Алегорија о џелату и човеку који се примиче смрти

 Било једном у једној земљи на брдовитом али и равничарском полуострву званом Земља ветрова. Међутим, упркос миленијума свуда хваљеној и поштованој суверености, неколико силних владара  из далека, сматрали су да с пуним јуричким правом могу да располажу свим богатствима али и људима те земље.

Да би ти силни владари имали што мање тешкоћа у овладавању том Земљом ветрова, они су од преовладавајућег народа узели да производе друге народе, уз помоћ неког фиктивног права, непознатог у наслеђеним токовима живота у људима Земље ветрова. Мислили су да ће тако лакше освојити целу ту земљу, тако примамљиву и обећавајућу. Нараштајима се то и показало донекле успешним, будући да је доминантни народ од својих рестлова добио своје најкрвавије душмане. 

    А произведени рестлови су постали слуге силних владара из далека, у томе нашавши своју слободу, сврху и искупљење. Али проблем Земље ветрова није решен: Најпреовладавајући народ и даље је остао то исто, мада драстично умањен, како по бројности тако и по земљама.

   Онда су силни владари из далека прибегли увек и свуда по свету коришћеној методи односа према онима који су свуда по васцелом свету вапили за сувереношћу. Од своје силности заслепели су читав свет, да је под том осионом и гордом маском свет то прихватао као крајњу истину. Нациљану земљу под изговором одбране њене суверености најпре би ставили у режим изолације, што се сводило на изнуравање, а потом би се то преобразило у војно увођење суверености. 

   На много места опробан тај метод у новија времена применили су на већ умањену Земљу ветрова као и на најпреовладавајући народ те земље. Међутим и то скресано на оно најмање и то је запало за око силним владарима из далека.

   И тако, по праву силе, режим свеукупне изолације, у трајању од једне деценије и више, како није дао никакве резултате, боље рећи јадне да јаднији не  могу бити, иако незапамћене у историји људског рода, силни владари из далека одлучили су се да подигну на ноге своју свеукупну ратну машинерију.  Никад виђену у свеукупној људској историји, по силности, оштрини и силовитости, та  војна сила се острвила била на најдоминантнији народ Земље ветрова, у остатку од свих земаља, с уверењем да ће за два до три дана збрисати са лица земље Земљу ветрова, а најдоминантнији народ довести у раван већ произведених својих слугу.

    И опет су силни владари из далека доспели до јалових, килавих и ништавних резултата, упркос коришћењу најмодернијег наоружања, чак са убојитим дејством од неколико милиона година.

    Довитљиви у јуричком оправдавању силе, као правог начина решавања проблема, по рецепту опробаном из више стотина година, из самог доминантног народа успели су, преко својих опсцених и ласцивних и углађених агената, да обрате оне који су слепо наклоњени суверености на начин владара из далека, да би  од њих створили своје најоданије слуге. И прву ствар коју су урадили, владари из далека, у име суверености остатка остатака Земље ветрова, било је да лицу њихове правде  приведу оне који су се војно супротставили њиховој сили, у чему су неоспорну улогу одиграле њихове новостворене слуге у доминантном народу. Па је суд, измишљен за ту сврху, кључао од привођених, суђених и осуђених најврснијих синова најдоминантнијег народа Земље ветрова. Да би их потом расејали по светским казаматима. Чиме се показало да силни владари из света све раде по рецепту јуричког оправдања.

    И то је био почетак краја Земље ветрова. У име замагљивања суверености магијом речи демократија. Али и речима о рају међу владарима из далека.  

    Онда су силни владари из далека приступили завршном ударцу по Земљи ветрова и по најпреовладавајућем народу, у непрекинутом процесу више од две деценије.

     У остатку остатака Земље ветрова, по духовном наслеђу доминантног народа, постоји један територијално малецни део за који тај народ држи да је његова глава – мада има и мишљење да је то његово само срце. Из историјски сасвим јасних, темељних и неоспорних разлога.

     Силни владари из далека увидели су да је то место по коме треба ударити најсиловитије да би се преовладавајући народ Земље ветрова сасвим избрисао из историје. Тако владарима из далека ништа више не би представљало препреку у даљем походу према другој сличној земљи и сродном народу.

     Иако су преко својих слугу из доминантног народа успели да ин виво спроведу начела човековог лика која од људског рода стварају зомбиране креатуре, владари из далека се нису смирили. Вапили су за срцем или главом Земље ветрова, као што је некад бивао обичај, у првим јуришима на Земљу ветрова, да житеља доминантног народа набију на колац или његову главу са коца понуде јавности, са каквог маркантног зида.

    О острашћености владара из далека најпуније казују управо та начела и њихов бес да узму и сам извор суверености најдоминантнијег народа.

    Начела која су спроводиле слуге у најдоминантнијем народу су, у две речи речено, наказност и изопачење. У Земљи ветрова, под насловом слободе, то се јасно може видети у дивљој исхрани, саблажњивој гардероби, штројењем памћења, простачком изражавању, одрицањем од прошлости, мржњи према себи, јаловом васпитавању потомства, шупљем образовању, брисањем писма и мера, вулгарним преименовањима, култу самољубља и саможивости, презиру према сопственом роду, али и језику, уништеном систему образовања…  тако да већ по овоме може се рећи да је доминантни народ доведен у стање коме.

     Али владари из далека желе главу, или срце, како неки говоре. Ваљда по узору на оне слуге њихове које су хватале ненаоружане припаднике доминантног народа и на живо им чупало срце, за клијентелу из околине владара из далека. Као да хоће да нас упозоре да и они имају смисла за виши облик изражавања кроз симболику.

     А с друге стране, ваљда те њихове тежње да се представе у култивисаном смислу, дали су секиру у руке оном који као њихов врховни слуга треба да одсече главу и Земљи ветрова и најдоминантнијем народу. И како се секира појавила у јавности, под другим именом, наравно, пелцер преименовања се давно примио, слуге владара из далека су кренуле да воде расправу о оштрици којом треба да се одсече глава. Чак је и најновија, тек изабрана личност из установе која би требало да обједињава дух најдоминантнијег народа, а све ради да га разједини, дакле, та личност је у јавност унела прилог о квалитету оштрице. Тако се са умножањем разних мишљења, судова и запажања о оштрици секире сасвим заборавило на секиру и оног који ју је већ подигао и само треба да је спусти, на ону црту коју је пре неку годину већ нацртао тај са секиром у руци. 

      И кад секира падне на врат од силних расправа и уверавања најдоминантнији народ неће ни схватити да је остао без главе, или је секира већ пала – само нема ко да им каже.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: