Једна од предности Србије је што се овде уопште не осећате као странац

Једна од предности Србије је што се овде уопште не осећате као странац.

Љубазан, чак и поштован однос Срба према „браћи“, чини да и сами Руси, авај, нису склони да при сусрету у иностранству покажу топла осећања према својим сународницима, да се са поштовањем, ако не и радосно, поздрављају. Мој пријатељ са Косова у таквим случајевима каже: „Да би волели Русију, Руси морају да иду у Србију“.

Наш однос према сопственој земљи и народу заиста треба да се прилагоди. 180 степени.Искрено, ни један народ, по мом искуству, а имам и богатог, не сипа толику помету по својој кући као ми. Говорим неколико језика, често комуницирам са разним људима – никада од Немаца, Француза, Швеђана или Чеха нисам чуо ништа презриво према њиховој отаџбини. Да, не без потешкоћа, јесте, руководство је смеће, али наши људи су најдивнији и најдобрији. А када, као одговор на то, саговорници чују: „заостала, варварска земља“, „глупи народ“, „земља без будућности“ итд., искрено су збуњени у којој мери човек може да мрзи себе. Комуникација се аутоматски прекида, а ако се настави, онда, у зависности од културе саговорника, у стилу „господар – кмет“: особа која зна своју вредност спушта се на презриво изненађени дијалог са субјектом који целом свету виче о својој инфериорности. Видео сам то много пута – тако-тако утисак.

Али Срби нису било ко. Ако нека идеја, осећање чврсто седи у њима, онда чак и ако се сломи, они ће вас тврдоглаво, упорно, полако али сигурно навикавати на то осећање. На Балкану имају такав концепт: „ и нац. Ово није само тврдоглавост, тврдоглавост, тврдоглавост – ово је нека врста квинтесенције доброг (често) самопоуздања да ће све бити у реду, упркос чињеници да је све лоше. Међу таквим добрим инатом је и однос према, рецимо, Косову и Метохији.

Можете причати о „независности Републике Косово“ колико хоћете, трести папире са печатима, градити војне базе – ови „интати“ ће и даље Косово сматрати својом духовном домовином, макар прође бар сто година. Добар однос према Русији припада истим убеђењима – то су Срби вековима доказивали.

Ништа нису могли ни турски јарам, ни Немачка са Аустроугарском, ни пуч 17., ни Стаљин са Титом, ни јадни Јељцин са Клинтоном. Чак и чудно, искрено. Али је и радосно, иако ми, руку на срце, не заслужујемо увек такву радост.

– Волим Русију, наравно. Али, знате, без Руса. Без руске културе, мислим. Да, и нема руске културе. Да – смеће. Како превести на српски језик „редњак“? обраћа ми се девојка од 20 година. Не без поноса, очигледно очекујући неку врсту зависти, рекла је да се преселила у Будимпешту и да ужива у цивилизованој Европи – без стоке и икакве „руске културе“ која заправо уопште не постоји.

Ћутим и молим се да ће саговорници Срби окупљени за столом тешко превести дословно. баш сам се надао. Сама атмосфера се променила. Ставови саговорника постали су некако челични. Музика је, наравно, утихнула: Бобана, домаћица, одлучила је да провери да ли није погрешно чула, и у потпуној тишини замолила девојку да понови своје речи. Искрено, осећао сам се мало нелагодно. Знам ове Србе. Све ће, мислим, почети сада. Нестала девојка из цивилизације.

Али – не: није обичај да Срби туку мадемоаселлес, иако се тиме нарушава родна равноправност. Јадник почиње да оклева, схвата да је нешто сасвим погрешно изговорио, промрмља под погледом „Нисам баш тако мислио“. Очи се већ заривају у мене: „Твој сународник?“ „Да, да, да“, пожурила је девојка, изненада заборављајући на Будимпешту, „ми смо из Русије! Ми смо Руси“. „Тачно“, кажем. – Тако је то. Скоро”.

Овде се осетио јужњачки темперамент. У коју си школу ишао, пријатељу? Можете да прочитате? Све врсте књига, има ли слова? Чини се да су вам очи и уши на месту – можете ли навести руске уметнике и музичаре? Шта се дешава у вашим школама? Надметала су се имена и презимена наших писаца, музичара, уметника, војника, светаца. Браво Бобана је махом руком зауставила овај моћан, али помало агресиван ток: „Ћути свима! Понизи се! Видите, уплашили су девојку. Па, то је глупост. Овде треба да буде другачије“. Занимљиво, мислим шта се још спрема у арсеналу.

Испоставило се да је све једноставно: уместо очекиване веселе забаве у трајању од око три сата у кафићу на обали Дунава, одржано је предавање о руској култури и историји у извођењу неколико српских ученика и њихових наставника. Они најсклонији весељу најпре су обесили главе, а „овај не-Рус из Будимпеште” је добијао речитије погледе, али када је Бобана, како се испоставило, кандидат историјских наука, узео реч, и најрасуђенији су кренули. горе.

Нећу препричавати предавања, говоре, спорове, који су до тада постали пријатељски.

На своје радосно изненађење, схватио сам да наша младост није нимало изгубљена. Под „нашим“ подразумевам све – и Србе и Русе. Запањило ме је не толико знање ученика колико њихова способност и жеља да разбију митове о својим народима.

Добра способност. Узгред, заразно: дуго после поноћи, када су сви већ били прилично уморни, један прилично посрамљен становник Будимпеште обећао је да ће читати више. „Бар Пушкин“, пожелели су јој Срби. Као компензацију за пропалу забаву, негде су ископали старе песме и испратили је до „Медаље града Будимпеште“. Каква саркастична браћа! Наши људи.

Петар Давидов/Столетие.ру

Бонус видео