Зна ли ико како се зове Радивоје Радић

У београдској Политици од 21. августа 2015. године, у рубрици “Међу нама”, текст под насловом “Излизане флоскуле Ј. И. Деретића” потписао је Радивоје Радић из Београда.

• То је онај који се представља као историчар, по обрасцу “ја сам историчар твој и немој имати других историчара осим мене”.

• Онај који разговор (или преписку) са неким започиње речју “нонсенс”, еда би свима (а не само своме саговорнику) ставио на знање да неће причати о теми, већ да ће читаоце (или слушаоце) замајавати сопственим незнањем.

• Онај који је, по сопственом признању, “произвољним тврдњама, грубим незнањем и неразумевањем методологије” толико ограничен да своја знања не уме исказати, због чега ће се, тако ограничен, ограничити на избацивање којекавих досетки прикладних за кафанску расправу.

•Онај који доказ о постојању “византологије” темељи на податку да таква “историјска дисциплина” постоји у целоме свету и да се на свим језицима тако зове, али и на правилу које је 1974. године поставио његов друг и друг његових другова Александар Стипчевић: “Прошло је више од шест година од дана када је у Милану (Италија)… објелода­ње­на моја књига »Gli Illiri«… Од тог времена до данас (за циглих шест година, дакле! – ИП) или­рологија је веома узнапредовала: извршена су многа успјешна ар­хеолошка искапања, одржано је не­колико значајних тематских симпозија и конгреса посвећених И­лирима, написан је велик број радова о разним питањима илиро­логије. Посебно је много узна­пр­е­довало познавање културе Илира у Албанији, која је све доне­давно била врло слабо позната стручњацима”.

• Онај који је Илире нестао у III. веку позива се на “мишљење свих мериторних стручњака који се баве њиховом историјом”, али само због тога да би се српска старина свела на јуче или, најдаље, прекјуче. Он ће “мудро” признати да “византијски историчари Илирима називају разне народе који су током средњег века живели на територији коју је некада, у антици, настањивао овај древни народ”, али не зна, на пример, за Апијанов запис из 2. века по Христу да “Грци зову Илирима оне народе који обитавају изнад Македоније и Тракије… до ријеке Истроса (Дун­а­ва). Ово је дуљи­на Илирије, а ширина јој је од македонских и трач­ких брда све до Пеона (Панона!), до Јонског (Јадранског!) мора и до почетка Алпа”. И не зна да се из списа Повест древних времена Нестора Кијевског (1056-око 1111), калуђера и летописца, чита да су Илири били Словени “који су од најстаријих времена живели у Илирији, на Дунаву”. И не зна да је за Казимира Шулца одредница “на Дунаву” значила не само “с обе стране Дунава”, већ и на Балканском полуострву, да Шулц изједначује Илире и Тра­ча­не, те да су “илиро-трачка племена не само била и остала у својим седиштима (што значи да се нису ни “бавила” сеобама из VI. и VII. века – ИП), не само да су сачувала језик, веру и слободу… већ су се још у петом веку називали Словенима”. И не зна да је више десетина страних аутора, које је Ша­фарик навео “без свих набрајања или решетања досада­шњих виђе­ња”, почев од 11. века па до његовог времена (до 1833, кад је то написао), сведочи­ло о дубокој старини словенској, везујући их, на при­мер, за Или­ре, а Панонију одређу­јући као њихову прадомовину. И не зна за Шафарикову тврдњу да је произвољна “наука” многих историчара о такозваном историјском илиризму.

“Јер да су стари Илири били стварно истребљени, те да Словени не­мају ништа друго до »разорене градове по целој Илирији«, или да су нашли пустињу без људи, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене?” А та имена постоје и опстају само захваљујући непосредном језичком на­сл­е­ђу Срба који су тамо некада живели и Срба који у истим тим крајевима живе данас. То, да су Илири уистину били Срби, Шафарик је стално истицао, особито у својој Историји сло­венског језика и литературе са свим дијалектима”.

• Онај који, од “тона материјала” спремљеног “за следећу годину”, није стигао да прочита поруку коју су му његова хрватска сабраћа послала пре двадесетак година, у време док су писане књиге о хрватском карактеру Бачке, Срема и Барање: “Од године 1990. написане су многобројне књиге, расправе и члан­ци садржајно већином испуњене подацима о насртајима (српским – ИП) на хрват­ско народно биће”, са “византолошком поуком” да ће се убудуће многе њихове назовиистине преносити из књи­га у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знан­ствену” лаж.

•Онај који ће своје “византолошко” искуство завештати (за случај да не буде бесмртан) некоме од својих младих другова или другова својих другова да, једнога дана, на пример, на основу онога што су током претходних година српски непријатељи измишљали о наводном геноциду у Сребреници, заснује “науку” названу аргентологија.

• Онај који своје читаоце уверава да се одлуке Берлинског конгреса (1878) нису тицале Срба, иако је однос “интелек­ту­алне елите” у Срба пре­ма српском културном и историјском на­слеђу, српским предањима и српском завештању успостављен баш тада, када је, да би Србији била призната (додеље­на) само­стал­но­ст, кључни за­хтев западних европ­ских сила био да се срп­ски народ одрекне своје националне ис­то­рије и при­х­в­а­ти “на­учна” правила успостављена у берлинско­-беч­кој историј­ск­ој школи, званој и нор­дијска, правила којима су и до тада “увођени у ре­д” Срби школовани на западној страни.

• Онај који не зна да су се баш у непосредној вези са тим, не би ли обавезе преузете (наме­т­ну­те) на Берлинском конгресу могле бити ис­пу­њене до краја, на “но­вом та­ла­су трезве­ности и политике реали­зма” морали наћи не баш бројни тада­шњи српски интелектуалци, те да је најистакнутији предводник и најзначајнији зато­чник те нове “научне” логике био Сто­јан Нова­ко­ви­ћ (1842-1915), у енциклопедијама познат као историчар, филолог, књижевник и по­литичар.

• Онај који не жели да зна да је, по Новаковићевом рецепту, нова “српска на­ука” кренула са св­е новијим “критичким” причама о српској про­шлости, причама у којима није било места ни за она знања ко­ја су до тада била позната у српској ис­то­ријској науци, ни за народно преда­ње,. Под утицајем те и такве школе, у делу српског народа окренутог такозв­а­ним европским вредностима почела је тада да се не­гује логика до­казаних српских непри­јатеља са стране, по ко­ј­ој српски народ н­е треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућности. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем време­ну, нарочито од Дејтона (21. новембар 1995) наовамо, када је избачена парола, и потом понављана, годинама, у разним приликама, да Срби треба да се оканe прошлости и да се окрену будућности, са­да још жешће“препоручују” исти ти срп­ски непријатељи, а инте­лектуалци, нарочито они који тако себе радо зову, потекли из истог тог на­рода здушно се труде да је на­метну сопственом народу, нешто кроз школски систем (и “византолошку науку”) а нешто пу­тем најразли­чити­јих “теоријских” притисака на подсвест срп­ски­х људи, нарочито пу­тем средстава масов­ног општења.

•Онај који заиста не зна да је Стојан Новаковић, у журби, док просторије у којима је одржаван Берлински конгрес нису биле добро ни проветрене, да та нова логика бу­де пред­ст­ав­љена тадашњем мало­бројном српском интелектуал­ном слоју (највећим де­ло­м шко­ло­ваном на европском Западу, по већ разрађе­ној ре­це­п­тури но­р­дијске школе) ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим српски­м ђацима и сту­дентима, сео и напи­сао студију под на­словом Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Немањине. Да бионо што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло по­служити као основа новој “науци”, тај спис објав­љен је већ 1879. године, у Бе­ограду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српск­е краљевске ака­демије, данашње Срп­ске академије наука и уметно­сти.

