ПРОГЛАШЕЊЕ ОКУПАЦИЈЕ НИЈЕ РАТ или КАКО МИЛЕНКО ЈОВАНОВ “БРАНИ” РЕЗОЛУЦИЈУ 1244 ОД ДРЖАВОТВОРНЕ ОПОЗИЦИЈЕ

Пре неколико дана могли смо да чујемо како шеф посланичке групе СНС-а, Миленко Јованов, оптужује моју колегиницу, народну посланицу Драгану Миљанић, да је захтевом да се у Народној скупштини утврди да су Косово и Метохија под окупацијом, позвала на, како он то каже, “моментално одустајање од Резолуције 1244” и на “рат”.

Не знам да ли господин Јованов сам припрема своја излагања или му у томе помажу исти они, антисрпски опредељени појединци, који саветују пола Владе Србије. Како год, у оба случаја, он је у својој реплици изнео ноторне неистине, пласирао очите дезинформације и тумачио дешавања на КиМ на исти начин на који их тумаче они који подржавају политику Аљбина Куртија.

Њима и Миленку Јованову је заједничко управо то што очито ниједном нису пажљиво прочитали Резолуцију 1244. Да јесу, знали би да Србија не може да потписује међудржавне, правно-обавезујуће споразуме са делом своје територије. Знали би да у покрајини не могу да постоје косовске специјалне полицијске јединице нити оружане снаге осим УНМИК полиције, КФОР-а и Војске Србије. Знали би да суштинска аутономија за Косово у оквирима Србије не значи самоуправљање за Србе у независној Републици Косово. Знали би да је оно што се на КиМ дешава у протеклих петнаест година, нарочито од момента када је формирана тзв. војска Косова, класична војна окупација територије јужне покрајине. Да је то флагрантно кршење Резолуције 1244, која налаже демилитаризацију свих наоружаних група косовских Албанаца.

Ћутање државе на такво стање окупације која траје деценију и по, и чијој завршној фази сведочимо ових дана на северу КиМ, и политика власти која ни у тренуцима огољене Куртијеве агресије над српским народом не одустаје од француско-немачког плана, у којем се Косово третира као независна држава, представљају прећутно прихватање таквог нелегалног и нелегитимног поретка. Представљају прихватање окупације. А то је кривично дело. То је негација Резолуције 1244. Зато је једини природан, рационалан и Уставом предвиђен одговор на овакву ситуацију – да се у Народној скупштини утврди да се КиМ налазе под окупацијом. Као што су то урадиле многе нације које су се суочиле са овим видом узурпације своје територије. Као што су то урадили Грузија, Кипар, Палестина.

Проглашење Косова и Метохије окупираном територијом обезбеђује државне и националне интересе и сигурност Срба у покрајини. Проглашењем окупације шаље се јасна порука свима у свету да окупационе власти у покрајини немају легитимитет и не могу да полажу право на суверенитет над територијом КиМ. Напослетку, утврђивањем окупације олакшава се Србији да изађе из дијалога под окриљем Брисела и преговоре врати пред Савет безбедности УН.

Али изгледа да оно што је очигледно већини народа у Србији није очигледно највећој посланичкој групи у Народној скупштини. Представницима Српске напредне странке смета када се помене окупација. Смета им када их неко позове на поштовање Резолуције 1244. Смета им када неко преиспитује њихову политику према КиМ. Јер се плаше истине. Беже од ње. Истину покушавају да сакрију од грађана. Да сакрију да су прихватањем низа штетних споразума, од оних из 2013. и 2015. године, до француско-немачког плана, погазили све принципе и одредбе Резолуције 1244. Развластили Србију. Довели до тога да ниједан педаљ КиМ више није слободан од приштинске чизме. Да сакрију да су се у Бриселу и Охриду обавезали да ће прихватити државне симболе тзв. Републике Косово. Да ће прихватити границе, територијални интегритет и међународни субјективитет самопроглашене државе.

Зато и не чуди што се у тим споразумима нигде не помиње Резолуција 1244. Што се нигде не помиње суверенитет Србије. Зато и не чуди што ових дана од Миленка Јованова ниједном нисмо могли да чујемо да је директно осудио скидање српске заставе са зграда општина у Звечану и Лепосавићу, коју је на том месту заменила застава лажне републике Косово. То се није десило ни 2004., ни 2008., ни 2012. године. Али се десило за време власти Српске напредне странке.

Једино “оружје” које је режиму преостало у одбрани његових неодбрањивих политичких позиција су бесомучни напади на оне који траже поништавање свих штетних последица такве пробриселске политике. Зато је оштрица режимских напада усмерена према представницима државотворне опозиције. Према онима који траже поштовање Устава и Резолуције 1244.

Људима који ни на који начин нису учествовали у креирању политике ове Владе према КиМ њени представници желе да пришију одговорност за своје погрешне политичке процене, које су правили, и потезе, које су вукли у односу на српске државне и националне интересе у покрајини. То раде заменом теза и извртањем чињеница. Оптужујући државотворну опозицију да позива на рат и укидање Резолуције 1244 покушавају да избегну сопствену политичку одговорност за учешће у преговорима који ће, ако се наставе у тренутном формату, неминовно водити у де јуре одрицање од Косова и Метохије.

И док Миленко Јованов државотворну опозицију оптужује да заговара ратну опцију, рат на КиМ подстиче неко други. Подстичу га они под чијим менторством ова власт данас води преговоре о КиМ, они под чијим надзором се данас пуца на Србе на КиМ. Док убеђују Србију да мора да “нормализује односе” са Косовом, Брисел и Вашингтон наоружавају Приштину баш као што су наоружавали Кијев. А власт упркос свему и даље наивно верује у Заједницу српских општина. И брутално се обрачунава са сваким, ко проговори о штетности и опасности такве политике.

Питам господина Јованова да ли ће се тако обрачунати и са својим страначким колегом, директором Канцеларије за КиМ, Петром Петковићем, који је у дану када су албански градоначелници у северним општинама положили заклетву, тај чин назвао “формализацијом окупације”? Да ли ће на исти начин напасти и министра одбране, Милоша Вучевића, који је терор Куртијевих фаланги над Србима назвао “окупацијом севера КиМ од стране албанске администрације из Приштине”?

На крају, подсетићу на саопштење Светог архијерејског сабора СПЦ из 2005. године, уочи почетка преговора о КиМ, када је највише тело наше свете Цркве, на иницијативу Његове светости патријарха Павла, позвало власт да у случају наметнутог решења прогласи окупацију јужне покрајине. Да је блаженопочивши патријарх Павле данас међу нама, питам да ли би Миленко Јованов и њега оптужио да се залаже за одустајање од Резолуције 1244 и позива на рат?

Пише: Магистар права Данијел Игрец, саветник Посланичке групе Српске странке Заветници

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: