Срби између два зла у Црној Гори

Протеклих недеља у жижи интересовања целокупне србске јавности били су избори у Црној Гори. Сваки просечни Србин је све своје наде, жеље и молитве усмерио ка опозиционом кандидату како би се напокон скинуо са власти Мило Ђукановић. Не размишљајући ко је противкандидат, по принципу „дај шта даш” и „од два зла бирамо мање“, Јаков Милатовић је победио убедљиво на изборима. Природа ствари је налагала да падне Мило Ђукановић. Просто није више нормално да неко проведе радни стаж од 35 година на власти.

Притом, на тој власти је променио више политичких опција где је од великог Србина отишао у другу крајност и постао велики Црногорац. Додуше, он се руководи девизом званом „по потреби” тако да није искључено да сутра када би видео властити интерес у србству поново постао заговорник Србске идеје и извршио јавно покајање и искупљење у једном од манастира у Црној Гори. У овом контексту он сада и није толико битан, осим да треба да остане упамћено да ће се извући као и сваки други политичар без да сноси било какву одговорност за све што је учинио. Срби памте до четвртка, што би се бавили тиме шта је урадио за време својих мандата и како се обогатио дефинитивно најпознатији Црногорац данашњице. Битно да је пао и ми смо своју душевну сатисфакцију испунили, а то што је унаказио генерације људи кога уопште и брига за то.

Било како било, фокус целе ове приче се опет односио на једну флоскулу која гласи „од два зла бирамо мање”. Вечито се руководимо том девизом када излазимо на унапред договорене и организоване изборе, где притом не знамо ни ко је кандидат ни за кога гласамо, али знамо да је мање зло. Овде није циљ да се оправда режим било ког властодршца у србским земљама, него напротив, да се стане на пут устаљеној мантри мање зло. Шта то значи мање зло? Из тога произлази да се ми Срби делимо на зле и мало мање зле чим сваки пут имамо као понуђене опције два зла? Или се отворено може претпоставити да ми ни не знамо шта је добро чим су нам кандидати последњих 30 година све гори од горега. У Србији и Републици Српској влада исто стање свести и ствари.

Сви противкандидати Александра Вучића и Милорада Додика су у најмању руку смешни. Ниједан од понуђених „мање злих” није у стању да демантује лажи које нам се свакодневно сервирају. Лажи овековечене у причама како нико не може да стигне наш стандард и како нико не брани боље национални интерес као дотични, јасно указује да је реч о потпуно смешним ликовима. Тек треба да се појаве личности које су по правилу спремне да испуне оно што претходни нису или не могу. Само у том случају може доћи до смене власти у држави. Не размишљајући да можда живимо у матрикс систему, где нам други поставља и склања власт по потреби ми као слепи послушници излазимо на изборе надајући се да ћемо нешто променити и увек доживимо исто, а то је разочарење.

Конкретно, у контексту Јакова Милатовића очекивали смо убрзано уједињење са Србијом, повлачење признања Косова и Метохије, укидање санкције Русији, иступање из НАТО-а и преко потребан излазак Србије на море. Наравно, сутрадан након победе, демантовао је целокупну јавност и потврдио да се наставља са политиком која је вођена у претходном периоду. Шта смо очекивали, да је тај који је утицао на смену режима Мила Ђукановића спреман да доводе србску опцију на власт. Да је целокупан поступак урађен тенденциозно како би се ишло напокон на руку србској страни. Како је било некада тако је и сада, државе које немају никакав суверенитет, које заправо по свим својим облицима подсећају на окупационе зоне, временом добијају и окупационе управнике из свог народа.

Пажљиво анализиране, до краја проучене и савршено индоктриниране да обављају наметнуте задатке. Самим тим је свака врста борбе кроз демократски систем унапред осуђен на пропаст. Сличан сценарио ће се догодити и код нас, када некоме више не буде одговарао режим Александра Вучића, смениће га и поставиће неког сличног њему који ће имати за циљ да испуњава задата наређења. Ми ћемо френетично пљескати по трговима и славити неку привидну слободу, док са друге стране добијамо исту власт само мало другачије упаковану.

Све то ће наравно пратити стандардна кореографија са устаљеним матрицама на које просечан гласач не може да остане имун. Одлазећи као овца на клање, он ће егзалтирано изаћи на изборе, заокружити број на листићу надајући се да ћему „мање зло” донети неки бољитак у животу. Тешко да ћемо после свега што нам се догађа почети да размишљамо у мало другачијем смеру који ће нам указати да се не користимо механизмима који су унапред осуђени на пропаст. Променимо ли за почетак себе, промениће се и систем вредности у Срба, а онда нећемо бити принуђени да бирамо од два зла боље, већ напротив, добићемо кандидата по мери нације и државе.

Матија Мићић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: