Историјат о Пупину:“Пупинови односи са сународницима“ (4. део)

Михаило Пупин (Фото: Википедија)
Историјат о Пупину:"Пупинови односи са сународницима" (4. део)
Илија Петровић

Са гледишта Пупинових биографа, које у најуопштенијој форми, али зато врло сликовито, представљју већ поменути Грчић и Гњато, “Михаило Пупин је у себи ускладио два животна циља  фамерички санЉ о успеху и богатству и фнационални идеалЉ о слободи”. И, даље, Пупин је “међу нашим исељеништвом у Америци радио на усаглашавању нацио­нал­них и демократских идеала, те је, стога, он “крупна историјска личност којој (Срби) трајно дугују… за крупан допринос у оства­рењу својих виталних националних циљева”.

Истина је, заправо, да је Пупин готово цео свој “политички” живот у Аме­ри­ци про­вео у су­ко­бима са својим су­народницима, да би тек 7. ап­ри­ла 1921. године, Срп­ско коло, лист намењен српском се­ља­штву, на 4. страни, под на­с­ло­вом “Једна радосна но­вост” и са потписом М. Јанковић, објави­ло да је све­му то­ме дошао крај:

Давно очекивана жеља Срба у Америци остварена је. Сједи­ни­ли се савези »Србобран« и »Слога«… Овај чин америчких Срба за похвалу је са две стране. Прво, сјединила се браћа, која су наху­шкањем себичне господе, чак постајали и међусобни непријате­љи. Тако је нестало и тога непри­ја­тељства, која су нам свуда сме­тала. Осим овог великог успеха, постиг­нут је овим сједињењем и други велики успех америчких Срба, надни­ча­ра.

Амерички Срби, надничари, ослободили су се једног опасног трговца са радничким жуљевима, ослободили су се проф. Михај­ла Пупина, ко­ји нас је тровао најгорим отровом пуних једанаест мјесеци (треба да сто­ји: година  ИП). Тај опасни отров био је за­вађање два рођена брата, два мукотрпна јадника, два неука бивша сељака, сада фабричког изнемоглог надничара. Јест, пуних једа­на­ест година, за своје личне интересе, Михај­ло Пупин је уживао ако се два рођена брата заваде и покрве.

И што је најстрашније, ми смо се тешко ослободили овога про­фесора, трговца са радничким жуљевима. Знао се он највештије нама улагивати. Имао је своје људе међу нама, који су га увек сла­вили и величали. Имао је своја два листа овде, а један у Банату (Банатски гласник – ИП).

Но последња конвенција савеза Слоге разголити га потпуно. Тамо је притеран био до зида и даље није могао. Тамо је свима на­ма пљунуо у ли­це, зацерио се и рекао, да он неће уједињене Србе у Америци, јер ће се ти­ме открити његова недела, његова гнусна тр­говина са радничким жу­ље­вима.

Савез Слогу је толико задужио да би морао пропасти. Савез Слога је оправљао, плаћао кирију, удешавао тако звани Српски Дом у Њујорку, а кад се погледало у грунтовници тамо се прона­шло, да то није Српски Дом, него властита кућа Михајла Пупи­на. На ту Пупинову кућу »Сло­га« је потрошила преко 30 хиљада долара и још у њој плаћала кирију.

Савез Слога је купио штампарију за 8 хиљада долара за свој по­сао. А­ли, пронашао је Пупин, да се не исплати држати ту штампа­рију, јер је он Пупин на друго име почео своју штампарију, у коју је однешено све боље што се могло из Слогине штампарије.

Тако је под управом М. Пупина савез Слога остао без штам­па­рије, мо­рао је штампарске послове огромном сумом плаћати Пу­пиновој штампарији. Само за 4 последње године био је рачун близу 50 хиљада долара. И још је морао савез Слога да плаћа ки­ри­ју за просторије, где су били сме­штени упропашћени остаци ње­не штампарије.

Силни чланови савеза Слога беху овде без породица. Поро­ди­це су им ту у Европи. За време рата, тај новац, тих наследника у Европи, био је сме­штен у зајмове и у готовом новцу у банкама. Су­ма тих наследника близу је 400 хиљада долара.

Да би тај новац М. Пупин могао преко себе изаслати у Евро­пу, отворио је он неку банку. И пре конвенције већ је слао новац наследницима. Али, не у доларима, него у динарима. А како нико није знао каква је вред­ност новца, Пупин и његова црна камарила спремили су се у велико, да ће њима пасти у део, да тај новац сав испошаљу у Европу. Рачуна се да би, према њиховом проценту, ко­ји они узимају у банци, Пупин зарадио неких 100 хиљада долара. Али свесни делегати Савеза то одма обу­ста­више.

…Тешко нам је било свладати овога трговца-професора, јер смо сви држали, да он није у тој трговини главни. Али, кад дохва­ти­смо и проучисмо ону лепу народну: с главе риба смрди, видесмо, да је само Пупин једи­ни остао да смета нашем напретку и бољит­ку, јер је трговац са раднич-­ким жуљевима и противан сваком сложном раду Срба.

Но данас је он побеђен. И то потпуно… Сједињени наши са­вези запечатише политичку раку Мише Пупина, из које се више никада дићи неће”.

Несумњиво, банка на коју се ова вест односи тиче се Срп­ско­-американске банке чији је директор (негде га зову: гувернер) био Павле Хаџи Павловић. Он, као најближи Пупинов сарадник, Пупи­нов секретар, морао је спадати у групу оних “неколи­ко” који су се, према ономе што је 1. октобра 1918. године Срдан Гајић писа­о срп­ском Министарству спољних послова, борили “само за опста­нак… да би себи осигурали што лакши живот” .

Извесну потврду таквом размишљању налазимо и у припо­вести о згради Етнографског музеја у Београду, грађеној за Берзу (глассрбије.орг/привреда/зграда-етнографског-музеја), за коју се каже да ју је пројектовао “чувени београдски архитекта Александар Ђорђевић, који је важио за миљеника престоничке елите… Нека­да је његов хонорар (био) и до трећине трошкова градње кућа, али богаташи нису штедели пара. Председник српске владе Ми­лан Стојадиновић наручио је кућу код њега, као и најбогатије срп­ске породице Илић, Теокаревић, затим директор Српско-америчке бан­ке Павле Хаџи Павловић… и други. Куће су грађене на про­стору Дедиња, Сењака и Топчидера у новом стилу и лукс градњи, скривене у шуми чаробних брегова Београда”.

Врло скроман. Првог децембра 1933, поводом наводне седамдесет пе­те годишњице Пупиновог рођења (јер их је човек тада имао свих седамде­сет девет), у Матици српској у Новом Саду одржана је све­чана сед­ни­ца, а главни говорник био је већ помињани Миливој Матић. Његов славослов, објављен годину дана касније у Мати­чи­ном Летопису, на више од осам страна, овде ће бити представљен са свега четр­десетак редова:

Живот нашег великог Војвођанина, Г. Д-ра Михајла Пупина, исто је што и живот Војводине… На Мировном конгресу у Паризу, Михајло Пупин стекао је бесмртне заслуге за целу Југославију својим меморандумом Вилсону. Српском народу у Војводини служи на највећу част… Његова особа је оличење наше народне способности… Судбину Великог рата решава Америка у корист потлачених, а за зеленим столом даје ве­лики Вилсон прилике свом професорском колеги Михајлу Пупину, да сво­јим мишљењем и саветом допринесе решењу многих питања у нашу корист…

Михајло Пупин умео је својом личношћу и својим целим бићем да свуда и на сваком месту прикаже у најлепшем виду наш југословенски на­род, а пошто се он никада није одрекао припадности том малом народу… сасвим је природно да је Вилсон у њему и тражио и нашао најбо­љег са­ветника за решавање многих југословенских проблема. Поред великог Вилсона нашао се дакле као десна рука за наше ствари Михајло Пупин… Његовој речи веровали смо ми, али његовој речи веровао је и неумрли Вилсон. На тај начин, дошао је наш земљак Војвођанин у по­ложај да игра знамениту и историску улогу у заокруживању граница Ју­г­ославије…

Он нас је задужио својом сарадњом на конференцији мира у Паризу. Наша делегација на Мировној конференцији у Паризу… суочила се са трагичним тешкоћама. Ове су потицале из уговора, које су са великим савез­ни­цима имале Румунија, у погледу Баната, и Италија, у погледу Далма­ције, Истре и делова Словеначке. Румунији је обећан цео Банат до Тисе, Ита­ли­ји пак цела Далмација, цела Истра и знатан део Словеније. Иначе, и са­ми Американци сматрали су, да би према Мађарској била на­ша нај­бо­ља гра­ница Дунав и Драва. Претседник Вилсон у својим одлу­ка­ма осла­њао се на извештаје стручњака, који су питање проучили… Мудри Нико­ла Пашић је схватио ситуацију и одмах је позвао Пупина у Париз, јер вите­шка Србија, мучки нападнута од две велесиле, није имала никакве тери­то­ријалне уго­воре. Пупин је дошао одмах у Париз и развио ог­ромну де­ла­т­ност, налазе­ћи се у сталном контакту са Југословенима и Американци­ма… У Паризу упутио је на основу темељних и објективних информација, добивених од српских, хрватских и словеначких научењака, меморандум претседнику Вилсону, који је на овога учинио такав ути­сак, да је Вилсон одрекао да призна важност уговорима, које су Румунија и Италија пре сту­па­ња у рат склопиле са савезницима… Овом сарадњом Пупиновом спасе­ни су за Југославију српски делови Баната и Барање, даље Међумурје, Далмација и западни делови Словеначке”.

Показало се да је, иако у дубокој старости, Пупин пажљиво пратио шта се о њему пише у Југославији, тако да је Матић могао бити обрадован писмом које му је стигло из Америке. А у томе пи­сму, између осталог, пише да се “пре Вас врло мало писало у Југославији о моме раду на париској Мировној конференцији. Мој рад на тој конференцији много је боље познат Американцима него Југословенима, мада се пок. Пашић о њему врло похвално изр­а­жава у његовим писмима пок. Стојану Протићу. Не знам зашто су Југословени, а нарочито Срби, о њему ћутали”.

Михаилу Пупину није могло бити дато да дочека одговор који је 1985. године на ово питање дао др Никола-Коча Јончић (1922), пар­ти­зански прво­бо­рац, “високо котиран офи­цир ОЗНЕ” (Одре­да за заштиту народа), својевре­ме­но председник Матице исељени­ка Ср­бије, једно време (1978-1982) и члан Цен­тралног комитета Савеза комуниста Југо­славије:

“Успехе у Паризу Пашић и други политичари приписивали су себи, да би стицали поене у страначкој јагми око власти. Разочаран у такав однос, и неупућен у његову суштину, Пупин се непо­средно пред смрт 14. децембра 1934. године и сам питао  који су томе разлози”.

Коча Јончић није умео друкчије него идеологизовано:

Нико­ла Пашић припадао је “ненародним режимима”, због чега је спре­чи­о, он “и други политичари”, да се у Краљевини Југославији ви­ше пише о подвизима Михаила Пупина на Конферен­цији мира у Паризу. При томе, он се није досетио да је Михаило Пупин, свега че­ти­ри године по догађају, док је све још било “вру­ће”, своју улогу на тој Конференцији препричао у четрдесетак ре­чи (укључујући пред­ло­ге, свезе и помоћне глаголе), смештених у свега пет реда­ка, а могао је опширније, нико га није ометао док је сам писао свој жи­во­топис. Тако док су у животу били “Пашић и дру­ги полити­ча­ри”, нарочито они који су имали непосреднијег до­дира са конфе­рен­цијским збивањима. Тек када су они отишли из живота, Пупин се досетио да хвали Матићеву “похвалну песму” и да постави питање због чега се раније није тако писало, док су у животу били Пашић и другови, они који су, како нас то лепореко уверава Коча Јончић, на тај начин “стицали поене у страначкој јагми око власти”.

Могло би бити да су др Симић и Б. Субашић од њега позајмили тврдњу да су га политичари “помињали само понекад, када су морали, али су редовно присвајали или прећуткивали његове заслуге”.

Пупинов култ брозовскога типа. Иако је све то баш тако, у српској јавности још увек се, упорно, протурају “култне” тезе налик оној коју смо слушали четрдесетак бро­зовских година: да није Миха­ила Пупина било  не би ни нас било.

Једну прилично свежу по­твр­ду такве логике “личнога култа” налазимо у београ­д­ским Ве­че­р­њим новостима од 11. маја 2014. године, у тек­сту Р(ада) Дра­говића под насловом “Научник скројио држа­ву”, над­насловом “Ми­хајло Пупин, осим у науци, имао ве­ли­ке заслуге за исцртавање гра­ница на Балкану и истицао се сво­јим па­трио­тиз­мом” и поднасло­вом “Захваљујући Пупину Краље­вина СХС од­бра­нила територије”.

У једном делу, тај текст гласи:

Највеће заслуге за исцртавање граница новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на мировној конференцији у Паризу 1919. го­дине припадају  научнику Михајлу Пупину. Без његовог ауторитета и дипломатске вештине нова држава на Балкану остала би без готово целе јадранске обале, Баната, Барање и Међумурја, као и Македоније која је требало да се подели науштрб Србије. Велико је питање и да ли би Блед и Триглав данас били у саставу Словеније.

Српска делегација у Паризу имала је тежак задатак да за чојаним столом одбрани победу стечену на бојишту. Захваљујући угледу који је у САД и код председника Вудроа Вилсона уживао велики научник, нова јужнословенска краљевина добила је подршку ове земље и извојевала велику дипломатску победу. Да се то није догодило, велики делови данашњих територија Србије, Хрватске, Словеније или Македоније били би припо­јени Румунији, Бугарској, Аустрији, Италији…

Епизода са париске конференције, која је и формално прекројила Европу, само је једна од политичких битака које је водио Михајло Пупин. Ди­пломатске мисије, које су досад биле у сенци истицања публициста Жељко Шајн. Монографија, која ће ускоро бити про­мо­висана на великој свечаности у београдском Народном позори­шту, баца ново светло на Пупинову улогу у великим историјским деша­вањима”.

Кончина. Михаило Пупин умро је у Њујорку 12. марта 1935. године. Сахрањен је на гробљу Вудлон, у њујоршкој градској области Бронкс.

На гробној плочи, као година рођења, уклесано је: “1858”.

Према ономе што се средином новембра 2004. године могло чу­ти у једној америчкој телевизијској емисији посвећеној годиш­њи­ци његовог рођења, Михаило Пупин поседовао је највеће и­ма­ње у држави Њу Хемпшајр, у Норфолку, а кућа на њему грађена је од ка­ме­на увезеног из Југославије.

Имало се, могло се.

А како, ко те пита.

Илија Петровић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.