Време је да у уџбенике историје убацимо поглавље о српском страдалаштву

Наши ученици да истражују и да се баве српским појединцима (жртвама геноцида) као што раде Јевреји кроз своје пројекте за своје жртве, време је да мењамо наше уџбенике историје.

Уџбеници из историје морају да се употпуне са местима српског страдања и патње… морамо се осврнути на највећа српска стратишта као што су Глина, Јадовно, Јасеновац, Шушњар, Шарговац, Мотике, Дракулић, Стари Брод на Дрини, Корићка јама, Велебитске јаме, Пребиловци, Паг и слична места. Како и са другим стратиштима и страдањима, која их нажалост има на свим странама и временима.

Али дати највећи простор српском страдалаштву… као што су и Јевреји и Јермени дали простор у својим уџбеницима историје о свом страдању.

Угледајмо се на њих, и бавимо се сопственим страдалаштвом и српским појединцима који су страдали у геноциду. То треба наши средњошколци да истражују и да се баве српским појединцима (жртвама геноцида) као што раде Јевреји. Такви пројекти су за нас значајни и битни и ту треба да нам буде пажња и фокус.

Зашто су нам увек прече туђе жртве од наши сопствених?

Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, у овом времену када се скрнави и ревидира број српских жртава, а у томе и ми сами џелату помажемо, нашом ћутњом. Њихов циљ је да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише и хвала Богу екранизује (срећом Србија је коначно смогла снаге), јер само екранизовали злочин (филм ,,Дара из Јасеновца“) и писани траг остаје за века и векова, а чињеница и извора имамо на претек… а тек колико неоткопаних јама по тој Хрватској има.

Академик Србољуб Живановић (био је члан југословенске Комисије судских антрополога која је 1964. вршила ископавање масовних гробница у усташком логору смрти Јасеновац) записао је, да је утврђено, да је у Хрватској страдало преко милион Срба, што стоји и на табли у улазу у Јасеновац.

А око тих истраживања, иако се умањио број (како каже академик Живановић) сложили су се и Немци и комунисти и многи историчари… а све је то записано у књигама и у уџбеницима историје (али, без детаља, са датим малим простором у уџбеницима, што је понизно за жртве а и нас Србе). Ваљда је ред да се око броја жртава сви ујединимо, попис никада нећемо добити у потпуности, то је данас немогуће… поред толико јама неоткопаних и уклоњених трагова који су уништени и спаљени.

Коме смета данас утврђених 700000 страдалих у Јасеновцу? Изгледа да је историчаре из Хрватске неко оптеретио… па те умањене бројке стално спомињу, које се крећу од Туђманових 86000 до 130000 жртава од хрвата-усташа.

ЗАШТО ОВЕ СУРОВЕ ЧИЊЕНИЦЕ НЕ ИСПУЊАВАЈУ СТРАНИЦЕ СРПСКИХ УЏБЕНИКА ИСТОРИЈЕ

Злочин је и преко 260000 Срба преведено насилно у католичанство, што деце што одраслих.

Предлог за нови филм и екранизацију је зверско старадње и ПОКОЉ Српских ђака у Шарговцу, и наравно да овај запис уђе и у Српске уџбенике.
Усташе су у данашњој Основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац заклале 52 српска ученика.

Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако:
– “У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…

Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.

Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.’

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.

Сву нашу ћутњу они вешто користе, што и није чудно… изгледа, желе да сперу љагу крваве историје која им изгледа из јама неда мира.“

О правим размерама монструозности злочина који су систематски вршени над Србима у концентрационом логору Јасеновац, најбоље сведоче језиви историјски детаљи попут усташког ножа „србосека“. Трагично је да о овом ножу нема ни речи у уџбенику.

Србосек је нож, накачен на чврсту рукавицу, израђен по специјалној поруџбини.

Смишљен је за брзо клање Срба у Независној држави Хрватској. То је најкоришћенији предмет у усташком геноциду, на местима као што је логор Јасеновац, Стара Градишка. Дизајн је направљен тако да омогући брзо клање уз најмање труда. Коришћен је масовно у НДХ.

Организована су и такмичења у логорима да би се видело ко може да прикоље највећи број Срба у задатом временском периоду. Забележени рекорд је постигао студент права Петар Брзица, усташки стражар (био студент права и загрижени члан предводничке католичке организације зване „Крижари“), проглашени краљ „србоклања―, који је успео да закоље 1360 Срба у једном дану!

Запис који нам је оставио Др. Недо Зец (Отпор у жицама, Сећања заточеника,књ. 1, Београд 1966,) обавезно у уџбенике, а који је записао:

,,А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља

да му разбијем мир и спокојство најсвирепијим мучењима. Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне: „Живио поглавник Павелић“ – или, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Он није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: „Живео Павелић“ – или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио.

Откинуо сам му и друго ухо.

Вичи: „Живио Павелић – или ћу ти откинути нос!“ Он је шутио као заливен. Тада сам му откинуо нос. А када сам му и по четврти пут заповједио да викне: „Живио Павелић“ и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме је погледао и, упријевши поглед некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио: „Ради ти, дијете, свој посао!““

Познати италијански писац Курцио Малапарте у књизи ― Капут, објављеној у Риму и Милану 1948. године описао је како је у току аудијенције код Павелића на његовом столу приметио корпу за коју му је изгледало да је пуна острига и других морских плодова и ужаснуо се када му је хрватски поглавник рекао: ―То је поклон мојих верних усташа, то је двадесет килограма људских очију.‖ Та корпа очију је најупечатљивији доказ хрватске хиљадугодишње културе. Једноставно говори све о том злочиначком народу.

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом… тај злочин је и најболнији, њега требамо ставити у фокус страдалаштва и патње. Убијајући нејач, хрватски (усташки) крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама. Све ово мора да се зна и светска јавност упозна, то треба да буде наш циљ… штампање књига на свим светским језицима, филмови, документарци… за то мора бити новца, ту је можда и кључ нашег опстанка… у истини, чињеницама и знању.

Ти усташки зликовци су децу стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.

А ми данас имамо појединце који и маштају и верују у нову заједничку творевину, и то због братства, напретка економије, трговине… то је трагично.

Како смо тако брзо заборавили да су људи, жене и деца уништавани у Градини, Јасеновцу, Јадовну, Пагу… на најсвирепији начин. Од 1942. године на терену Градине копане су гробнице 30 метара дужине, 4 метра ширине и 2-3 метра дубине, где су живи људи набијани у гробнице у стојећем ставу, затим су дрвеним маљевима убијани ударцима по глави, поливани живим кречом и затрпавани.

На овај начин убијано је по 1.000 људи у једној гробници. Уништавање је вршено и помоћу 12 челичних казана у којима су кувани људи; зазиђивањем живих људи у зграду без прозора и врата; затварањем у просторије од камена и затрпавањем сламом која је онда паљена; клањем жртава; вешањем на великој тополи која се налазила на обали Уне. …

Хрвати су имали логоре за децу и бебе, а о њима скоро ни речи у уџбеницима, зашто штитимо џелата… па то је злочин.

Нашом ћутњом хрвати и њихова стратегија су успели из злочина да буду у истој равни са нама, ту је и највећа трагедија.

Велики број католичких фратара, њих преко 1.200 је учествовао убијању и клању Срба, а папа би да без извињења посети Србију… и за то је крива наша ћутња и нејасноћа нас самих. Као да не знамо шта хоћемо.

Препоручујем дело Виктора Новака, али није ми јасно зашто се код нас не користи најзначајније дело Виктора Новака, капитална књига „Магнум Кримен (Велики злочин) – Пола века клерикализма у Хрватској “ у којој аутор открива спрегу Римокатоличке цркве и усташтва и државе НДХ… коју до скоро нисмо имали у свим поглављима, зашто се толико дуго скривала од нас самих, ко је скривао?

Ако хоћете да уништите један народ … уништите његову историју… за то вам рат не треба !!!

То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо !!!

ДОК НАМ СРПСКА ИСТОРИЈА НЕ БУДЕ ПРИОРИТЕТ И ДВОГЛЕД, ДОК НЕ ПОЧНЕМО ДА УЧИМО ИЗ ЊЕ И САГЛЕДАВАМО БУДУЋНОСТ И РАЗУМЕМО ОПАСНОСТ… биће тешко по нас, а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.

Сходно научним принципима требамо узети све чињенице у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему. Једино се тако долази до истине!

Данас у уџбеницима историје имамо минимум о Српском страдалаштву, зашто?

А о страдању Срба у Великом рату посебна је тема, која је такође врло мало присутна у уџбеницима историје.

Зашто немамо Маузолеј за све српске страдалнике?

Зашто смо тек сада смогли снаге да екранизујемо истину, зашто смо се тека сада пробудили, ко нам је бранио… ко су кривци за наше незнање и спавање? Ко и због чега је бранио да истина изађе на светло… зашто нам се тек после 75.год дешава да тек сада сви медији, портали, телевизије пишу и говоре о овом геноциду? То је морало много пре, али, јасно је где је проблем. То је већ за другу тему.

Хвала Антонијевићу за ,,Дару из Јасеновца“, хвала слободна Србијо, после оволико деценија си смогла снаге!

Дара из Јасеновца мора да уђе у школски програм за средње школе, што је најавио и министар просвете Бранко Ружић.

Поводом 80 година од страдања српских логораша у норвешким логорима у Норвешкој продукцији завршен је филм о СТРАДАЊУ СРБА У КАРАШЈОКУ, који ће највероватније ускоро бити приказан на ТВ Прва.
Свакако да недужно страдали Срби заслужују истину. У прошлости је било покушаја да се ове чињенице прикрију, и да се употребе у политичке сврхе, тако је и кренула идеја да се екранизује прича у вези овог догађаја који је најављен пре пар месеци на сајту Српска историја.

Норвешка има део те језиве историје за коју мало ко зна. Данас норвешки ђаци путују у Аушвиц и друге логоре да уче историју а ова језива прича им је много ближе. А ми Срби ни наши ђаци скоро да не знамо ништа о овом страдалаштву, које се дефинитивно прикривало.

Моја идеја биће да овај филм погледају сви средњошколци и осмаци бар овде у Нишу… као историјско образовани филм.

МАТЕРИЈАЛА ЗА УЏБЕНИКЕ ИМА ДОСТА…

ПРВИ КРСНИ ХОД ДО ДУБОКЕ ДОЛИНЕ У СУРДУЛИЦИ ОРГАНИЗОВАН ЈЕ 2021.

После више од једног века тек 2021 године успели смо да организујемо први КРСНИ ХОД ДО ДУБОКЕ ДОЛИНЕ У СУРДУЛИЦИ. Место страдалаштва српског народа од бугарских окупатора. Страдало је преко 4000 Срба, на зверски начин, а разлог познат само бугарима.

Бугарски окупатори су 1915-18. Сурдулицу претворили у кланицу Српског народа. Празник Светих мученика сурдуличких је сваког 29. маја.

Да ли је могуће да после нешто више од 100 година ми имамо овакво скромно обележје? Урасло у траву и шибље. Срамота за све нас.
Ко нам је крив?

Али, ето има наде и помака, макар и после једног века, ствари се крећу на боље. Па се успело да се по други пут заредом организује Крсни ход до Дубоке долине у Сурдулици. Ове године је постављен крст и икона и попратни информативни пано, и то је велики успех.
Надам се да ће следеће године да нас буде много више.
Ваљда ће се ово место уредити и подићи капела, оно што заслужују Свети сурдулички мученици, а не ураслина и коров са паркингом за камионе.
Страшно је то, да је постојала идеја да на овом месту страдања невиних људи буде изграђен пословни објекат. Тиме би се за сва времена онемогућила изградња Спомен обележја Светим сурдуличким мученицима.

Примера који су у тмини и прашини има много… ово је само део предлога.

Хвала Богу да се по том питању мења ситуација, полако се ослобађамо тих стега којима смо оковани деценијама.

Па данас, ето имамо и оно што нисмо смели да имамо деценијама (да некога не повредимо) споменик деспоту Стефану Лазаревићу и Стефану Немањи, тако грандиозан… отуда и толике расправе на друштвеним мрежама око истих… али џабе, он ће пркосити, подсећати и красити нашу престоницу вековима, што је и главни циљ.

И ОНО НАЈБИТНИЈЕ

Уџбенике историје, српског језика и географије морају да буду јединствени, иза којих мора да стане држава. И да прођу јавну расправу.
Добра вест је да је (27.фебруара 2021) најавио и председник Србије Александар Вучић, да ће држава да пише уџбенике из историје, српског језика и географије… што је одлична вест.

Гостујући у емисији Јутро на ТВ Прва, председник Републике Србије Александар Вучић говорио је и о уџбеницима… нека ме нападају и мрзе али сада ћу вам открити да ћу поднети захтев да се, ако се сложи влада, донесе одлука да уџбенике из српског језика, историје и географије, може штампати само држава Србија.

– ,,Па, нека неко њима одузме дете из наручја (Данак у крви), нека пишу како је то била добра прилика. Да вам Јасеновац буде 10 минута једног часа, то окачите мачку о реп“ – рекао је Вучић.

,,Упамтићу оно што је Гага Антонијевић рекао “неки нису могли, а други нису смели, Вучић је и могао и сме” и хвала му на томе“ – истакао је председник Србије Александар Вучић.

Живимо у миру и већ једном будимо добре комшије, истину на обе стране морамо знати и не смемо опростити нити се светити, то није у нашем православном духу.

Остаје да се надамо да ће ускоро уџбеници историје бити јединствени.

Приредио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

БОНУС ВИДЕО: