Још једна руска анализа: Како препознати колумбајнера?
Још једна руска анализа: Како препознати колумбајнера?
Након првог случаја масакра у школи који се догодио у Србији а који је у свету познат као скулшутинг или колумбајн (по првом најмасовнијем случају у Колумбији 1999) Васељенска наставља са изучавањем овог феномена у другим земљама које су имале искуства са овом пошасти. За почетак пратимо анализе руских медија, реакције руских психолога и руске државе пошто је ова пошаст у знатном порасту последњих година у Русији.
Овог пута преносимо интервју портала Фонтанка.ру са шефом Службе безбедности за младе Руске Федерације Леонидом Алмером.
Пуцњава у казањској школи изазвала је потпуно иста питања која су се постављала пре две и по године – после масакра на Политехничком колеџу у Керчу. Прочитајте интервју о снимању који је Фонтанка снимила у јесен 2018.
Владислав Росљаков је 17. октобра 2018. убио 21 особу на колеџу у Керчу. Фонтанка је тада питала шефа Службе безбедности младих Леонида Армера: да ли је могуће препознати колумбајнера, зашто постоје ситуације када је боље „куцати“ и да ли је потребно чудне шале схватити озбиљно? Колико год званичници после догађаја у Керчу причали о јачању безбедносних мера, две и по године касније, овај интервју је, нажалост, поново актуелан.
— Да ли се слажете са председником да је трагедија на Политехничком колеџу у Керчу резултат глобализације?
— Тешко је рећи шта је Владимир Владимирович мислио, али ако узмемо у обзир да је глобализација нека врста усредњавања у животу друштва и преношења неких појава, вероватно бих се сложио. Примери долазе из једне одређене земље у којој се такве ствари најчешће дешавају. Када смо почели да проучавамо ово питање, испоставило се да је таквих напада било и у другим земљама. Чак је и суседна Финска имала свој Колумбајн пре неколико година. Очигледно, да, ово је резултат глобализације. Нема гвоздене завесе, нема филтрирања информација, цео интернет је буквално претрпан платформама на којима се грађани са патологијама могу срести и разговарати о својим неадекватним жељама. Разговарао сам са психијатрима и психолозима из различитих градова. Стручњаци се слажу да ако психопата седи у неком од својих села и кује неке планове у изолацији, зна да су ти планови чудни. Али одједном на интернету проналази заједницу у којој сазнаје да није једини, да то нису некакви абнормални помаци, већ постоји гомила људи који деле његова размишљања. А патологија се може концентрисати и интензивирати.
– О чудном младићу се не зна много, али нема информација да је са неким активно комуницирао на друштвеним мрежама.
– Тачније, има обрнутих информација. Могао сам да разговарам са његовим бившим колегом. Према његовим речима и из поузданих извора, слика је стандардна. Чини се да је мучио животиње, свима говорио да би било лепо да се у школи уреди „колумбајн“, све је упозорио да ће „у среду бити распуст“. Додатна тачка – својевремено га је мајка довела на скуп Јеховиних сведока (екстремистичка организација забрањена у Русији).Када са ставовима налете на не баш прави мозак, могу да појачају агресивност.
– Може ли се говорити о мотивима Владислава Росљакова, шта би могао бити окидач за напад?
– Ако покушате да спојите анализу сличних прича и фрагментарних података о њему, разлог би могао бити идеолошки. Његов друг из разреда је рекао да је у шестом разреду почео да се меша у анархију – односно дошло је до тренутка супротстављања држави. Затим би се могао додати мотив „Ја ћу се спасити, а они су заглибили у греху“ (иако се о његовим религиозним ставовима ништа не зна). А ово би се могло поклопити са његовим сопственим интересовањем за тему „Колумбајна“. Не знамо ништа о његовом детињству, али корен је у овоме. Можда су постојале фантазије о сопственој супериорности – оне су карактеристичне за оне који муче животиње.
– Могуће је са великом вероватноћом идентификовати склоност таквој теми и некако посматрати човека и спречити. Постоји приручник ФБИ о идентификацији „Колумбинера“ у образовним установама, преведен је са енглеског и прилагођен нашој стварности. Најчудније је да већина „Колумбинера” унапред говори о својим намерама. То се често ради са хумором, са смехом, али они почињу да упозоравају.
– Подсвесно желе да буду заустављени?
„Можда се ради о томе, или можда у жељи да се похвали да ће нешто урадити, да је моћан. После терористичког напада у метроу Санкт Петербурга, десет дана касније, седамнаестогодишњи студент хемије дигао се у ваздух на Василевском острву. Отприлике истог дана када се овај ученик разнео, мој друг из разреда је покуцао на моја врата. И показао је преписку у њиховом четовању на дан терористичког напада у метроу. Студент, који је сазнао да је станица Технолошког института дигнута у ваздух у Санкт Петербургу, пише: „… нису је дигли у ваздух, било је потребно „Лењинов трг“ – можда ћу дићи у ваздух „Лењинов трг“ ? И фотографија његове експлозивне направе улети у ћаскање. Сви му се смеју и терају га из ћаскања. „У реду“, пише овај студент. „Нећу дићи метро у ваздух, разнећу главу. Опет су му се сви смејали. Отишао је. Недељу дана касније покренуо је експлозивну направудржећи га испред себе. Дакле, то је било директно упозорење. Тада сам рекао: „Зашто ми одмах нисте показали преписку?“ Можда би студент остао са рукама и очима, а не би показао на лабораторију која му , како се касније испоставило, није дала никакав експлозив.
Па шта треба да раде они око вас? Реаговати на сваку глупу шалу?
– Људи из околине најчешће не верују упозорењима – и то је највећа опасност. Када држим лекције о интернет ризицима у школама, ову тему стављам у посебан блок: шта да радите ако ваш пријатељ каже да планира тако нешто. Чињеница је да не волимо да „куцамо“.
– И шта, “куцати” је потребно?
Дуго смо размишљали о овој дилеми. Постоје две опције: или се човек убије, а страдају многи невини, или ће, ако успеју да га пресретну, бити послат у психијатријску болницу, а нико неће страдати. И момци се слажу да је боље претерати него ризиковати. Или ће бити лешева, или ће сви остати живи, и бавиће се особом.
– На питање “ангажовати”. Колико је развијен систем рада са проблематичним људима? И код неуроза се плашимо да одемо код психијатра, јер ће нас сместити у болницу и цео живот ће нам кренути низбрдо.
– Где тражити правог психолога ако вољена особа изазива анксиозност?
„У протекле две године имали смо пет таквих ситуација. Једна ситуација откривена је у склопу самоубилачке игре – где је особа морала бити пресретна јер је окупљала групу за самоубиство, у комбинацији са терористичким нападом у школи. А то је био и миран дечак из комплетне породице, који је, чини се, био у реду. А када су мало попричали са њим, психијатри су га одмах одвели, јер је био у стању акутне психозе. И нико није приметио.
– Да ли су ова стања последица органских абнормалности или животних проблема?
Могућа су оба разлога. Имао сам случај, не у Санкт Петербургу, када је идентификована девојка која је водила неколико група „Колумбајн”. Мржња према спољашњем свету је управо ишла из њих. У почетку је администратор у овим групама био скривен, онда је она, очигледно, нешто побркала у подешавањима и видели смо ко их је креирао. Почели су да гледају девојчину страницу – и схватили да јој се нешто догодило. Њен налог је сачуван у кеш претраживачима и до октобра прошле године изгледао је као обична девојачка страница: бабе, мачке, цвеће, дечаци. А од новембра се страница променила: сатанизам, дивљење „Колумбинерима“, из неког разлога, додато је нацизам и мржња према држави, до тога да је сликала како гази руску заставу. Било је порука које је избацивала и одмах брисала, у духу „Једва се суздржавам“, „Ускоро ћу“. Поставила је слике школских ходника обливених крвљу. Схватили смо да нема времена за психолошку студију, морали смо да идемо на пресретање. Обавестили смо град у коме живи. На линији Министарства унутрашњих послова, када су тамо позвали из криминалистичке истраге Санкт Петербурга и рекли: „Момци, изгледа да ћете сада имати прву колумбинерку на свету“, реаговали су овако: Па, до сада се ништа није догодило.” Али ФСБ је то боље схватио, а рачуни девојке су били блокирани неколико месеци, а онда су почели да изгледају адекватно. Реаговали су овако: „Па, до сада се ништа није десило. Али ФСБ је то боље схватио, а рачуни девојке су били блокирани неколико месеци, а онда су почели да изгледају адекватно. Реаговали су овако: „Па, до сада се ништа није десило. Али ФСБ је то боље схватио, а рачуни девојке су били блокирани неколико месеци, а онда су почели да изгледају адекватно.
– А какву организацију имате да вас снаге безбедности схватају тако озбиљно?
– Имали смо специфичности, аналитички извештај од 40 страница. Осим тога, нисмо само звали, већ преко контаката са којима смо се дуго познавали. Дакле, сигнал је схваћен озбиљно.
– Да ли знате за судбину ове девојке, шта јој се догодило?
– Нажалост, не знам. Али видим да је на мрежи. Баш после јучерашње трагедије, синула ми је мисао да јој се јавим, сазнам. Из радног искуства знам да ако је све било у реду, а онда је одједном настала потпуна мржња према целом свету са нацистичком компонентом, могло би доћи до силовања од стране неких посетилаца. Али зашто је та мржња почела да се преноси у школу није јасно.
– У ситуацији са „Колумбајнерима“, да ли су наставници одговорни што нису на време приметили да нешто није у реду?
— Не знам да ли се може говорити о некој одговорности наставника. Сада ће, наравно, тражити одговорне. Али како год да је испало, као са скуповима Наваљног – када приводе школарце који се раније нису ни на који начин показали, а онда тужилаштво износи тврдње наставницима да нису водили рачуна о деци. Уместо тога, питање родитељима је њихова дужност да познају своје дете.
Шта родитељи треба да ураде да се такве ствари спрече? Многи људи мисле да се љубав исказује кроз поклоне, засићени.
– Некада сам био скептичан према општим препорукама као што су „више причај са децом“, „воли своју децу“. И мислио сам да знам све о томе како родитељи могу да третирају децу. Али као део мог рада на самоубилачким темама, након што сам разговарао са стотинама деце из различитих градова, схватио сам да не знам много. Оно што наши родитељи понекад раде са својом децом је несхватљиво. На пример, имамо петнаестогодишњу девојчицу. Она се самоповређује, сече. Родитељи је не чују. Када смо почели да сазнајемо шта то значи, испоставило се да буквално нису чули. Истовремено, зна да родитељи међу собом кажу да су веома забринути што се девојчица посече. Замолио сам је да каже родитељима да сам спреман да разговарам са њима на друштвеној мрежи или телефоном како бисмо заједно сазнали шта се дешава. Она подиже слушалицу, укључује спикерфон. Прилази тати, који седи за компјутером: „Тата, психолог из Санкт Петербурга жели да прича са тобом зашто сам се посекао. Пауза. Она поново каже: „Тата, погледај ме. Овде психолог жели да разговара са вама о томе зашто се тако понашам. Али отац уопште не реагује и не силази са компјутера. Како то објаснити? Не знам. А такве деце имамо доста: родитељи се о њима не брину или се брину о њима на врло чудан начин. И покушавају да или казне или ограниче комуникацију искључивањем интернета, јер је за све крив интернет. Како то објаснити? Не знам. А такве деце имамо доста: родитељи се о њима не брину или се брину о њима на врло чудан начин. И покушавају да или казне или ограниче комуникацију искључивањем интернета, јер је за све крив интернет. Како то објаснити? Не знам. А такве деце имамо доста: родитељи се о њима не брину или се брину о њима на врло чудан начин. И покушавају да или казне или ограниче комуникацију искључивањем интернета, јер је за све крив интернет.
„Сада ће бити талас реакција. Већ су дати предлози за пооштравање правила за издавање наоружања. Да сте министар за све што се тиче деце и омладине, шта бисте радили?
– Не бих говорио о пооштравању, већ о поштовању већ постојећих мера за проверу таквих грађана. На терену се то ради, најблаже речено, немарно. Шта да радим? Родитељи више комуницирају са својом децом. А наши родитељи, по правилу, не знају како то да ураде. Ово је посебан рад који се мора научити. Можда њихови родитељи нису сами комуницирали са њима. Али у свим причама биће нешто индивидуално.
Има ли смисла нешто забранити?
„Ионако не постоји начин да се такви случајеви спрече. Неопходно је не уводити нове мере забране, већ настојати да се испоштује оно што већ пише у законима. А како то учинити – ово вам, вероватно, нико не може рећи.
Служба безбедности младих постоји од 2000. године и званично је регистрована као јавна организација 2014. године. МБС се позиционира као служба за помоћ којој се могу обратити они који се из неког разлога плаше да се обрате агенцијама за спровођење закона или владиним агенцијама са својим проблемима. На сајту МБС себе описује на следећи начин: „Ко смо ми: обични људи, адвокати, психолози, социјални радници, нарколози, лекари, аналитичари, запослени у разним агенцијама за спровођење закона, запослени у управама на различитим нивоима, студенти, школарци итд. – људи којима је стало шта се дешава около и који су спремни да део свог времена бесплатно проведу да помогну онима којима је ова помоћ потребна.
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
