Србски добровољци на Кајмакчалану

Сајтови “Ин4с” (https://www.in4s.net/strah-i-trepet-za-neprijatelje-srpskog-naroda-kajmakcalanski-jun/) и “Срби на окуп” (http://srbinaokup.info/?p=127645) објавили су 29. септембра 2022. године непотписан и прилично “сиромашан” текст “Страх и трепет за непријатеље српског народа : Кајмакчалански јунак – Војвода Вук”, из кога би се могло разабрати да није Вука било, не би било ни победе на Кајмакчалану.

Уза све то, ваљало би знати да су војне операције у раној фази Солун­ског фронта биле праћене великим људским жртвама; од краја августа до половине децембра 1916. године, укупан број мртвих, рањених и несталих из­носио је 1.068 офи­ци­ра и 32.381 војник, а само у борбама за Кајмакчалан избачено је из строја 4.643 српска војника, од чега 3.320 из Дринске дивизије. Све то узроковало је реорганизацију целе србске војске: на самом почетку 1917. године расформирани су сви четврти дивизијски пу­кови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Крајем марта рас­формирана је и Трећа армија, а њено људство употре­б­љено је за по­пуну Прве и Друге армије.

Тада је расформиран и Доброво­ља­ч­ки одред којим је командовао Војвода Вук, али не баш тако што су његови “преживели војници… пребачени у друге пукове”, како пише у поменутом тексту. Учињено је то са нешто необичнијим циљем – да се размештањем његових припадника ук­лони још један траг о србским добровољцима -, у складу са наредбом Мини­старства војног, издатом на самом почeтку Великог рата да се добровољци не формирају у по­себне јединице и добровољачке ко­манде, нити да се “на за­почетој основи скупљају сами у веће го­миле”. У тој се наредби и налази основни разлог што се никада није сазнало колико се добровољаца нашло у србској војсци 1914-1918. године. (Многогодишња истраживања овог потписника показују да их је било бар 198.900, с тим што их је у пробоју Солунског фронта учествовало најмање 82.600, од укупно 140.000 ратника – или око 150.000, колико тврди један војни извор).

Но, иако је на Солунском фронту административно избрисан Добровољачки одред, остала је наредба пуков­ни­ка Крсте Смиљанића, команданта Дринске диви­зи­је, написана 18/31. мар­та 1917. године, а посвећена Добровоља­ч­ком одреду. Из ње се може са­знати да су доб­ро­вољ­ци ушли у састав Дринске дивизије 15/28. септембра 1916. го­ди­не, да су одмах стали у први борбени ред и да су узимањем Кајмак­ча­лана закорачили на Србску Земљу, чиме су целој србској војсци да­ли изузетну мо­ралну снагу.

“У последњем ломљењу и побеђивању непријатељских снага и моћи на Кајмак­ча­лану, Добровољачки одред имао је једну од најзначајнијих и најтежих улога. Припре­мивши се у току 16. септембра 1916. године за ве­лико дело добровољци излећу 17. сеп­тембра из својих ровова а затим у је­д­ном јуришу који изазива поштовање и признање, и налету једноставном и простом, а под јаком непријатељском ватром, избијају и дефи­нитивно ов­лађују највишим врхом Кајмакчалана, котом 2525. Ту су добровољци на нож узели једну немачку пољску батерију, неколико митраљеза, доста му­ниције и много другог ратног материјала. Неуморни добровољци про­ду­жавају, затим, у току 18. и 19. септембра своје велике напоре и напа­да­ју… са нечувеном жестином и беспримерним по­летом. Нарочито исти­че­м необично огорчене и крваве јурише извршене на јако утвр­ђени положај »Сиви брег«… кога је непријатељ, ограђен препреком од жице, очајни­ч-­ки бранио. У највећој мери поколебан непријатељ, овим нечувеним нале­том, напушта свој положај у току ноћи 19/20. септембра, после чега пада у наше руке цела греда Стар­ковог гроба, као и остали положаји западно од овога… У нападу на Грунишки вис од 4. до 20. новембра 1916. године Добровољачки одред учинио је понова велики напор, напор који је пре­машио његову снагу. Одред је тада мучним и крвавим нападима про­тиву непријатеља знатно надмоћнијег, успео да отме све бугарске предње по­ложаје… и сатера непријатеља позади његових жичаних препрека. Од жи­ла­вог и упорног неприја­теља овде је отимао камен по камен, стену по ст­е­ну. У овим борбама ослобођено је и село Груниште… Крваво рвање које је потом настало… и силни напади и контранапади на овом малом парче­ту земље, а извршавани са очајничком храброшћу, прославили су име и јунаштво наших добровољаца. У најкрвавијем и најљућем од тих окрша­ја, 16. но­вембра 1916. године пао је и никад незаборављени јунак и ко­мандант добровољаца потпуковник Војин Поповић…

Славни добровољци! Вас храбре и јуначке синове Тужне Босне, Кр­шне Херцего­вине, Крваве Лике и Удбине, Дивне Далмације постојбине легендарних јунака Јанко­вића и Смиљанића… Равне Славоније, Плодног Срема, Баната и Бачке… Кршевите Цр­не Горе, Горде Ческе и Морав­ске­ …Велике и Племените Русије, Вас непобедиме јунаке, повукла је у борбу жарка љубав за слободом и ватрена жеља да се раскину роп­ски ланци ве­ковних непријатеља. Похитасте као орлови крсташи у гњездо мајке Ср­бије да са њеним синовима, потомцима Обилића и Краљевића Марка, лу­чу слободе ви­со­ко уздигнете и да без суза и страха, сунце слободе пре­не­сете широм наших крајева. Ви полетесте на крилима свести као анђели мира да донесете дан тамо, где је руља Хуна и Варвара обавила све у мрк­лу ноћ. Ваша врела срца, пуна частољубља и освет­ничке крви без мрље и срама принесте на олтар Велике Србије и створисте легенде.

Непобедими јунаци! Ваше бојно дружељубље са Дринском дивизи­јом посведо­че­но је на историјским јуначким мегданима: Кајмакчалана, Сивог брега, Црног камена, Грунишког виса. Ваше бојно дружељубље ос­вештено је на гомилама костура ваших дру­гова и храбрих Дринаца. Не­ка се ваше бојно дружељубље причести из једног пу­тира ратног свршетка… Скинимо капе и поклонимо се сенима палих јунака, ваших бес­мртних дру­гова, који натопише и залише својом крвљу праг Отаџбине и узвикнимо: Нека им је част и слава! Вама, јунаци, као знак дубоког признања и ис­крене захвално­сти, кличем: Живели добровољци”!

Илија Петровић/Васељенска

Бонсу видео