Како развити културу сећања међу Србима

Када би Срби енергију коју улажу у спорт или неке сличне баналне ствари уложили у културу, образовање и политику, сигурно би били једни од битнијих чинилаца у Европи

Срби су народ који не мари превише шта ће се догађати у будућности. Наш мото је – од данас до сутра. Некако тај мото укратко објашњава из ког разлога никада нисмо били у стању да предвидимо шта нас чека на политичкој сцени.

Али се уредно питамо након свега, како је могуће да нам се нешто тако догодило? Не маримо превише ни за прошлост, још мање ценимо заслужне Србе због којих постојимо данас и без чијег залагања нас данас не би било. Наравно прва ствар која упада у очи након првих реченица које размените са нама је да већина Срба воли „повијест“ и да се са њом и те како поноси. Али то је само на почетку, убрзо се лако увиди да је реч о једном паушалном знању које прати по правилу дивљење одређеним личностима које то апсолутно не заслужују. Пошто нам је моћ расуђивања по питању многих животних аспеката на минимуму немогуће је не запитати се како смо ми данас живи? Колико мало значаја придајемо егзистенцијалним проблемима, док са друге стране се губимо нерве да ли нас је судија оштетио током првенства у фудбалу. Колико год парадоксално звучало, тачно је да када би Срби енергију коју улажу у спорт или неке сличне баналне ствари уложили у културу, образовање и политику, сигурно би били једни од битнијих чинилаца у Европи. Нажалост, служе само као отирач преко кога може свако да гази, народ над којима свако може да лечи своје фрустрације да не мисли да последице.

Постоји доста ствари које смо занемарили да урадимо, а под тим се подразумева све оно што је неопходно за здраво функционисање једне нације. Међутим, једна од суштинских ствари је издавање једне свеобухватне националне енциклопедије и изградња Србског меморијалног центра. Тиме би сигурно заокружили неку врсту националног развоја, а са друге стране на научном плану заштитили идентитет. Огроман број народа који постоји на планети земљи има нешто слично датом предлогу, осим Срба. Чак и деривати Срба, након што су Србима украли културу и језик, као два неопходна чиниоца за формирање посебног етноса, заокружили су своје постојање писањем енциклопедије и формирањем меморијалног центра.

Наравно, скоро сви, осим нас. Разлога постоји пуно, уз малопре наведене треба додати и константно прекрајање свести како Срби не поседују ниједан квалитет, како су геноцидан народ, како смо дошљаци без елементарне културе и слично. У томе им доста помаже наша елита за коју се може поставити питање да ли заиста и постоји? Управо ти који су неки репрезенти културне, политичке и националне обнове или они који би то требало да буду, показују одређену индоленцију према свему што треба да служи на корист србском народу. Махом индоктринирани у центрима УДБ-е или школовани на западу под одређеним патронатом немају превише слуха за властити народ, а привилегије које су добили не желе да одбаце због пропагирања националних вредности. Заправо, они уз помоћ одређеног дела нације доприносе тренутној ситуацији, тако да не знамо ко су били све велики Срби у прошлости и колико је Срба уопште изгубило животе у јамама и разним фронтовима.

СРБСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА

Србска енциклопедија спада сигурно у нешто на чему би најпре требало да буду укључени сви ресурси који поседује један народ. Она треба да сублимира целокупну прошлост једног народа, дистанцирана од наметнуте науке са циљем да сасвим објективно истакне величину, али и мане нашег народа. Она треба да буде нека звезда водиља из које треба да извлачимо поуке, чије идеје ако је то могуће и имплементирамо у модерно доба. Уз то, треба да постоји посебно поглавље, ,,Знаменити Срби“. Сви Срби без обзира на верску припадност, место становања или живљења морају ту да буду наведени заједно са својим биографијама. Не треба се никако поводити причом да Србин може да буде само онај који је православан, већ без обзира на верско опредељење, а да је иза себе оставио печат у развоју нашег народа уредно га треба евидентирати.

Сведоци смо само током последњих 100 година да народи који су се одвојили од Срба, не желе да се одвоје тако лако од србских великана. Тако се тамо неки македонци, хрвати, румуни, бугари и остали отимају око наших светитеља, писаца, ратника и књижевника док на нас то ни мало не утиче. Сигурно не постоји народ који толико мало цени своје великане као ми чим може слободно да допусти другима да гради идентитет на његовим великанима. Понекад у медијима буде приче о некој мање познатој личности из србске прошлости, чији је допринос изузетно велики, а која се јасно декларисала као Србин па ми останемо збуњени и питамо се „Па ми смо ово имали?“ Наравно да смо имали, то што смо по разним Крајинама и Војним границама гинули за туђе интересе, не знајући ни сами како и зашто смо ту доспели не значи да нису постојали уметници и духовници који су одабрали други начин зарад властите афирмације. Срби су народ врло креативан, у временима када владају одређени табуи, србска креативност досеже максимум. Познато је да смо након губитка самосталности били принуђени да бранимо стране интересе, паузу смо користили да искажемо своја најдубља духовна и културна осећања.

Наш чести метафорични поглед на свет поставио нас је, слободно се може рећи, у сам врх културне слике Европе. Управо сви ти великани који су гравитирали ка различитим подручјима, живели и стварали у различитим културним миљеима, заслужују да буду таксативно наведени. Још један битан чинилац који треба истаћи, а неопходан је када је реч о националној енциклопедији, јесте да многи наши непријатељи када хоће да умање величину србског народа свесно хоће и да га сведу на одређени простор. Тако испада да Срби никада нису живели изван граница Јајца и Бихаћа и да су сви ти људи који нису рођени унутар тако дефинисаних граница неко други. Срби су некада били један велики народ, који је запремао огромне територије, али су расколничким менталитетом, потребом за сталним дељењем и због одређених политичких околности, данас спадају у ред „малих“ народа. У прошлости, може се чак рећи до почетка XX века демографска слика је била другачија. Из пијетета према свим Србима који су живели изван граница наметнутим окупацијама и „авнојима“ морамо да јасно и темељно расветлимо сопствену прошлост. Само тако можемо да спречимо даљу пљачку наше културне баштине и јасно покажемо да смо ми народ који се истиче и има чиме да се подичи.

МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР

Анализирајући повијест нашег народа долази се до закључка да је мало који народ у прошлости имао толике жртве као Срби. Само у последњих 200 година Срби су преживели неколико геноцида да је невероватно како су опстали. Када се томе додају борбе за ослобођење којих је било више него код било ког народа то питање тек добија на значају. Меморијални центар треба да буде својеврсна опомена и путоказ како треба или не треба радити. Превасходни циљ треба да буде пописивање свих жртава или макар оних чији је идентитет могуће утврдити. Целокупна идеја треба да буде заснована на два нивоа, први ниво треба да представља место које ће садржати имена Срба који су погинули током многих геноцида. Тако ћемо се можда опаметити и престати да вичемо ,,браво комшије“ и да износимо небулозе како је постојао вртић у Јасеновцу, а старији затвореници се играли на позоришним даскама. Приоритет је искористи целокупну архивску грађу у земљи и свету, извршити теренски рад и целокупну званичну литературу искористити како би се дошло до што објективније цифре. Само тако нећемо више слушати лажне жалопојке непријатеља који нам непрестано намећу неку геноцидну прошлост, док се са друге стране Срби налазе рубу биолошког опстанка.

Други део треба да припада палим војницима из прошлих ратова. Под тим не треба подразумевати војнике који су ратовали само за нас, већ све оне граничаре који су положили своје животе како би Хабзбуршка монархија, Млетачка република, Османлијско царство или било која друга држава могле несметанао да функционишу. Читајући ,,Сеобе“ нашег великог писца Милоша Црњанског, можете да се види да у једном периоду током XVIII века преко 50% сваке војске чине Срби. У већини случајева они нису заборавили сопствено порекло, него су као и много пута пре и након тога нису знали за кога, због чега и за шта ратују. Сви војници заслужују да буду уредно евидентирани јер тиме ћемо показати да ничија жртва није била узалудна. Често волимо да кажемо да смо нација војника и ратника. Са друге стране, војничка гробља која су нам расута по земљи и иностранству су препуштена зубу времена. Мало који народ на свету има толико војничких гробаља као ми. Тек у последње време захваљујући доступности информацијама које нам омогућавају друштвене мреже, можемо да се упознамо са одређеним жртвама које су сахрањене ван наше земље.

Ако хоћемо да нас неко цени и уважава морамо мало више поштовања показати према самима себи. Тај нихилистички наратив који нам је усађен преко комунизма је ствар које под хитно морамо да се ослободимо. Наставимо ли да сами себе ниподаштавамо, стварно ћемо доћи у ситуацију да будемо оно што нам наши непријатељи стално импутирају да смо тиква без корена којој су они из племенитих намера допустили да живи на Балкану. Само тако можемо заокружити своје национално биће и ући у ред нација које знају шта су, ко су и шта хоће.

Матија Мићић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: