Рударењем се директно подрива пољопривреда, прехрамбени суверенитет, копнени и водени системи

Ефекти екстрактивних индустрија међу којима је рударство број један носе са собом бројне утицаје.

Рударењем се директно подрива пољопривреда, прехрамбени суверенитет, копнени и водени системи.

Од свега овога насупрот прехрамбеној сигурности која се заснива на технологији и производњи великих размера издвајам прехрамбени суверенитет који се заснива на малим произвођачима који примењују одрживе моделе поризводње хране који су у складу са екосистемима, културним идетинтетом народа и територијом.

Прехрамбени суверенитет у најпростијем значи да нећеш остати гладан ако успеш да га одбраниш од ненавида из разних компанија и политичких облика деловања.

Заједнице које зависе од прехрамбеног суверенитета и које традиционално, сада већ вековима, примењују тај модел производње хране и суживота у и са Природом добро знају шта значи имати земљу и обрађивати је те сходно томе знају и шта би за њих значило и изгубити ту земљу.
Храна и однос према храни је велики и озбиљан део културног идентитета једног народа и све је у том процесу од производње преко складиштења и спремања до конзумације прича за себе и свака од њих је у антрополошком и културолошком смислу изузетно важна.

Рађевина је пре свега воћарски крај, брдовита је и углавном се гаје аутохтоне сорте, малине, купине, шљиве, џанарике… Велики је број регистровнаих газдинстава и међу њима оних који се баве органском производњом, односно на исти начин као што су то некад радили наши преци.
Стабла стара и по неколико деценија се и даље чувају, третирају само љубављу па шта Бог да. И буде, некад колико треба, некад више, а некад колико смо заслужили. Изгледа да ове године нисмо били баш толико лоши.

Да закључимо, прехрамбени суверенитет и културни идентитет локалне заједнице су изузетно озбиљне ствари са којима нема шале.
Када узмемо у обзир геополитичка дешавања и климатске проблеме у оквиру којих највише забрињавају суше јасно је да ове шљиве и џанарике вреде више од сваке минералне сировине, јер ово ће дрвеће које је засађено пре него што је ико претпоставио да ћу се ја уопште и родити да о том дрвећу пишем ће да даје род и кад не буде више литијумских батерија, Илона Маска, Весне Продановић, Ацике, Брнабе и наравно Зорке коридорке, а надам се ни мене.

Дакле, чувати прехрамбени суверенитет и свако од нас да сачува свој лични интегритет, уложи енергије да освести бар још једног поред себе и полако, не може се преко ноћи исправити оно што се деценијама кривило.

Рудника неће бити јер шљиве и џанарике не расту на јаловиштима, јасно као дан.

Марија Алимпић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: