Пораз, понижење или како су нас опет направили будалама

Претходних дана по ко зна који пут Срби су доживели понижење. Охридским споразумом стављена је тачка на питање Косова и Метохије. Све оно што је постојало и уливало неку наду Србима дефинитивно је анулирано. Ниједна Србска институција више не постоји, не остаје ниједна једина ствар за коју можемо да се ухватимо, која би нам уливала наду у опстанак на том поднебљу.

Док су шиптари заокруживали целину, наш председник је њиховим аутобусима доводио Србе у Београд да му хране сујету. Чудна случајност да шиптарским аутобусима доводи Србе баш на дан када исти ти шиптари праве хаос на северу Косова и Метохије. Просто је немогуће да за то нико није знао, тако да постоји један једини закључак да је све изрежирано у договору Вучић – Курти. Додатак целој причи је и његов перфидни гест разоружања властите нације како би се обезбедила безбедност у земљи. Невероватна случајност да се процес разоружавања обавља док се шиптари обрачунавају са преосталим Србима. Да је реч о једној патологији говори и чињеница да уопште не реагује на дешавања на својој територији, већ има потребу да храни его тиме што тера уцењене људе да му тапшу по најгорем пљуску.

Наравно, целокупан перформанс прате запаљиви говори како се Косово и Метохија неће предати ни по цену властитих живота. Са друге стране, театар апсурда, управо исто то Косово завршава свој посао и трасира коначан пут ка независности. Куриозитет целокупне приче јесте да он одлучује да буде опозиција самоме себи како би скинуо одговорност са себе и пребацио на неког другог. Док се све то дешава, тзв. опозиција, (надам се да ће људи напокон схватити да опозиција у демократском систему не постоји) ниједног тренутка не реагује. Зашто би реаговала? Ако се експлицитно не залаже за независност Косова, онда је део корпуса владајуће врхушке којој служи да скреће пажњу за конректних ствари које се дешавају у држави и живе на јаслама пореских обвезника. Тако да сви шетачи који протежирају било који фракцију унутар државе треба после овога да схвате да у Србији постоје политичке странке које никада неће ставити интерес државе и нације на прво место.

Војска Србије, нигде на свету не постоји овакав назив. Увек прво стоји назив нације па онде армије, само код нас постоји нешто сасвим другачије. Већина ће рећи да то не значи ништа, али значи и те како, јер тиме показује да није у служби властитог народа. Док није југо-хрватски краљ Александар ставио заставе србске војске у музеј, та институција и војна формација је уливала поверење сваком Србину. Знао је просечан човек који и какав калибар иде у војску. Нажалост, од краља Александра, преко ЈНА до ове војске Србије, ми немамо никакав гарант очувања суверенитета на властитој територији. То што прошета дуж административне линије, мислећи да то на некога оставља утисак, не значи да су они велики Срби. Морао је неко од Бриселског споразума па на овамо нешто прочитати и побунити се, ако су већ у служби Срба и Србије.

Напротив, ниједан није подигао глас, осим када Курти уз сав легитимитет који му је омогућио председник Србије, спроводи завршну фазу тоталног одвајања Косова и Метохије од Србије, они искористе да прошетају војну опрему мислећи да то на некога оставља утисак.

Црква, или оно што је остало од ње након њеног разарања од стране УДБ-е, такође се није огласила. Званични патријарх је признао аутокефалност тзв. македонске цркве, љуби папи руку и то назива еванђеоским и људским делом, одликује удбаше орденом Светога Саве, износи недефинисан став о Степинцу итд. После свега изреченог, зашто би бранио Косово и Метохију? Ако смо се одрекли сакралних објеката у старој Србији, користећи се анти-црквеним и анти-саборним актима, зашто би Косово и Метохија по нечем другом било изузетак? Нема више поларизације, ако чине издају, дају све без обзира на последице или су до те мере компромитовани да их званична власт уцењује да морају да подржавају њену званичну политику.

Просечан Србин на крају после оволиких пораза тешко може да нађе неку врсту сатисфакције , не постоји нешто зашта може да се ухвати што ће да му улије наду. Црква не постоји од 1945 године. У Академији наука седе метузалеми за знањем средњошколаца постављени по партијском кључу. Државна безбедност служи да шпијунира и хапси обичан народ, јер у томе види напад на државу, а не у обучавању терориста на подручју јужне Србије. Политичари, они не би били ту где јесу и постављени ту где јесу да су Срби.

Међународне организације које у окупационим зонама постављају власт сигурно за критеријум не узимају љубав према отаџбини, већ напротив спремност да се без скрупула боре за остварење њихових циљева. Шта је следеће што можемо да очекујемо у наредном периоду? Завршетак приватизација преосталих државних фирми. Креирање кризних жаришта на тлу Рашке, Војводине и нестанак републике Српске. Нема простора за оптимизам то је сигурно, јер тај који је кренуо да нас уништи, а у чему му ми помажемо сигурно нема намеру да се заустави. Такође када зна да нема ниједну препреку у виду одређених савезника или домаћег отпора ствар по њега је далеко лакша.

Матија Мићић / Васељенска

БОНСУ ВИДЕО: