За фашикрате – и злочини имају смисао

Једно Лепо Читаоче обратило ми се питањем да ли би Немци оружано напали Србију да 27. марта није у Београду изведен пуч, чиме је она одустала од свога приступа Тројном пакту.

Представу о збива­њ­и­ма веза­ним за двадесетседмомартовски вој­ни удар, србски људи стицали су на о­снову о­нога што је после­ратна штампа о томе писала у разним ви­ше или мање све­ча­ним при­ликама. Србски људи, дакле, због тога што су ос­та­ли своја зна­ња прилагођавали оствареним инте­ре­сима или не­остваре­ним же­љама током ратних година:

– Распад Краљевине Југо­сла­вије био је за Хрвате раван осло­бо­ђењу, утолико пре што им је две не­деље по 27. марту “удељена” Не­за­ви­сна Држава Хрват­ска под итали­јан­ском и немачком зашти­том;

– Сло­венци су били презадовољни што је Адолф Хитлер по­ру­чио сво­јим политичким следбеницима да Словенија мора поста­ти опет немачка;

– Маџари и Бугари свесрдно су се потру­ди­ли да, преко ма­сов­них злочина над српским народом, што укључује и окупацију по­је­ди­них српских територија које су они својатали и раније и тада и касније, с ослонцем на немачку војну и политичку силу једно­стра­но по­ни­ште одредбе па­ри­ских уговора о миру, Трија­нон­ског и Не­ји­ског, пот­пи­саних по­сле Великог рата;

– Ар­ба­наси су, уз помоћ Италије и ње­ног тери­то­ри­јал­ног про­ши­рења у складу са одредбама Лондон­ског уговора из 1915. годи­не (преласком на источну обалу Јадран­ског мора), укључујући о­ку­па­ци­ју Цр­не Горе и улазак у Арбанију и већи део Косова и Ме­то­хије (у корист “Велике Арбаније”), поубијали и прог­на­ли најве­ћи део српског ста­новни­штва с Косова и Метохије.

И тога 27. марта, дакле, радило се само о Србији, због чега, кад кренем да пишем о србској прошлости, увек полазим од ис­торијске истине да су Срби творци људске цивилизације, те да се они “остали”, са цивилизацијског зачеља, духовно јалови, оп­те­реће­ни комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом без­де­т­ном, јаловом браку родила дете, врло труде да срб­ском народу до­ђу главе.

Дода ли се томе и чињеница да многи европски народи “вуку србске гене (Немци бар у две трећине “случајева” – реч “Швабе” изведена је од речи Срби, Серби, Свеви, Суеби), због чега се труде да фи­зички “нестану” сведоке о томе, с разлогом је Хитлер пору­чивао Немцима изван Рајха да буду “извиднице које шпијунирају”, да при­пре­ме “извесне ствари далеко пред фронтом”, да каму­фли­рају немачке “припреме за напад, да за њих “вреди ратни закон”, да су “можда нај­важнији део немачког народа”, да “кад Немачка побе­ди”, они ће заповедати “без па­ра­графа и мањинских права”, да ће “у свим под­јар­мљеним земљама… туторску власт вр­шити у име не­мачког народа” и у његово, Хитлерово име “управљати зе­м­ља­ма и народима у којима сте сада покорени и потлачени. Тако се наша несрећа што су се милиони најбољих Немаца у про­шло­с­ти морали иселити у друге земље претворила у нашу велику сре­ћу. Као што су Жидови од распршеног народа постали светском си­лом, тако ћемо и ми, као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљ­ској… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истре­б­љење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст словенских народа”.

Што ће рећи, и бројчани пораст Срба јер је Хитлер тврдио да “сва дела имају смисао, па и злочин”.

У том је “фазону” била и немачка наредба о стрељању сто Срба за једног погинулог Нем­ца и педесет за једног рањеног, која је важила све до септембра 1943. године, кад је ђенерал Милан Не­дић посетио Хитлера и убедио га да Нем­ци одустану од те своје на­редбе. У првом тренутку Хитлер је ре­као да су га Срби два пута за срце ујели – први пут када су од­били Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали не­мачку војску – и треба стрељати не стотину за једног већ хиља­ду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална.

То Хитлерово владање познато је мало као нацизам, мало као фашизам, а у “културном” свету држи се да ја “нестао” са де­на­ци­фикацијом Немачке.

Пошто сам поодавно разабрао да не припадам томе “кругу”, присетио сам се да је, својевремено, мој друг Перикле (495-429. пре Хри­ста) објаснио да у демокра­тији “не влада мали број људи, него већина (на­рода)… да ли дословно, да ли преко “народних представ­ни­ка”,.

Амерички историчар Вил Дјурант (1885-1981) нешто је сум­њи­чавији, те предлаже да “атинску демократију… пажљиво про­у­чи­мо, јер она је један од истакнутијих експеримената у исто­рији управљања. Она је, као прво, огра­ни­чена чињеницом што само мали број људи уме да чита, физич­ки је ограничена тешко­ћом да се стигне у Атину из удаљенијих гра­дова Атике, а право гласа огра­ничено је на оне синове двоје сло­бо­д­них атинских родитеља који су достигли двадесет и прву годину живота; само они и њихове по­родице уживају грађанска права или директно сносе војна и фис­кал­на оптерећења државе”.

Ноам Чомски рећи ће да је демократија “систем у коме од­лу­ке доносе по­ве­зане елите, док је народ само посматрач зби­вања а не уче­с­ник у њима”. Мудар какав јесте, он ће томе дода­ти и да је “народу доз­во­љено да потврди од­лу­ке вишњих, али ни­ка­ко не треба да се ме­ша у послове – попут со­ци­јалне политике – који се њих уопште не тичу”.

Сумњичав какав је био, Ралф Еперсон је устврдио да “чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште сло­бо­ду или цивилизацију, или обоје”, што је извесног приватног ту­ма­ча нагнало да смисли како нам је “то ушло на велика врата а из­лази нам на нос”.

Сводећи све то на “најмањи заједнички са­држа­лац”, Џон Адамс је “открио” да је “неопходно одбранити по­је­динца од већине”, чиме је моју маленкост “овла­стио” да каже ка­ко је демократија причинила човечанству више несрећа и зала него све куге и колере заједно.

А онда, ко зна због чега, дао сам се у потрагу за речима насталим по угледу на демократију:

– аристократија, владавина “племенитих”;

– аутократија, самовлашће;

– бирократија, чиновничка власт;

– геронтократија, владавина најстаријих, сенатора, сенил­них такорећи;

– олигократија, владавина мањине;

– плутократија, владавина богатих;

– технократија, владавина технике и техничара (мада кра­тија из овог примера није “krateo – владам”, него “kratos – јачи­на, снага”, али се то своди на исто јер се влада силом).

Чак и површан увид у наведене словне и дословне разноли­кости ових седам појмова, седам прутова у свежњу са секирче­том, од­носно “кратијом” у средини (латински: fascis, као знак неприко­сно­вене власти староримских властодржаца), уверљи­во казује да влада “пемениташ” по рођењу, само један, у име владајуће мањине, с ослонцем на ко зна како стечено богатство, из кабинета, обеспа­мећен, “притиском на дугме”, под паролом “господар над свима, ради добра свију”, са циљем да се досегне поредак у коме ће по­сто­јати “не слобода, не­го ред, хијерархија и дисциплина”, поредак у коме ће свемоћ др­жав­не силе и ње­нога номиналног вође избри­сати свако сећање на појединачне слободе.

Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак годи­на успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској по­ве­с­ници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитле­ровог “рат­ног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, по­стати господујућим народом на кугли земаљ­ској”. На томе се обе­ћању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија оства­рена кроз накнадну немачку победу у двама свет­ским ратовима и, потом, брзопотезно учлањење свих немачких ратних савезница у Европску унију.

Кад је већ тако, онда се поредак успостављен у земљама за­пад­не демократије, за почетак усмерен на геноцид над србским на­родом, може без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења назвати фашикратија.

На Велики Петак 2023.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: