључујући пред­ло­ге, свезе и помоћне глаголе), смештених у свега пет реда­ка, а могао је опширније, нико га није ометао док је сам писао свој жи­во­топис. Тако док су у животу били “Пашић и дру­ги полити­ча­ри”, нарочито они који су имали непосреднијег до­дира са конфе­рен­цијским збивањима. Тек када су они отишли из живота, Пупин се досетио да хвали Матићеву “похвалну песму” и да постави питање због чега се раније није тако писало, док су у животу били Пашић и другови, они који су, како нас то лепореко уверава Коча Јончић, на тај начин “стицали поене у страначкој јагми око власти”.

Могло би бити да су др Симић и Бoрис Субашић од њега позајмили тврдњу да су га политичари “помињали само понекад, када су мора­ли, али су редовно присвајали или прећуткивали његове заслуге”.

Пупинов култ брозовскога типа

Иако је све то баш тако, у србској јавности још увек се, упорно, протурају “култне” тезе налик оној коју смо слушали четрдесетак бро­зовских година: да није Миха­ила Пупина било – не би ни нас било.

Једну прилично свежу по­твр­ду такве логике “личнога култа” налазимо у београ­д­ским Ве­че­р­њим новостима од 11. маја 2014. го­дине, у тек­сту Р(ада) Дра­говића под насловом “Научник скро­јио држа­ву”, над­насловом “Ми­хајло Пупин, осим у науци, имао ве­ли­ке заслуге за исцртавање гра­ница на Балкану и истицао се сво­јим па­трио­тиз­мом” и поднасло­вом “Захваљујући Пупину Краље­вина СХС од­бра­нила територије”.

У једном делу, тај текст гласи:

“Највеће заслуге за исцртавање граница новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на мировној конференцији у Паризу 1919. го­дине припадају – научнику Михајлу Пупину. Без његовог ауторитета и дипломатске вештине нова држава на Балкану остала би без готово целе јадранске обале, Баната, Барање и Међумурја, као и Македоније која је требало да се подели науштрб Србије. Велико је питање и да ли би Блед и Триглав данас били у саставу Словеније.

Српска делегација у Паризу имала је тежак задатак да за чојаним столом одбрани победу стечену на бојишту. Захваљујући угледу који је у САД и код председника Вудроа Вилсона уживао велики научник, нова јужнословенска краљевина добила је подршку ове земље и извојевала вели­ку дипломатску победу. Да се то није догодило, велики делови дана­шњих територија Србије, Хрватске, Словеније или Македоније били би припо­јени Румунији, Бугарској, Аустрији, Италији…

Епизода са париске конференције, која је и формално прекројила Ев­ропу, само је једна од политичких битака које је водио Михајло Пупин. Ди­пломатске мисије, које су досад биле у сенци истицања његових науч­них заслуга, истражио је и сместио у корице књиге под насловом ‘Звоно слобо­де’ публициста Жељко Шајн. Монографија, која ће ускоро бити про­мо­висана на великој свечаности у београдском Народном позори­шту, баца ново светло на Пупинову улогу у великим историјским деша­вањима”.

Кончина

Михаило Пупин умро је у Њујорку 12. марта 1935. године. Сахрањен је на гробљу Вудлон, у њујоршкој градској об­ласти Бронкс.

На гробној плочи, као година рођења, уклесано је: “1858”.

Према ономе што се средином новембра 2004. године могло чу­ти у једној америчкој телевизијској емисији посвећеној годишњи­ци његовог рођења, Михаило Пупин поседовао је највеће и­ма­ње у држави Њу Хемпшајр, у Норфолку, а кућа на њему грађена је од ка­ме­на увезеног из Југославије.

Имало се, могло се.

А како, ко те пита.

А ко те пита и откуд настојање бројних званичних историчара, аналитичара, новинара, публициста и разних других пупиниста, међу њима и самоовлашћених “цртача” Пупиновог лика и дела, да се култ Највећег Сина Наших Народа И Народности замени култом Михаила Пупина.

Мада, ако те неко и приупита… можда је то нечији налог, не зна се чији, да те одучи од вере у истину.

Живети у страху од једнокњижне “учености”

На крају, као прилог заглуп­љи­вању “радних људи и грађана” у Србији – кроз замену брозовског култа пупиновским -, дописују се две цртице.

Прва: Пре седам-осам година гостујући у Историјском музеју Новог Сада и поштапајући се бројним грешкама у размишљању (почев од погрешног МихаИловог име­новања) и разним судовима заснованим на неистинама и домишљањима, извесна Александра Нинковић Ташић, председник неког удружења за бригу о очувању (заправо о обожењу) Пупиновог лика и дела, “жена која је вратила Михајла Пупина у земље Светога Саве” и, стога, била про­глашена за “личност 2016. године”, жена изузетне красноречивости (због које су Латини сковали изреку eloquentiae unda, sapientiae gutta, Ср­бима познату као речитости море, мудрости кап) –  потрудила се да себе представи као овлашћену да “усаврши” култ МихаЈла Пупина.

Друга: Пре три године, 13. октобра, у емисији “Агапе” незнано које телеви­зијске станице, ватрен причалац – мање о Пупину (и он о МихаЈлу), више о Александри –, био је неки Љубомир Ранковић, за кога сам током емисије сазнао да је др од нечега и да уређује “Глас цркве”, ваљда у Шапцу. Оно што је у целој његовој причи могло бити најзабавније, јесте непристојно инсистирање на Александрином познавању Пупиновог “живота и смр­та”, на њеном труду да Пупин буде представљен свету у пуном светлу, да она то ради као да јој је презиме Пупин, после чега је пита није ли њен муж љубоморан на толико њено “пупиновање”.

Ако је све то онима који понешто знају о Пупину могло бити помало и неукусно, Александри није, она је за све то време имала разјапљена ус­та у осмех “од ува до ува”.

Наредног дана позвао сам телефоном “Глас цркве” (015-349 309) и од­мах наишао на његовог уредника. Утрошили смо скоро пола сата у обо­страно једносмерној причи о његовом одушевљењу Александриним не­бу­лозама о Пупину. Своје тврдње (на које се позивао више пута) ослања на оно што је забележио Николај Велимировић (1881-1956), до избора за владику жичког (1919) суплента Богословије Светога Саве у Београду, али никако не казује шта је то он забележио.

Зло велико, у Земљи Србији упорно се из једне књиге учи, толико упорно да се и једнокњижних “учитеља” и једнокњижне “учености” треба бојати.

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео