Историјат о Пупину: “”Добровољци за Велики рат”! (2.део)

0
србије

Добровољци за Велики рат

Илија Петровић

Балкански ратови тек што су били завр­ш­ени а са­рајевски атентат и аустријски ултиматум Србији поно­во су скренули пажњу америчке јавности на збивања у југо­ис­то­ч­ној Европи. Америчке новинаре понајвише је занимало каквим ве­стима из свог завичаја располаже Пупин и шта он о свему томе ми­сли. Пупинов став био је јасан: изазван “родољубљем према по­ро­б­љеној отаџбини”, Гаврило Прин­цип, одушевљени омладинац и Србин, “својим потезом дао је израза срџби противу Аустрије”. Због тога и не зачуђује што је Пупину близак Срп­ски дневник био је­дини исељенички лист који је тражио да се пред америчку јав­но­ст отво­рено изнесу све чињенице о атентату, наро­чито о његовим узроцима, “јер на­м симпатије овог великог на­ро­д­а неће бити на одмет”. И заиста, Пу­пин је пажљиво нег­о­вао своје односе с аме­ричким новинарима, а њего­ви чланци и говори мо­гли су се скоро свакодневно наћи на страницама њу­јоршких и дру­гих новина. У своју делатност укључивао је многе поје­динце, ус­т­а­нове и орга­низације, а оснивањем Одбора за помоћ Србији пруже­на је прилика бројним америчким личностима из свих друштве­них сло­јева да до­принесу српском војничком отпору Аустро­угар­ској. Мада је упо­зоравао “да се нова држава ствара оружјем, а не пером, те да ће је створити победничке савезничке земље из по­ли­тичке нужде, узи­мајући при томе у обзир дотадашње жртве Срб­и­је и уздајући се у верност Србије, као државе која је херојски из­вр­шила своју дуж-­ност у рату”, Пупин је својим огромним уг­ледом и везама на раз­ни­м странама, својим интензивним ра­дом, ре­чју и пером, дели­ми­чно демантовао и себе самог. Његова јавна де­латност показала је да се и пером, а не само оружјем, могу по­мерати гра­нице и при­премати и политичке и војничке победе. Јер, стално треба имати на уму да су Сједињене Државе максимално то­лерисале српску и југо­сло­венску пропаганду, ниједан њихов збор није био ометен, новине им нису забрањиване, прикупљање до­бровољаца проти­ца­ло је, углавном, без не­ких видљивих проб­лема, а дешавало се чак да америчке власти онемогуће ау­стро­угар­ску пропаганду ме­ђу Јужним Словенима.

На самом почетку рата, августа 1914, српски конзулат у Њујо­р­ку није имао никаквих инструкција о могућем прикупљању до­бровољаца и њихо­во­м упућивању у Србију или Црну Гору. Истина, због малог броја својих исе­љеника, Србија није имала неког по­себног интереса да институци­онали­зу­је добровољачки покрет, а ни прилике на њеном ратишту нису биле узнемиравајуће. Са Цр­ном Гором ствари су стојале друкчије, јер се можда и сваки њен пети војни обвезник још увек налазио у Америци. Са тим у вези, црногорско Министарство спољних послова сачинило је један спи­сак сво­јих жеља у односу на ратне савезнице, а у њему био је са­др­жан и захтев да се убрза повратак Црногораца из Америке. Ста­ра­ње о тој ствари преузела је на себе британска влада.

У новоствореним условима, дакле, без инструкција да ли и како прикупљати добровољце, Пупинов кон­зу­лат др­жао се пасивно. Према писању Американског Србобрана (гласила Савеза “Ср­бо­бран” из Питсбур­га, организације ненаклоњене Пуп­и­ну и њего­вом деловању), у календару за 1919. годину, “почетком великог ра­та г. Пупинова Одбрана се готово није ни виде­ла ни чула… би­ла је мо­нополисана за личну рекламу. Ње није било више… За цело време Србијине борбе до повлачења кроз Албанију конзул и њего­ва Одбрана нису послали ни једног доброво­љ­ца. Народ се сам тр­за­о и кре­та­о тамо, јер је осећао велики исто­ри­ски час. Осећао сво­ју од­лучну битку са највећим својим душма­ни­ном. Живот, част и Сло­бода народа били су у питању”.

У вези са добровољачком акцијом, Американски Србо­бран писао је и да “проглас који је г. Пу­пин дао на јавност ради ве­ликог добровољачког покрета, био је у главном да Ср­бији не тре­ба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да српска војска иде боса и гола. Овим прогласом стао је добровољачки покрет, јер је г. Пупин тад био уважен а што је нај­више био је конзул Србије »коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији«. Тако је наш добри народ мислио. Централни (г. Пу­пи­нов) одбор је продужио свој рад, додуше чисто новчани. Нигде и никад није одржан збор организаторски и агитациони. Нико ни­је радио у народу, већ народ сам. Све се слало на г. Пу­пина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом (истакао ИП). Опо­зиција г. Пупи­на слала је директно у Београд и на Цетиње своје прилоге и ди­за­ла до­бровољце”.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Добровољачки покрет међу српским исељеницима у Америци, испољен снажно у балканским ра­товима, са несмањеним оду­шевљењем развио се и у првим месецима Светскога рата. Без об­зира на жеље Србије и Црне Горе, српски исељеници по­чели су да се спонтано окупљају, исто онако као што су то чинили и током бал­канских ратова. У ма­њим групама или већим групама, или поје­ди­начно, о свом тро­шку, део њих одмах се запутио на српско ратиште.

Може бити да су се расположиви подаци о пријављеним добр­о­вољци­ма, о припремама за полазак и о испловљавању бродова “м­имоилазили”, исто као што је могуће да у Пупиновом Цен­трал­ном одбору нису ни знали за многе од тих детаља. Пупин се, по при­лици, више бавио глобалним про­блемима, али је зато његов бли­за­к сарадник и секретар Савеза Слога Па­вле Хаџи Павловић на­пи­сао да су “Срби из Америке дали од октобра 1914 до окупа­ције Србије концем 1915 год. око 14.000 добровољаца”. Колико је њих отишло посредовањем Пупиновог Централног одбора Срп­ске на­родне одбране и “Слоге”, колико из “Србобрана”, а ко­лико соп­ств­е­ном иницијативом, потпуно је небитно. Сигурно је да се у цифри од 14.000 до­бровољаца налазило много више Срба из српских крајева под Аустро­у­гарском него Црногораца, али и тај се закљу­чак мора “правдати” истим ра­злозима које је и Пупин ко­ристио кад је одбијао оптужбу да је црногор­ска мисија у Америци врбо­вала у добровољце и аустроугарске грађане. Са­свим је изве­сно да су се многи Херцеговци, Босанци, Далматинци, Војвођа­ни, Личани и други, пријављивали у добровољце као рођени у Цр­ној Гори (нај­че­шће у Кучима, како то сведочи Ђура Крстоно­шић  1893-1967 , из Пара­бу­ћа/Раткова, у Бачкој) или Србији, пошто им је то би­ла је­дина могућност да добију сагласност за одлазак на ратиште.

Прочитајте још:  Цвркут дана – tweet of the day: Dragan Marić @maric52

Показаће се крајем децембра 1916. године да је и одзив “југосл­о­венских” добровољаца, и хрватских и слове­нач­ких, био према­ли. Таквом њиховом распо­ло­жењу, барем делимично, допр­и­нео је и Михаило Пупин, који је био вр­ло скептичан према доброво­ља­ч­кој акцији. У писму од 22. деце­м­бра 1916. године, упућеном Ју­госло­венском одбору у Лондону, он изражава своју неверицу у гла­сове “са више страна да постоји жеља код Југословена у Ен­гл­е­ској и Француској да се у Америци тра­же југословенски доброво­љ­ци”, јер не верује да би успешни Југослове­ни у Америци оставили сво­је послове и кренули у рат. Такво схватање у потпуности одго­вара ономе које су почет­ко­м те исте године, по­сле повлачења српске војске на Крф, изрицали најистакнутији интелек­туалци и држав­ници Србије, више оптерећени формалним дефиницијама др­жа­ве него познавањем сопств­е­ног народа и његовог духа. Тако, на при­мер, Јован Жу­јовић (1856-1936), председник Српске краљев­ске ака­демије од 1915. до 1921. године, пи­тао се “ко ће хтети да буде до­бр­о­вољац у једној сломљеној, изнуреној вој­сци, ко мо­же имати ве­ру у једну пропалу државу?”

Доцније, 5. фебруара 1918. године, потпуковник Милан Прибиће­вић (1876-1937), главни секретар патриотског удружења “На­ро­д­на одбрана”, шеф српске војне мисије за купљење добровоља­ца у Сједињеним Државама, пише ђенералу Михаилу Рашићу (1858­-1932), српском вој­ном изасланику при француској Врховној ко­ма­нди, да му у деловању “нај­већа смет­ња… долази од профе­со­ра Пупина и његове околине”.

Што се “околине” тиче, Прибићевић се највише осврће на писање њујоршког “Српског Дневника” чији уредник Милан Јевтић “стално истиче Пупина и напада његове противнике а написао је и књижицу фМала СрбијаЉ… Поред све моје молбе да не пишу донео је тај Јевтић о мени велики чланак са алузијама на моју мисију”.

Прибићевић још пише да се Пупин, као председник Народне одбране, основане с је­диним циљем да свим средствима помогне Србију у њеном рату про­тив Ауст­роугарске, “показао хладан, индиферентан и непр­е­ду­зимљив”, испуњавајући тако број­не захтеве својих сарадника “да би био неопростив грех извла­чи­ти омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишље­њу … и да је много ко­рисније за Србију и наш народ ако после рата за г. Пупином у Аме­рици (буде) више хиљада гласача, ко­ји би кроз њего­ва уста могли став­љати америчкој влади захтеве у корист Ср­бије. Све ово је само варка која може обманути амбициозног чо­века, а у самој ствари ово је борба само за опстанак неколико љу­ди, који су у стању по­низити се до невероватноће, да би себи ос­и­гурали што лакши жи­вот”. Према Прибиће­вићевом извештају пи­са­ном 5. де­цембра 1916. године, Пупинова незаинтересованост пре­ма срп­ск­и­м национал­ним пословима огле­дала се и у његовом односу пре­ма сопственом почасном српском конзулству. “Што се тиче кон­су­ла­та, он као и да не постоји. Њиме управља Павле Ха­џи Павловић, Пупинов секретар, а Пупин скоро у њ и не улази. Не улазе у њ ни Срби сем пупиноваца, а од Американаца нико и ника­да”. Отуда, мора се сматрати разум­љивим што исти извештај сад­р­жи и полу­ре­ченицу да “Пупинов утицај није на савезничку дипло­мацију ов­де велики”.

Мајор Срдан Га­јић, наследник пуковника Прибићевића на месту шефа срп­ске војне мисије у Сједињеним Државама, своје ви­ђе­ње тамошњих српских (не)прилика и односа представио је, 15. јуна 1918, у извештају српском Министарству вој­ном.

О првоме, односно о “околини”, он каже да Милан Јевтић својим “речником превазилази најскандалозније дописнике… уздиже и јавно назива г. Пупина полубогом… доказује његову генијал­ност у свима гранама науке, вештине и заната (а) г. потпуковника Прибићевића назива… гнојавим чиром, изметом и т. д.” (Утолико бесмисленије делује тврдња исписана у Српском биографском ре­ч­нику, 4 И-Ка, Нови Сад 2009, 342, да је Јевтић “заслужан што је у Србију дошло 16.000 добровољаца из Америке”).

Што се Пупина тиче, покушао је да објасни његове разлоге:

Г. Пупин није имао рачуна да се у његовој странци нађе још је­дан човек који би се са њиме мо­гао такмичити, а поред овога сâм по­зив (мисије пуковника Милана Прибићевића  ИП) да саку­пља и шаље добро­вољце није ишао у рачун Пупиновој око­лини, јер одласком добровољаца сла­би се са­вез, смањује капитал и оне­могућава ис­плата посмртнина, по­моћ пост­р­а­далим раденицима и плата чинов­ницима, који су неспо­соб­ни за ма какав рад и други посао а који се не мисле нити смеју вра­тити у Србију и због тога им је у рачуну да нашег народа остане што више у Америци, на чи­ји би они рачун живели не за­пи­њући. Ови људи навалише на г. Пупина и убедише га да би био не­опро­стив грех извлачити ом­ла­дину на фронт, где је наш народ дао доста жр­тава по њиховом мишљењу и доказиваху да је много корисније за Србију и наш на­род ако после рата буде за г. Пупи­ном у Аме­рици више хи­љада гла­сача, који би кроз његова уста могли стављати америчкој влади за­хте­ве у корист Србије… У почетку г. Пупин је пристајао на све предлоге г. Прибићевића у погледу организације на­рода, само је вешто избегавао да подигне свој глас и утицај у корист до­бро­вољачког покрета а то исто и данас чини”.

Прочитајте још:  „Руси пуцају у Србе на Космету, то су наши највећи непријатељи!“: Халуциногени крими-трилер Зорана Драгишића

О истој ствари стигао је и извештај српског по­сланства у Вашингтону, датован 12. октобра 1917. године, у коме се за међусрп­ске сукобе у САД окривљује П­упин. Српска вла­да, опет, имајући у виду незави­сан и јак положај Пупина и међу Србима и у аме­рич-­ком дру­штву, упорно је саве­то­вала да се штеди његова осетљи­вост и да се по сваку цену избегне сукоб с њим. У својој наивно­сти, мини­стар вој­ни ће 6. јуна 1918. године “објаснити” Николи Пашићу да је под­воје­ност међу Србима таква да једна струја стоји “уз нашу звани­ч­ну радњу а во­ди је Ју­гословенски одбор и његови делегати”, док иза друге стоје људи из Србије чије се држање “да објаснити само пре­т­поставкама… Ова група састављена из људи који немају до­во­љ­но угледа и потпоре, прилепила се уз г. Мих. Пу­пина, који је имућан и врло угледан чо­век овде у Америци. Г. Пупин, кад се с њим го­вори о овоме, уве­к на­води, да он нема времена да прати у детаљу шта све чине, пишу и раде људи, који стоје иза Дневника, чак од­бија да зна, шта се све пише”.

Пупинов недобро­на­меран став према добровољцима у Великом рату лако је уочио и потпуковник Прибићевић, који се 5. фе­бруара 1918. године, углавном због тога, по­ву­као са места шефа срп­ске мисије за прикупљање добровољаца у Америци:

Највећа сметња у раду мисије долази од професора Пупина и његове око­лине са »Српским Дневником« са којим су његове везе најочиглед­није доказане. Поред свих мојих обавештења о штети, коју Пупин и око­лина наносе нашој народној полити­ци, нападајући најинфамније не само мене лично него и све оне, који са мном раде у корист мисије… гледа се са стране владе једнако на Пупина и околину као и на нас, оду­ше­в­љене и пожртвоване присташе Србијине политике, којој предано служи миси­ја због чега ју је народ и примио на своја рамена. Оставља се Пупин да са по­ложаја консула Србије најбесомучније напада рад важних народних и државних мисија овде, а нама не само да се не даје од стране владе ни­ка­ква заштита него нам се чак вежу руке у одбрани”.

Па се тако, у условима кад су сукобљене срп­ске стране у Амери­ци кренуле у измирење а доброво­ља­ч­ки покрет по­чео да се по­степено обнавља, могло десити да се Михаило Пупин по­вуче с ме­ста пред­сед­ника Српске народне одбране. О томе, 15. јуна 1918, мајор Срдан Гајић пише у поверљивом извештају срп­ском Мини­старству вој­ном, које га са повеликим закашњењем, тек 1. октоб­ра исте године, под пов. ФБО бројем 13047, прослеђује Мини­стар­ству иностраних послова:

Од једаред г. Пупин даје оставку на председнички положај у Народној одбрани, а његови листови почеше из далека негодовање према г. Прибићевићу… Народ се збу­нио и као стадо прибио уз своје вође, не уме и неће да се оп­редели, слуша вође и запит­кује да ли то жели наша Србија или не, а они одговарају: па да то не жели Србија ваљда би он био конзул Србије… а на другој страни се опет одговара, па зато је Србија по­слала сво­га најбољег и најпаметнијег официра да нам отвори очи те да онога издајника збацимо, јер Србија не може сама да ма шта предузме пошто је он (Пупин) амерички грађанин и она неће због тога да се замери Амери­ци. И све се ради у име српске владе и у име мајке Србије, па ма то било непоштено и штетно  а на ово су принуђени јер народ зна само толико да је за њега свето и непо­грешиво оно што из Србије и српске владе дође и он томе слепо и без размишљања верује. Савези се претворише у непри­ја­тељске логоре… изгубише се општи интереси, настаде обмањивање… а све у име патриотизма и измучене и напаћене Србије”.

Понављамо, Пупин је на почетку рата објавио један проглас у којем је “дао на јав­ност” да “Србији не треба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да српска војска иде боса и гола”. Пупин је та­да био изузетно уважавана лич­ност и конзул Србије “коме се мора вје­ровати ако се вјерује Србији”. На тај начин заустављен је добровољачки покрет, а сва пажња Пупинове организације ок­ренута је пружању новча­не помо­ћи Србији и Црној Гори. “Све се слало на г. Пупина а овај је слао и неслао у Ср­би­ју све под својим именом”. Чак и кад је Америка изишла из неутрал­но­сти, и кад је Српска на­родна одбрана мо­гла слободно агитовати за до­бро­вољце, профе­сор Пупин не ме­ња свој став према добровољачком покрету, он, видели смо, под­носи оставку на место председника те националне организације.

Брига за друге. О деловању Михаила Пупина на самом крају Вели­ког рата, посебно о његовом од­но­су према несрећној српској си­ро­чади, писани траг оставила је госпо­ђица Јелена Ло­за­нић (1885­-1972), пред­ста­вница Српског Цр­веног крста у Сједињеним Државама, ко­ја се нешто касније удала за српског до­бротвора Џона Вајпла Фротингама (1878-1935):

6. новембар (1918). Наш Одбор је у току свога рада скупио велику суму за Србију… Са нашим Одбором сада има неке тешкоће. Неки чланови желе да се новац који имамо у банци пошаље Србији као помоћ. Ја ми­слим да за тај новац треба послати храну, лекове, одело, бол­нички мате­ријал. Сад је нашем све­ту потребна помоћ у стварима а не новац…. Треба по­слати што пре разноврсни материјал. И то одмах… Срећом, у овој мо­јој идеји имам по­дршку професора Пупина (курзив ИП). И он сматра да то треба што пре послати, јер уколико храна и одећа пре стигну, уто­лико ће помоћ бити дво­стру­ка…

Прочитајте још:  Србија планира да набави 5.000 дронова Москвито како би ојачала своју одбрану

8. новембар. Сви су чланови Одбора били на окупу. Дискутовало се врло живо сат и по о на­шем будућем раду у Србији… Тон говора им је био непријатан, пун негодовања, више но саме речи. Била сам више но изненађена. И Пупин је, сад, одједном, променио своје мишљење. Он пред­ла­же да се не помажу деца (курзив ИП), већ да се новац употреби на поди­за­ње је­д­не пољопривредне школе. Ова ме је идеја просто згранула. Била сам чврсто решена да се борим до краја, да се новац употреби за осни­вање дома за незбринуту децу…

28. новембар. …Најзад смо имали седницу. На њој је решено да Одбор пошаље једну мисију са сви­ма потребним стварима за отварање дечјег дома (који је подигнут у Чачку  ИП). Са том мисијом и ја ћу поћи за Србију. Тако је, ипак најбоље и најкорисније за нашу земљу. Спасавајте децу, будућност зем­ље и њену снагу”.

Ако је почетком новембра 1918. сматрао да прикупљену новчану помоћ о којој говори госпођица Лозанић треба искористити за отварање пољопривредне школе а “не трошити” је на отвара­ње дечјег дома, односно за набавку хране, лекова, одела, бол­ничког мате­ријала и других “ситница” потребних ратној сирочади, непу­ну годину касније Пупин се, опседнут и разлозима сопствене сује­те (vanitas vanitatum!), супротставио замисли Карнегијеве задужби­не да се у Београду створе услови за градњу и отварање Универ­зи­тетске библиотеке.

Како то видимо у тексту (Tmx:1.2011.1.1-University of Belgrade,hlt.rgf.bg.ac.rs:8005/printtmx.xqy?pcreationid­=1.2011.1.1­&qLng=en), аутора Надин Акунд с Универзитета Колумбија, делатност Карнеги­јеве задужбине после Великог рата (1919-1926) била је, доб­рим делом, усмерена на Београд, благодарећи њеној одлуци да се тамо гради “потпуно нова библиотека”. А пре но је донесена так­ва од­лука, у Задужбини су разматране и две српске иницијативе, не­за­висне једна од друге. Прву је, октобра 1919, формулисао Ми­ха­ило Пупин, предлажући да се доврши градња Срп­ске краљев­ск­е акаде­мије (започета 1914), док је другу, усмерену на градњу Уни­верзи­тетске библиотеке у Београду, заступао Слав­ко Грујић (1871­-1937), тада српски посланик у Сједињеним Држа­вама. Грујић је тврдио да би, у послератним условима, када се у Србији већ осећа­ла велика потреба за књигом, Универзитетска библиотека послу­жила много ефикасније и сврсисходније од Ака­демије. (У том по­гледу, он је био врло близак логици Карнегијеве задужбине, која је, у бризи за непосредне послератне интересе цивилног станов­ни­штва, тежила јачању улоге јавног мњења и образовања). Насу­прот таквој практичној тежњи, Пупин је инси­сти­рао на чињеници да су Уни­верзитет у Београду и будућа Уни­верзитетска библиоте­ка држа­в­не институције и да такве треба да остану, те да Ак­а­демија (нау­ка), као полузависна институција, са много више зајед­ничког са приватном институцијом каква је била Карнегијева за­дужбина, има “прече право” да јој започета зграда буде довршена.

Макар колико се Пупин трудио да укаже на “приватност” Карнегијеве задужбине, ваља рећи да је та Задужбина, коју је 1910. године основао успешни индустријалац Ендрју Карнеги (1835­-1919), пореклом Шкот (Келт, дакле, Србин од старине), за циљ имала да промови­ше идеју међународног разумевања и сарадње, да проуча­ва узроке рат­них сукоба и њиховог утицаја на цивилно станов­ништво, те да по­др­жи успостављање међународног права.

Овај убеђени филантроп, који је добар део свога богатства уп­о­требио за изградњу приближно 1.700 библиотека по Сједињеним Државама и преко 2.500 библиотека по земљама енглеског говорног подручја, дубоко је веровао “у моћ образовања и јавних библиотека, као и њихове улоге у стварању јавног мишљења у де­мократским друштвима”. Карнеги је “у образовању и писмености виде­о бедем против дивљаштва, а био је убеђен и да су знање и чи­тање кључни елементи за успостављање бољих животних ус­лова људима”.

Све то имајући у виду, али и оно што је у својој књизи Рат у источној Европи забележио амерички новинар Џон Рид (1887-­1920) при уласку у разорени Бе­оград (“Свуда су били видљиви трагови артиљеријске паљбе… граната је разнела кров војне школе… Универзитет у Београду био је гомила рушевина (јер је) за Аус­тријанце он био посебна мета”), Николас Батлер (1862-1947), ди­ре­ктор за односе и образо­вање у Карнегијевој задужбини, записао је да се чини “сасвим при­родна изградња библиотеке у Београду, престоници Србије, два пута освајаном током Великог рата, као поклон Карнегијеве за­дужбине за сећање на херојску одбрану срп­ског народа”. Он је, са тим у вези, изрекао и мишљење да Пупинов предлог да се доврши градња Академије наука не укључује у себе потребу да се обави це­локупна реконструкција зграде већ да се ми­сли “само на уче­шће у подизању зграде која би могла да послужи и у друге обра­зовне сврхе”.

Ово последње одлучујуће је утицало да се 29. фе­бруара 1920. године донесе коначна одлука о грађењу нове Уни­ве­рзитетске би­блиотеке у Београду, у којој ће наћи примену и јед­но од кључних Карнегијевих правила: да се у будућој згради обезбеди простор за јавну читаоницу за публику.

Пројектовање нове зграде Универзитетске библиотеке у Бе­ограду протекло је без већих проблема, ако ту не рачунамо Пу­пи­ново незадовољство коначном одлуком да се, уместо да се довр­ши зграда Краљевске академије наука, како је он предлагао, у Бео­граду гради Универзитетска библиотека. То своје незадовољство он је изразио и заједљивом примедбом да су српски зва­нич­ници “размишљали на начин да је Карнегијева задужбина инстру­мент владе Сједињених Држава”.

Градња Универзитетске библиотеке започета је 23. јуна 1921, а отворена је за јавност маја 1926. године.

 

Илија Петровић

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *