Говор патријарха Порфирија пред екуменистичком организацијом “Про Оријенте” у Бечу
Преносимо са званичног сајта Београдске патријаршије “СПЦрс”:
Свечано обраћање патријарха Порфирија у Надбискупији у Бечу
У организацији Фондације Pro Orinete, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржао је данас, 9. јуна 2023. године, свечано обраћање у сали Надбискупије у Бечу. Обраћање Његове Светости Патријарха г. Порфирија доносимо у целини:
Уважени господине председниче фондације Pro Oriente др Клос, уважени сарадници и пријатељи фондације, даме и господо, велико задовољство представља ми могућност да се у оквиру посете Аустрији обратим сарадницима и пријатељима фондације Pro Oriente.
Pro Oriente је институција чије име је познато широм хришћанског света. Свој углед ова фондација темељи на неуморном залагању за јединство хришћанских Цркава Истока и Запада. Од самог њеног оснивања (1964. године) и све до данас Српска Православна Црква гаји пријатељске односе са овом реномираном задужбином. Они се огледају у многобројним официјелним и неформалним сусретима, контактима, пројектима и размени искустава, како у Аустрији, тако и у Србији, који су се догодили свих ових деценија. Pro Oriente је нашој Цркви, и у Аустрији и у Србији, увек пружао руку помоћи и подршке. У том смислу желео бих да садашњем руководству фондације, као и његовим часним претходницима, у име Српске Православне Цркве изразим дубоку благодарност.
Као што је добро познато, Српска Православна Црква учествује у екуменском дијалогу готово од самог његовог почетка. Неки важни чланови њене јерархије, као и теолози, узимали су учешће у многoбројним манифестацијама екуменског карактера, а неки су били и носиоци важних функција у екуменским институцијама. Без обзира на трауматична историјска искуства везана за ратове у 20. веку, Српска Православна Црква никада није одустала од залагања за дијалог, заједничко сведочење за Христа и јеванђелске вредности и превазилажење подела међу Црквама и народима. На тај начин, она никад није дозволила да се ефемерност политичког момента и историјског контекста апсолутизују, и тако надјачају њену укорењеност у Благој Вести Христовој.
1. Учешће у међуцрквеном дијалогу Српска Православна Црква темељи на основном начелу богословља – на сусрету Бога и човека и њиховој заједници у Христу. Хришћанско поимање Откривења и Тајне спасења јасно показује дијалошки карактер. Стога је дијалог једна од суштинских пројава начина постојања Цркве. О томе сведочи и сама њена Литургија, синодално устројство, као и начин каритативног служења и мисије у свету. Дијалог, пак, не постоји, ако се не поштује слобода и достојанство Другога и ако према њему немамо љубави. У том случају, он губи карактер хришћанског дијалога и задобија утилитаристичке обрисе. С друге стране, ускогруда затвореност у себе и самодовољност, чак и када се заклањају иза наводно оправданих разлога, не одговарају природи Цркве и, у најмању руку, пренебрегавају речи Христове молитве упућене Оцу да сви једно буду (Јн 17,21). Ако за нас хришћане не постоји више начело од Јеванђеља, онда не треба да допустимо да нас на путу ка јединству спутавају страхови и предрасуде и да њихово деструктивно дејство тријумфује над јеванђелском слободом.
С тим у вези, у последње време се са незадовољством мисли да је теолошки дијалог након почетног полета запао у кризу и чине се оправдани напори да се он наново покрене и оживи. Притом се чини да довољно не вреднујемо оно што је на путу међусобног приближавања досада постигнуто и да однос, како међу људима, тако и међу Црквама, не иде увек узлазном путањом. Са нестрпљењем се некад лако заборави да је пут Јеванђеља увек тесан пут (Мт 7,14), повезан са одрицањем од себе, и да се сви ми, који смо актери у дијалогу, тешко растајемо од самодовољности. Можда још увек нисмо довољно спремни да учимо од Других и да у њиховом присуству у нашем животу препознамо шта нам Бог поручује.
У том смислу високо ценимо вишедеценијску делатност знамените фондације Pro Oriente, која још од свог оснивања, залагањем блажене успомене надбискупа бечког и кардинала др Франца Кенига (1905-2004), својим разноврсним иницијативама и пројектима улаже неуморан труд на отклањању предрасуда и приближавању хришћанских традиција Истока и Запада, стварању поверења и неговању добрих односа међу Црквама и народима.
2. Да јединство и мир не представљају датост, већ превасходно стални задатак и подвиг, види се не само у екуменским односима, већ и на примеру саме Православне Цркве, коју су уздрмала велика искушења. Не заборављајући страдања православних, али, свакако, и свих хришћана, на Блиском Истоку, ова искушења су у последње време достигла црквени и политички врхунац у несрећним ратним сукобима у Украјини. Може се слободно рећи да је рат у Украјини отворио једну дубоку рану на Телу Православне Цркве. Српска Православна Црква врло добро познаје сву сложеност и трауме ратних страдања, будући да је и сама поднела страшна страдања у ратовима који су обележили 20. век. Чак и у 21. веку, она и даље носи крст свога страдања – превасходно на Косову и Метохији, али, свакако, и другде. Из тога разлога наша Црква не само да је више пута упућивала апеле за мир у Украјини, и да се за мир у тој пријатељској земљи свакодневно моли, већ покушава да помогне где и колико може.
Леп пример једне такве делатности пружа и брига мога брата у епископству преосвештеног владике господина Андреја за православне вернике из Украјине, којима је Епархија аустријско-швајцарска пружила несебичну помоћ у организовању црквених заједница у Бечу и Риму. Слично је и на другим местима у православном свету, на пример у Србији и Загребу.
У црквеном погледу, пак, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве као канонску и закониту Православну Цркву у Украјини недвосмислено признаје једино Украјинску Православну Цркву са Његовим Блаженством митрополитом Онуфријем. Овакав став почива на поштовању вековног канонског поретка Православне Цркве.
Украјинска Православна Црква, као што је добро познато, тренутно трпи голготске муке. У вези са тим, Саопштење за јавност Српске Православне Цркве од 28. марта текуће године вели следеће: Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне. Српска Православна Црква, дакле, у овом сукобу не преузима на себе прерогативе државе и, сходно томе, не доноси суд у вези са питањима међународног права, него покушава, колико је то у њеној могућности, да помири и уједини и допринесе да се што пре рат заврши и ратне ране залече. У том смислу, она одржава евхаристијску заједницу и са Цариградском Патријаршијом и са Московском Патријаршијом, молећи се непрестано Цару мира (Лк 2,14) да разруши преграду која раставља и једне и друге састави у једно (Еф 2,14).
Црква апелује, дела на различите начине и моли се да у Украјини, али и на Блиском Истоку, као и на Косову и Метохији, и свуда у свету, завлада мир, помирење и заједништво међу људима. Притом она, коначно, има у виду библијско схватање мира, које се не састоји само у одсуству рата и сукоба, нити мир смешта само у политички, економски, социјални или психолошки контекст, већ обухвата све ове аспекте синтетисане у једну егзистенцијалну целину. Данас доминира култура по којој се реч „мир“ углавном исцрпљује у оквирима ових неколико доминантних одредница.
Као једна од нужних преокупација савременог политичког, економског и медијског дискурса, политички мир би значио складно функционисање државних, међудржавних и друштвених система и њихових релација. Колективно искуство сведочи да је историја на свим нивоима друштвене стварности (породица, брак, сталеж, партија, раса, нација, држава, пол и др) испуњена неспоразумима, неслагањима. Крах сна о миру, као идеалу напредног света, објављен је нечовечним ратовима последњег столећа у којима су страдали милиони. Парадоксално, ови сукоби су у основи узроковани девијацијом и искључивом индивидуализацијом потребе за неким видом субјективног, селективног, егоцентричног или ексклузивног „мира“. Ово искуство је лекција да свака селективна концентрација и централизација моћи и силе, по природи ствари и слабости људској, пре или касније води политичко-социјалном дисбалансу, дивергентној позицији у односу на мир и, напослетку, директној угрожености самог живота.
