Косово и Метохија из заборављеног угла

Косово и Метохија из заборављеног угла

Недавно смо од једнога “важног” историчара могли чути извесну количину похвалних речи на рачун владарских “достигнућа” по “добру” упамћеног ЈахачаСаЧелаКолоне (1892?-1980), а “околних” дана, 7. априла, могли смо на Васељенској телевизији прочитати да се “легендарни бунтовник против албанског терора на Космету и оснивач Српског покрета отпора, Коста Булатовић, данас упокојио у Господу у својој 86. години живота.

Српски покрет отпора је настао као реакција на демонстрације косовских Албанаца 1981. године. Већ идуће године почињу први протести Срба против ‘перфидних притисака са позиција државе‘. Године 1983. Срби организују групу која је отишла код тадашњег председника Председништва Србије Љубичића, а наредих година протестују по разним градовима.

Српски покрет отпора је организовао демонстрације Срба у Косову Пољу 1987. године, где је Слободан Милошевић изговорио чувене речи ‘Нико не сме да вас бије!‘

Косту Булатовића су албански терористи покушали да убију у намештеној саобраћајној несрећи после које је остао тешки инвалид. После погрома на Космету, Булатовић се преселио у околину Даниловграда, где је и преминуо”.

За обично добро необавештене читаоце, нарочито оне који знају све и који би, само да им се то препусти, косовскометохијске невоље рашчивијали још јуче – прилично информативно, а састављачу овога текстића, који се, у Удружењу књижевника Србије (УКС), у Београду, Улица Француска 7, са Костом Булатовићем (1937-2023) срео на протестним вечерима приређеним с пролећа 1986. године због утамничења једнога новосадског универзитетског професора, чини се да би добро било присетити се и неких косовско-метохијских збивања са саме средине осамдесетих година 20. века, а непоменутих у наведеној “васељенској” вести.

Петиција 2.016

На једном од састанака београдске сек­ције пи­саца (14. децембра 1985), највише време­на утрошено је на рас­пра­ву о петицији грађана с Косова и Мето­хије, која је између осталих, упућена и Удружењу књижевника Србије. “Петицију испод које има 2.016 пот­пи­са писци су подржали и одлучили да се објави у ‘Књижевним но­винама’… У ‘врућој’ атмосфери било је разних предлога и оцена у којима је било и неких претеривања. Догово­рено је, на предлог Јакова Гро­барова (Миладина Ковачевића – 1938-2013), да делегација УКС оде ових дана у Скупштину С(оцијалистичке) Р(епублике) Србије да би разговарала о петицији” (Вечерње новости Београд, 15. децембар 1985, 17).

Уз напомену да се нико у Удружењу књижевника Србије, а ни на некој другој страни, није питао да ли је текст по­ме­нуте пети­ције “књижевно добро артикулисан” (као што је то по­времено го­во­рено о неким “пријатељским и непријате­љ­ским” тек­стовима кад се од њих требало “оградити”, из разних разлога, понајви­ше из страха), као и због чи­ње­нице да ће његова појава утицати на даља догађања у Србији (и Југославији), дајемо га овде у целости:

“Изложени насиљу непознатом историји мирнодопских усло­ва у колевци своје отаџбине, ми потписани Срби са Косова и Ме­тохије чинимо последњи напор да легалним начином зашти­тимо право на животе наших породица.

Ситуација у реалитету је поражавајућа: окупиран је део Југо­славије, простор нашег историјског и националног бића, а гено­цид фашиста над нама Србима на Косову и Метохији сте­као је право грађанства. Није прилика, нити је то могуће ура­дити, да износимо досије најцрњих недела.

Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовин­и­ста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и све­ти­њама, на жалост, намерно или случајно то је скривано и за­та­шкавано. Ни њихова отворена побуна 1981. године, против­но свакој паме­ти, није допринела да власти ове земље зауставе остваривање иде­о­логије која по методама и циљу припада фа­шизму. Остваривање етнички чисте територије, а Косово и Ме­тохија то скоро јесу, је основа фашистичке доктрине.

Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији је маскирају соци­ја­листичком идеологијом.

Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сва­ком ме­сту, институције власти у Покрајини остају пасивне. Нечиње­њем оне чине, та пасивна резистенција је апсолутна и ак­тивна пот­пора и легализација насиља. Лабави закључци игре заједнице о потреби промена стања на Косову и Метохији бла­говремено су блокирани опструкцијом власти.

У међувремену терор над нама Србима се свакодневно по­јачава на очиглед Европе и целог света, на срамоту Југосла­вије.

Куда то води?

Уверени да наша највиша законодавна тела неће, не могу и не смеју остати равнодушна према спровођењу геноцида над нама Србима на Косову и Метохији, чинимо последњи поку­шај да се овим начином стане фашизму на пут.

Због тога захтевамо хитне ванредне седнице Скупштине С­ФРЈ и Скупштине СР Србије, а за дневни ред прилажемо на­ше сле­деће захтеве:

1. Гаранцију остваривања наших основних људских права по Уставу СФРЈ и међународним конвенцијама, а која су нам апсо­лут­но одузета.

2. Да Социјалистичка Република Србије добије исти ста­тус др­жавности као и друге републике у Југославији.

3. Да се сместа из органа власти Покрајине и Републике ис­кључе и подвргну одговорности великоалбански шовини­сти, који су инспирисали, водили и воде побуну на Косову и Мето­хији и омо­гућили освајање територије Југославије од стране великоалбан­ских шовиниста. Одговорност захтевамо и за кад­рове српске на­ци­оналности који су својим опортунизмом и ка­ријеризмом служили и служе тој идеологији.

4. Да се јавно изнесу имена твораца пројекта насиља над нама Ср­би­ма на Косову и Метохији, без обзира који су положај заузи­мали у нашој земљи. Поуздано, тај пројекат није резултат слу­чајности нити је настао само у овом простору и у овој земљи.

5. Да се откаже даље гостопримство свим емигрантима из Ал­баније, насељаваним од 6. априла 1941. године до данашњег дана, без обзира да ли су насељавани по Мусолинијевом про­граму или, касније, по пројекту Енвера Хоџе. Они на терито­ри­ји СФРЈ, супротно Закону, поседују некретнине, а већина њих предњачи терором над нама Србима. Југославија, на жалост, не зна ни њи­хов број, а по нашим подацима има их преко 260.000. Ни један је­дини Србин из Албаније протеклих деце­нија није емигрирао у на­шу земљу и ако их је према познатим подацима у Албанији више од 30.000. Изложени најцрњем те­рору они у Албанији једностав­но као националност не постоје. Никада раније најодговорнији појединци и тела ове земље ни­су то питање поставили.

6. Да се хитно пониште сви купопродајни уговори прода­тих српских имања, без обзира да ли су их од нас изнудила фи­зичка или правна лица.

7. Захтевамо да се под надзором републичке и савезних вла­сти без одлагања спроведе повратак прогнаних српских по­роди­ца.

8. Да се изврши реконструкција више хиљада »несталих« суд­ских предмета, преиспитају сумњиве судске одлуке и извр­ше ра­ди­калне промене функционисања судства.

9. Да се на Косову и Метохији уведе службени језик као на те­риторији целе Републике Србије. То је наше право које је одузето нелегално.

10. Да се укине албанска застава са симболима које сада има. Ми нећемо у својој земљи да живимо под туђом заставом. Туђа за­ста­ва је увек била повод слободарским ратовима про­тив окупа­тора.

11. Да се изврши реконструкција досијеа балиста који жи­ве у земљи и иностранству а која су свесно уништена после 1966. го­дине. Мере безбедности читаве државе то намећу као обавезу.

12. Захтевамо од највиших партијских органа да се изврши рехабилитација свих кадрова који су због свог ангажовања про­тив великоалбанских шовиниста морално и политички дискре­ди­то­вани, пали као прве жртве те идеологије која је обело­да­њена.

13. Да се приликом запошљавања и делегирања суспендују по­стојећа нелегална правила заступљености по кључу што је су­протно Уставу и основним људским правима, и да се присту­пи при­мени паритета.

14. Да у раду Скупштина по нашим захтевима учествује деле­гација састављена од потписника ове петиције коју ми од­редимо. Делегација би аутентично пренела и образложила де­лове који су нас довели до оваквог стања. За предвођење наше делегације предлажемо другове: Светозара Вукмановића Тем­па, Батрића Јо­ва­новића, Тодора Славинског и Зарију Марти­но­вића.

15. Апсолутно одоцнеле промене налажу да се ванредне се­д­нице Скупштина одрже што пре и захтевамо да то буде најдаље до 30. октобра 1985. године у при­су­ству јавних гласила.

Досадашњи разговори о проблемима нас Срба на Косову и Метохији нису дали резултате. Садашње понашање власти у По­кра­јини одузима правни легалитет једној држави и форсира без­влашће.

Број потписника ове петиције је репрезентативног карак­те­ра. Сматрали смо да већи број није ни потребан, а и услови под којима је настала ова петиција, који вама нису непознати, изу­зетно су ризични за нашу сигурност. Освете над нама и нашим по­родицама због петиције су врло очекиване.

Уколико и овом приликом позитивне социјалистичке сна­ге у Републици и Федерацији буду надвладане од снага рђавих на­мера, ми упозоравамо да више нисмо у ситуацији да неза­шти­ће­ни подно­симо геноцид фашиста над нама, нашим породи­ца­ма.

Трагичне последице неће оптерећивати нашу савест, јер су из­нуђене реалном ситуацијом, јер бранимо голе животе и отаџ­бину.

Угроженост нас Срба на Косову и Метохији значи апсо­лут­ну угроженост српског народа уопште”.

Уз напомену да сва питања, обавештења или примедбе треба достављати Кости. Булатовићу, ова Петиција послата је на седамнаест (17) адреса, међу њима скупштинама, председништвима, извршним већима (владама) и комунистичким руководствима Југославије и Србије, као и академији наука наводно србској.

Текст петиције објављен је у београдским Књи­жевним новинама, листу за књижевност, уметност и друштвена питања (број 700-701, 15. децембар 1985), под насл­о­вом Захтеви 2016 становника Косо­ва, без икаквог коментара.

Није по партијском укусу

На другим странама, та је петиција ипак била врло запажена, пошто је још “врлије” реметила званичну пар­тијску и државну политику. Наиме, вишедеценијски шиптарски притисак на србски живаљ с Ко­со­ва и Метохије заташкаван је на­мерно, односно злонамерно јер је партијски апарат Комунисти­ч­ке партије Југославије (и Срби­је), потоњег Савеза комуниста, та­ко штитио своју основну линију да Косово и Метохију треба одузети Србима (такозваним велико­србским хегемонистима) и предати је Арбанији. Био је то наста­вак погубне политике Србске социјал­де­мократске странке Дими­трија Туцовића (1881-1914) који се у свом удвори­штву социјалистичкој Интернационали чврсто држао тезе да је арбанашка побуна из 1913. године “због које је Србија морала мобилисати близу три дивизије, класичан пример како се колонијални ратови изази­ва­ју”; појаву србске војске у тим крајевима он је назвао “окупаци­јом… са истока до на саме капије клисура и кланаца” (Д. Туцовић, Изабрани списи II, Београд 1950, 124-126), а чак и кад Косово и Метохију зо­ве Турском, не смета му да При­зрен, Ђаковицу, Пећ и Приштину прогласи “главним местима Северне Арбаније” (Исто, 81).

Тако у припремној фази “левог” идеологизовања србског на­ро­да, да би се Ко­сово и Мет­о­хија “запутили” из Србије први пут формално на комунистичкој Бујанској конференцији, одр­жа­ној од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944. године, у селу Бујану, на северу Арбаније, уз учешће 44 Арбанаса (и Шипта­ра) и свега се­дам Срба (и Црногораца). Основни закључак те дружине био је да “осећају дужност да укажу на прави пут… да се Шиптари са Косо­ва и Метохије уједине са Албанијом”, пу­тем “заједничке борбе са осталим народима Југославије против окупатора и њихових слу­гу”. Тај курс настављен је непосредно по “ослобођењу” кад је Ср­бима прогнаним отуда непосредно по капитулацији Краљевине Југославије, забрањен повратак на своја огњишта, а отворен пут дивљој шиптар­ској колониза­цији из Арбаније. Две године касни­је, арбанашки комунистички шеф Енвер Хоџа (1908-1985) дошао је у Београд да, у складу с обећањима која је раније до­био од Јосипа Броза, “преузме” Космет, али је Сретен Ву­косављевић (рођен као Тмушић, 1881-1960), министар за аграрну реформу и колонизацију, од­био да пот­пише наредбу о исељавању преосталих Срба с тих просто­ра. Енвер Хоџа вра­тио се празних руку, али је зато над Ср­бима от­почео заједнички шиптарски и државни терор – који ни до да­нас није престао” (Атанасије Урошевић, Горња Морава и Изморник, Насеља и порекло становништва књига 28, Београд 1935, 349).

Крајем јануара 1986, у тексто­ви­ма Петиција Сл. Вучковића и М. Лалића, и Сва значења пети­ције Мирјане Живковић, објавље­но је да се на седници Актива ко­муниста чланова УКС говорило и о петицији 2.016. А према извештајима које су, у истоветном тексту, дале Вечерње новости и Политика (оба у антрфилеу), у уводном излагању секретара Миленка Вучетића речено је: “Одба­цивање и осуда ‘петиције гра­ђана Косова Поља’, када се она по­сматра само као вапај стварно угрожених људи, када јој се не при­ла­зи с нужном критичношћу није лака ствар. Али, ту петицију ваља сагледати у свим њеним димензијама и одредити се према свим ње­ним значењима. А у њој, морамо признати, има и реванши­стичких, и националистичких, и догматских делова” (Вечерње новости Београд, 24. јануар 1986, 20; Политика Београд, 24. јануар 1986, 13).

И то је, по прилици, био подалеки одјек оног (у јавним гла­си­лима) прећутаног скупа око 400 бораца с Косова и Метохије ко­ји живе у Београду, одржаног 12. децембра 1985. године, на коме је, током четворочасовне расправе, потврђено све што је наведе­но у петицији с Косова и Метохије. “Контрареволуција још траје, а њен континуитет одржава се на програму чији су многи ставови већ реализовани; идејне вође те контрареволуције до данас још нису узимани ни на политичку ни кривичну одговорност; одлуке Бујанске конференције (1942/43) поставиле су темељ издвајању Косова и Метохије из Југославије; Косово и Метохија се органи­зовано насељавају наводним емигрантима из Арбаније којима су се додељивали земља, куће, инвентар; кадровска решења у мно­гим службама, нарочито у правосудним органима, не одговарају за­дацима постављеним у партијским платформама; званична про­паганда на Косову и Метохији окренута је Тирани и позива Шип­та­ре да се одвоје од Србије и прикључе Арбанији; у руковод­стви­ма у покрајини још увек се налазе личности које су биле у спрези или су остали на сепаратистичким позицијама, а више њих чак је и изабрано у одборе и тела СК за припрему 13. конгреса СКЈ.

У петицији нису помињане личности, а на овом скупу најче­шће се говорило о Фадиљу Хоџи (1916-2001, по прилици: држављанину Арба­није! – ИП), који је најодговорнији за сепаратистички покрет на Косову и Метохији; био је главни инспиратор и организатор Бу­јанске конференције, а тамо се, као и касније, врло трудио да се ос­тваре за­хтеви Енвера Хоџе постављени Централном комитету КПЈ, по­средовањем Ивана Милутиновића (1901-1944); у оружаној контраре­во­лу­ци­ји на Косову и Метохији, у својству команданта Оператив­ног штаба, договорио се с одметницима да пређу у партизане, по­сле чега се прикупљених 5.000 балиста окренуло против партизанске војске; био је тада смењен, заведена је Војна управа, али је он де­ценијама остао на кључним партијским и државним функцијама, тако да је у једном мандату био и председник Председништва Ју­гославије” (Књижевне новине, број 702, 15. јануар 1986, 4).

“Злоупотреба књижевничке трибине”

Како је Удружење књижевника Србије кренуло 10 фебруара са протестним скуповима у одбрану онога утамниченог професора, Председ­ништво Централног комитета Савеза комуниста Србије оценило је 14. марта 1986. године да поједини видови активности Удруже­ња књижевника Србије поново узимају неприхватљив смер. О томе је издато и посебно саопштење с акцентом на активност трибине Удружења “на којој је у новије време пружена могућност националистима и другим противницима политике равноправности и самоуправљања да ис­тупају и износе своја позната становишта. Таква активност три­би­не баца сенку на читав рад Удружења и окупља око Удружења разне противнике нашег друштвеног уређења. Удружење је део фронта социјалистичких снага нашег друштва и оно не може да буде политички центар за нападе на политику Савеза комуниста у шта би хтеле да га претворе управо ове конзервативне снаге. Те­шки проблеми на Косову и спорост у њиховом решавању не смеју да буду изговор за ескалацију националистичких и других погледа и за претварање Удружења у институцију изнад свих других и спе­цијалну адресу на коју треба да стижу жалбе људи из Косова. Да би се тим тенденцијама стало на пут потребно је да се у Соци­ја­ли­стичком савезу Србије покрене шира активност и обаве расправе о свим актуелним проблемима који стоје пред Удружењем књиже­в­ника Србије, укључујући и питање избора председавајућег Савеза књижевника Југославије. У решавању тог питања треба следити демократски пут и супротставити се вештачкој политизацији и притисцима било с које стране они долазили” (Политика, 15. март 1986, 1).

Наводно, партијски врх не жели да се директно меша у рад Уд­ружења књижевника Србије и његове трибине, већ налаже Со­ц­ијалистичком савезу, својој продуженој руци, себи самом, тако­рећи, да то он учини. Опет наводно, биће то “де­мократски пут”, и тиме ће се избећи “вештачка политизација”. Савез комуниста, за­право, не при­тискује Социјалистички савез, он само тражи од њега да се умеша у целу ствар; подразумева се да се то “мешање” у рад Удружења књижевника Србије неће сматрати притиском. Није искључено да је баш такво недиректно непритиснуто немешање у трибине и друге митинге, не само књижевничке, подстакло афористичара Александра Баљка (1954) да каже како се “строго забрањују сви масов­ни митинзи јер за њих нема довољно интересовања у јавности”.

А што се Косова и Метохије тиче, наивном посматрачу мог­ло би се учинити да Савез комуниста “нешто” ради како би били от­клоњени “тешки проблеми на Косову и спорост у њиховом ре­ша­вању”, због чега се Удружењу књижевника Србије пребацује што се тим питањима уопште бави; било би добро да се оно ис­кљу­чи из теме јер тада би жалбе ишле само у партијски и држав­ни врх и отуд се не би појављивале у широкој јавности; та јавност тада не би ни знала за косовске невоље, па би у кући владао мир.

Свршиће се…

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: