Дигитална бесмртност: Људска врста на корак од отварања Пандорине кутије

Неки људи се надају да ће преварити смрт тако што ће своју свест сачувати у дигиталној форми. Наука још није дотле дошла, али направили смо довољно истраживања мозга и памћења да би то имало последице и да бисмо почели да постављамо непријатна питања.

Идеја о постизању дефакто бесмртности превођењем мозга у код и чувању личности као дигиталне копије путем интернета, заокупља људску машту већ дуже време. Посебно је популарна међу трансхуманистима, људима који се залажу за унапређење људског интелекта и физиологије помоћу најсофистицираније доступне технологије.

Док технолошки најнапредније нације широм света улажу огромне ресурсе у анализе људског мозга, а јучерашња научна фантастика постаје стварност, чини се да се човечанство ближи пробоју у овом пољу.

Како стоје ствари

Пре него што можемо дигитализовати људски мозак, морамо га у потпуности разумети, а научници на томе напорно раде.

Од 2013. године међународни пројекат „Иницијатива мозга“ мапира мозак како би револуционализовали наше разумевање најтајанственијег дела тела, са циљем побољшања „превенције и лечења поремећаја мозга“. Швајцарски пројекат „Плави мозак“ дигитално реконструише мозак глодара са циљем да се ова технологија користи на људском мозгу.

„Неуралинк“ Илона Маска ради на стварању вештачких имплантата који могу да „читају ум“, како би омогућили да људска и вештачка интелигенција раде у „симбиози“.

Ипак, научници још не знају неке основне ствари које су им неопходне како би у неком тренутку могли да „копирају“ мозак, попут онога — колико би простора заузео?

Упркос свим нашим ограничењима, људи не „троше“ меморију као обичан рачунар, а процене о томе колико би простора било потребно да би се сачувале све информације јако варирају. Верује се да је максимум који би био потребан негде око 2,5 петабајта (један петабајт је 1.000 терабајта). Једноставније речено, то је довољно за одржавање око три милиона сати „Нетфликсових“ серија.

„Морали бисте оставити телевизор да ради непрекидно више од 300 година да бисте искористили све то складиште“, написао је Паул Ребер, професор психологије са Нортвестерн универзитета у часопису „Сајентифик Американ“.
Манипулација памћењем
Сећања су велики део онога што нас чини таквима какви јесмо, а научници истражују како она заправо функционишу и потенцијално — како их изменити.

Олга Ивашкина са Руског националног истраживачког центра Института „Курчатов“, једног од водећих државних институција за истраживање и развој, рекла је за РТ да је њена лабораторија постигла напредак у разумевању процеса памћења, мада, до сада само код мишева. Такође, баве се и тиме како натерати мозак да заборави одређена сећања, без утицаја на остала.

„Проучавамо разне облике памћења. Трауматична, на пример, када особа развије посттрауматски поремећај (ПТСП) након учешћа у војној акцији или живота у ванредној ситуацији“, рекла је Ивашкина. Њене колеге са Института „Курчатов“ „траже начине како да га селективно обришу“.
Иако би такве технике могле послужити као благослов многим модерним ратним ветеранима који пате од ПТСП-а, очигледно је да би могло доћи и до неких злоупотреба.

„Утицати на меморију хемијски, физички или технолошки? Да, могуће је“, признала је Татјана Черниговскаја, истакнута научница са Руске академије за образовање.

Она је такође говорила о прилично добро проученом феномену лажних сећања — ситуацијама у којима се особа или чак група људи сећа нечега што се није догодило или се догодило другачије од онога како га се сећају. За то није потребна дигитална манипулација.

„Нисмо још у ситуацији да можемо да имплантирамо меморијске чипове који су у стању да замене наша сећања неким другим. Ипак, сутра или прекосутра то би сигурно могло постати стварност.“
Међутим, без етичких заштитних мера, упозорава Ивашкина, човечанство би се једног дана могло наћи у дистопији попут оне из култног филма „Блејд ранер“, када неће бити могуће рећи која су сећања уграђена, а која су истинска.

Од концепта до стварности
Ивашкина сматра да је дигитална бесмртност теоријски могућа, мада у „далекој будућности“.

„Немамо технологије које би нам омогућиле да копирамо нечију личност тако да она може да живи у дигиталном свету“, рекла је она. Међутим, она је прилично оптимистична у погледу развоја такве технологије у будућности.

„У неком тренутку моћи ћемо да схватимо шта тачно у нашем мозгу чини ’нас‘ и како то можемо пренети на електронски медијум.“
Људи нису само подаци које можете копирати
Черниговска пак не мисли да је дигитална бесмртност достижна, јер чак и када бисмо успели да преведемо сећања у јединице и нуле, људско биће је много више од пуких успомена.

Међутим, за сваког научника ентузијастичног по питању бескрајних могућности „побољшања“ људског мозга и тела изгледа да постоји још једно оштро упозорење о опасност одласка на такав пут.

Трансхуманисти нису заинтересовани само за пренос меморије и свести. За неке од њих је идеја о замени здравих делова тела побољшаним технолошким верзијама, што би створило својеврсни киборг свет, такође једна од опција.
Ипак, велико је питање како ће, једном када Пандорина кутија буде отворена, друштво и владе одлучити о томе колико далеко је ипак — предалеко.

Спутњик