Повеља Уједињених нација, настала по окончању Другог светског рата, садржи одредбе које регулишу очување међународног мира и безбедности, као и посредовање у међудржавним размирицама. У светлу новијих историјских збивања, концепт пацифизма би се такође могао разумети као у основи хришћански, у смислу буђења сензибилитета за превенцију ратног конфликта (Lacoste 1998, 840). Међутим, и поред напредних облика пацифизма и других цивилизацијских производа модерног друштва, који се могу разумети као усавршени механизми древних хришћанских погледа на цивилизацијско уређење, свет и даље потресају вести о друштвеним поделама, кризама, терористичким нападима, новим ратним сукобима. Довољно је поменути како се у последњим годинама етнички мозаик европе и шире знатно променио са таласима угрожених миграната из блискоисточних земаља, што је, затим, у последње три године из јавног дискурса и фокуса скоро у потпуности потиснула ковид пандемија узрокована ковид 19 вирусом, а коју опет прате предвиђања економских катастрофа по њеном окончању.
Свет и његови системи се брзо мењају и промене су све гушће, флуидније и неухватљивије. Све ово сведочи о томе да позорница света не зна за предах, када је у питању време мира, иако, истовремено, мир по себи заузима неприкосновено место у лествици његових врхунских вредности.
Социјални и економски мир су, такође, међусобно условљени и повезани са политичким миром. Заједно и интегрално подразумевају склад и поредак у организацији и функционисању друштва. Друштвени мир се манифестује као резултат стабилности и напретка друштвених субјеката и чланова заједнице, као и социјалне правде, једнаких права и достојанственог живота за све слојеве. С друге стране, разумевање друштвеног мира и његовог оптимума често је веома варијабилно, будући да је његово полазиште обично одређено индивидуалистичким, субјективним тежњама и разумевањем егзистенције и благостања, које, пак, понекада могу да доминирају над жељама већине.
За разлику од ових „спољашњих“ одређења мира, психолошко разумевање мира полази од унутрашњег доживљаја сопства који не мора примарно зависити од окружења. Стање менталног, когнитивно-емоционалног мира, одликује се самосвешћу и самовласношћу који омогућавају склад и сабраност при излагању нередовним животним ситуацијама, стресу и др. У светлу овог аспекта јаснија је и очекивана потреба савременог (несигурног и отуђеног) човека за применом алтернативних метода у постизању жељеног личног мира, који је данас, у цивилизацији флуидних вредности, угрожен у самом свом темељу. Стога постмодерну културу карактеришу масовна посезања за разним антистрес програмима, практиковањем модерних компилација и реинтерпретација источњачких традиција, лајф-коучинга, духовних учитеља и другог.
Заустављајући се на овом краћем осврту на савремена разумевања доминантних аспеката мира, човек, ипак, и даље остаје у једном зачараном кругу вечне одисеје за истинским и трајно одрживим миром. Јер, ако се садржај појма мир ограничи на перцепцију у савременом друштвено–политичком кључу у смислу: одсуства рата, стања ненасиља, избегавања конфликта или просто осећања душевне нераздражености или смирености, онда остајемо ускраћени оног суштинског смисла и онтолошке основе овог појма, који има свој корен у библијско-теолошкој традицији, још конкретније, у самом Божјем стваралачком акту.
Хришћански концепт мира не значи само одсуство конфликта, него вишедимензионалну реалност која извире из теолошког искуства: интерперсоналну, историјско–политичку, социјалну, психолошку, еколошку, али и философску, духовно-космолошку и есхатолошку. У хришћанском кључу концепт мира се огледа у преплету две осе: једну чини библијска основа и откривење, а друга, динамична, односи се на живот и искуство Цркве као простора отеловљења суштинских вредности живота.
Зато је „алфа“ хришћанске вере управо библијски концепт, библијска слика о свету као слици и прилици божанске стварности, у свакој хармонији и благообразности (уп. Пост 1-3). Па ипак, духовни и телесни ген света, као последицу Адамовог пада, садржи информацију о извитопереном односу са метафизичким ауторитетом. Управо је оваква узурпација божанског, природног поретка света, имплицирала горепомену фрагментираност поделама сваке врсте, закључно са смрћу, као антиподом и негацијом живота. Истовремено, због ове неприродности, целокупна природа, према апостолу Павлу, тугује и жељно ишчекује јављање синова Божјих као правих измиритеља свих и свега са Богом (Рим 8,19-22).
У светлу ове библијске поставке коначно и суштински се открива зашто питање мира представља једну од кључних и трајних егзистенцијалних загонетки и перманентни камен спотицања човечанства. Најзад, човек, а самим тим и друштво и човечанство уопште, јесу истовремено по природи пријемчиви миру, али динамично морају да откривају његов аутентични узрок, извор и рецепт, ради његовог трајног обнављања и изграђивања. А његов аутентични узрок, извор и гарант јесте Бог и наш однос са Њим.
Зато је јасно зашто мир, по Светом Писму, представља дар Божји и догађај помирења са Богом у Христу (2Кор 5,18-20). Његово успостављање, као таквог, зависи од синергије Бога и људи. У сваком случају, Црква је свесна чињенице да потпуни (есхатолошки) мир на земљи није могућ (Рим 12,16-21), али да, истовремено, ученици Христови не смеју да се одрекну миротворства и стремљења ка овом скупоценом Божијем дару (Мт 5,9).
3. Симбол мира представља и спомен-црква која ће сутра у Маутхаузену бити освећена. С тим у вези, радујем се унапред, што ће на освећењу поред других званица бити присутни и чланови огранка фондације Pro Oriente из Линца на челу са њиховим председником др Јозефом Пирингером (Dr Josef Pühringer), бившим земаљским поглаваром Горње Аустрије. Њихово присуство представља важан показатељ помирења и изградње поверења.
Овом приликом желим нарочито да изразим задовољство и благодарност због пријатељских односа који владају између Римокатоличке Цркве и Српске Православне Цркве у Аустрији. Предусретљивост и срдачност приметни су између епископа и чланова клира, али и на нивоу црквених заједница. Томе, поред добре воље аустријских хришћана, свакако, доприноси и тесна сарадња Епископа аустријско-швајцарског господина Андреја са генералним секретаријатом фондацијом Pro Oriente и њеним огранцима.
И ова посета и сусрети, на којима смо Господу веома благодарни, представљају јединствену прилику да се односи и сарадња две Цркве у Аустрији још више учврсте. Аустрија не представља подручје оптерећено ранама из прошлости, као што су то земље југоисточне Европе. Међутим, чак и у једном таквом сензитивном региону могуће је пронаћи заједнички језик и унапредити сарадњу, као што сам и сам успео да искусим за време мог службовања у Хрватској као митрополит загребачко-љубљански.
У том смислу, поздрављамо и ангажман фондације Pro Oriente у контексту објективног и одговорног сагледавање црквених и политичких конфликата из прошлости на подручју југоисточне Европе што је, у сваком случају, један важан и неопходан корак ка стварању предуслова за помирење и суживот.
Уважени господине председниче др Клос и поштовани сарадници фондације Pro Oriente, хвала Вам на позиву и нека Господ благослови ваш труд око јединства хришћана и помирења међу народима!
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Православље или смрт