•Онај који није могао ни знати да ћу на овом месту навести само неко­лико појединости (изложених на првим двема странама те “студије”) које одсликавају “научну” вредност Нова­ко­вићеве логике:

“Извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани су нам у записима Константина Порфироге­ни­та (који је међу 949-952 писао своју књигу Де администрандо империо) и у летопису попа Дукљанина, који је у приморју зетском на ла­тински преведен у првој полови­ни XII века, из некаква словен­ског, никад после ненађеног рукописа. Кон­стантин Порфиро­ге­нит казује нам своје знање о нашим земљама тек у општим црта­ма, ретко се упуштајући у појединости. Летопис дукљански негде се слаже с начином казивања Константиновим, негде тек од њега одступа, упуштајући се већма у ситнице. Константин Порфироге­нит је, по своме положају већ, црпао из најбољих извора, до којих се у Цариграду доћи могло; поп дукљанин је живео у приморју тих земаља, радио је своје дело у старости… и био је у прилици, да по­т­пуно познаје земљу, о којој пише. Јер и ако су приче летописа ње­гова о многима догађајима сметене или очевидна појезија – гео­гра­фијско његово казивање свагда је дослед­но и верно, и у мно­гим појединостима, о којима говори, сачувало је и за данашње до­ба реалне доказе о својој истинитости”.

• Онај који је можда чуо да се мудар свет често поштапа латинском изреком timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, није ни очекивао да Новаковић, самосвесно надмоћан, изја­ви да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској гео­гр­а­фији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, никад после не­на­ђеног ру­кописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине дана­шње среди­шње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи држа­в­не, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена. Али, зато, он тамо каже:

“И Дукљанин и Порфирогенит, а нарочито последњи, говоре о дога­ђа­јима политичким, и помињу племена и области, која су самостално уче­ст­вовала у историјској борби за самостални живо­т. Видеће се, да је про­стор таких области мањи не само од оне етно­графске раширености на­ше­га пле­мена, коју данас видимо као ре­султат средњевековне наше историје, него да је нешто мањи и од онога простора, за који се може ми­слити, да су га Ср­би одмах за­узели. (Срби су, дакле, заузели тај простор, што би зна­чило да су га другоме отели – ИП). Зна се да је Србија оче­ви­не Не­мањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Ср­бије. Мали народи, кад хоће да у области ве­ћих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично би­ће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи… Ако је српских насе­ља и било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Ко­со­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубарју, она су била сувише на дохва­ту уређеној сили ви­зантијских војничких средишта, да би могла или разви­ти засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Српска пл­емена, дакле, пре Немање во­ди­ла су двојак живот: једна су би­ла непосре­д­но потчињена средиштима ви­за­н­тијским, и њих нити по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писа­ти поп Дук­ља­нин, она су изгубље­на била за на­родни живот; друга су, закло­њена зго­д­ним земљиштем, сваг­да чувала ма и сенку своје самостал­но­сти. Њихов рад је постао осно­ва раду Немањином; њима припада ис­торија до Немањића… Тако на стр. 274 читамо цитат из гла­ве 32 де­ла De administrando imperio, да је цар дао Ср­бима на насељавање зе­м­ље које се сад зову Србија”).

• Онај који је, по природи свога “византолошкога учења” знао да је “цар дао Србима на насеља­вање земље које се сад зову Србија”, није знао да Стојан Новаковић свој “науку” темељи и на сопственом “зна­њу”, ваљда стеченом раније, “да је Србија пре Немање хва­та­ла са­мо оно клупко планина, које се почиње на јужним границама са­дашње Србије”. Новаковићево је разматрање по свему произвољно, јер из њега самог израња и питање због чега су се Срби, по наводном преласку преко Дунава, запутили тако далеко, а нису се зауста­ви­ли у неком ближем пределу, прикладнијем за живот, макар и пл­а­нинском. Одговор који нуди и себи и својим читаоцима, да “мали народи, кад хо­ће да у области ве­ћих отпочну мучну борбу за своје самостално на­родно и политично би­ће, обично почињу тај свој посао из планина”, те да су “планине у свако доба таким народима и колевка и послед­ње уточиште слободи”, није особито уверљив ни њему самом; види се то и из његовог невољног признања да је срп­ских насе­ља “било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косо­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубар­ју”, односно по целој данашњој Србији. Мада он тај свој став условљава речју “ако”, у наставку без икаквог околишења признаје да су та српска племена “би­ла непосре­д­но потчињена средишти­ма византијским, и њих ни­ти по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писати поп Дук­ља­нин”. Мимо тога, мора данашњи читалац поставити питање како се то Новако­ви­ћу омакло да напише нешто што није истекло из Порфиро­ге­нитовог извора, нарочито кад се онда знало “да је Србија оче­ви­не Немањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Србије”.
• Онај који се чврсто држи Новаковићеве приче о српским племенима да ли “изгубље­нима за народни живот”, да ли са “ма и сенком своје самостал­но­сти”, у сваком случају оних племена која су постала “осно­ва раду Немањином”, још није стигао да у оним својим “тонама материјала” запази тврдњу Милоша Благојевића (1930-2012), историчара српскога средњег века (на 42. страни своје књиге Србија у доба Немањића – Од кнежевине до царства : 1168-1371, Београд 1989), да су земље тих племена Нема­њина дедовина, те да је Немања “само обновио, учврстио и уздигао своју пропалу дедовину тиме што је изнова стекао све те територије”.

• Онај који у беспримерној самозаљубљености није ни чуо за француског историчара Фистела де Кулан­жа (1830-1889) који се у својој студији о праву у државама старог века бави и извесним етнолошким кате­горијама, и који највећи део својих закључака изводи из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока; у овом послед­ње­м случају позивајући се на Мануове законе и химне из Ве­да и истичући да “књига Закона Ма­нуових говори о богопошто­ва­њу умрлих као најстаријем, које су љу­ди икад имали”. Не упуштајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Срби народ који је ство­рио Веде”, те да “по своме филозофском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша (српска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу ведску прошлост”, овде ће се ипак констатовати да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих српских стари­на­ца посте­пено су преузи­ма­ли највећи број њихових култова, пре свих култ умр­лих, култ брака (породице) и култ својине; на њима су градили те­ме­ље своје будуће цивилизације и своје наводно пр­вен­ство на освојеним територијама.

• Онај који не зна да је западноевропска наука (међу њима, како нас учи Шафарик, и германска) за сво­је из­воре ималапретпостављене облике друштвеног жи­в­о­та изван писане историје, уверен је, као и многи “историчарски” другови његових другова, да српској науци, у одсуству “споменика од гвожђа, камена или пер­гамента”, не припада право да поштује предања са­чу­вана у сопственом народу. Не, наравно, пошто они, као “овлашћени научници”, на предања гледају као на простачку и безвре­д­ну причу неуког сељачког света; ослањајући се на “вредносне” замисли нордијске школе, они сва своја “знања” подређују ставу да су Срби, за ту прилику на­звани Словенима, дошли на Балкан тек у 6. и 7. веку по Христу.

• Онај који није био “на часу” кад је Учитељица Живота (Маgistra Vitae) подсећала своје слушаоце на запис Ранке Куић, Ранке Велшанке, из 1974. године: “Задесила сам се у Призрену, баш у тренутку, када је река Бистрица одвалила део своје обале. Пред мојим очима појавио се троделни споменик, део некрополе. Видим натпис на исквареном латинском, а на трећем делу споменика уочим реч PRAOTCEM! Кажем себи: Мајко моја, па то је старословенски са TC. Остале речи су на келтском и хебрејском. Ја се занебесила! Можете мислити, наћи српску реч из тог периода? По епиграфском уређењу споменика, он датира од првог до трећег века нове ере. Какав седми век! Словени су дошли овде много раније него што то тврди такозвана немачка школа”.
По несрећи, “званични” српски историчари, лингвисти и други научењаци окупљени по разним “научним” институтима, универзитетима и академијама нису у стању да се отму глупостима (грешка: нонсенсима) о “доласку Сло­вена на Балкан у шестом и седмом веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о српској старини одвајкада не само на данашњој Српској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иначе добро познате и читавом низу озбиљних научењака са стране. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе.
Како то једном рече антрополог Србољуб Живановић, “научници у Србији не воле да читају”.

Због тога смо ту где смо и у невољама какве јесу.
А у свему томе нису мале заслуге ни онога за кога смо у наслову питали да ли ико зна како се он зове.

Онај који би волео да нема Срба, да је све “византологија”.

Илија Петровић

Овај чланак први пут објављен је на Васељенској још 2015. године, сада га понављамо из разлога јер се овај описани квазиисторичар нашао на списку “стручњака” и режимских историчара у борби против лика и дела историчара Милоша С. Милојевића