Чији су “наши” интелектуалци – 4. део

0

(Фото: http://www.rds.org.rs/)

Радивоје Радић (1954). У београдској Политици од 20. септембра 2017. године, у рубрици “Друштво”, под насло­вом “Исто­ри­чари пишу за оне који хоће да знају” и поднасловом “Не може се оспорити чињеница да су у новије време талас псеудоисторије и на њему засновани погрешни митови у најмању руку замаглили историјску свест. – Најстарији подаци о Србима на Бал­канском полуострву из 10. века”, об­јављен је разговор са Радивојем Ради­ћем, шефом Катедре семинара за византологију, професором фи­лосо­ф­ских факултета у Београду и на Палама и, по големој срб­ској несрећи, на Богословском факул­тету у Београду. Момку је постављено пет питања и он је на њих одговорио најбоље што је умео, бар за јединицу.

Илија Петровић

Коментар под насловом “Писар коме се не верује”, који је пот­писник овога рада послао “Политици”, није објављен (можда због тога што је и “Политикино друштво”, исто као и Радивоје Радић, заинтересовано за личну и “научну”, писмену и усмену употребу порфироге­ни­талија) али га ево овде:

“У интервјуу… Радивоје Радић надмоћно објашњава да ‘историчари пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују’.

Ван сваке сумње, Радић спада у оне који не знају, али му зато и не верују.

Да није тако, он не би србску историју ослонио искључиво на ‘знање’ Константина Порфирогенита за кога каже да ‘најстари­је податке о Србима на Балканском полуострву доноси… у Спису о народима (средином 10. века), а односе се на њихово досеља­ва­ње око 630. године’.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Да зна, не би нас уверавао како је речени Коста помињао Србе на Балканском полуострву, пошто се то полуострво тако није звало у његовом времену, оно је под тим именом познато тек од почетка 19. века.

Да хоће да му се верује, не би се позивао на само тај један спис јер би се врло уплашио од латинске изреке која на србском језику гласи: ‘Бојим се човека који из једне књиге учи’. Мора бити да је он ту изреку прескочио прелиставајући ‘унутрашње критике из­во­ра… (у) потпуном незнању старих језика (пре свега латин­ског…)’.

А како и да му се верује кад је он ‘целину овог источника’ (Порфирогенитовог) схватио као несумњиву истину да ‘Илири нестају најкасније у 3. столећу’, Илири за које грчки историчар Хе­родот (5. век пре Христа) зна да су насељавали простор ‘од Јадранског мора до извора Мораве, на истоку, и до реке Адиђе (ули­ва се у море јужно од Венеције – ИП) на северозападу, на југу… до границе Епира, по свој прилици до реке Ахерона (у северо­за­падној Грчкој – ИП) а на северу до Дунава’.

Будући да је Радивоје Радић ‘нестао’ своје Илире ‘најкасније у 3. ве­ку’, што би могло значити да су могли ‘нестати’ и век-два раније, де­шава се чудо невиђено: подручје које нам је исцртао Херодот би­ло је празно, пусто, ненасељено најмање триста тридесет (330) годи­на, до Колетове 630. године, све док тамо нису сти­гли Срби, ни­откуд.

Радивоје Радић нам, дакле, нуди да прогутамо бесмислицу о нестајању једнога народа, релативно бројног, на једном врло широком про­странству, истовремено, а све због тога да би ‘својим’ Србима ‘који хоће да знају’ објаснио како су многи страни извори који неке њему не­до­пуштене Србе познају вековима и милени­ју­мима уназад, без­вред­ни у односу на ону једну књигу из које он и даље упорно учи.

И на основу које је он написао једну од најзна­чајнијих својих књига, насловљену као ‘Друго лице Ви­зантије’, Београд 2014, у којој је своје важно место нашла “једна збирка шала” из Цари­града, да не каже­мо: ви­це­ва. Пошто су вицеви у питању, онда се ње­го­ва наука с раз­логом зо­ве ВИЦантологија”.

Непоменути. Остало је много непоменутих – оних које је Радивоје Радић, у мисаоном и словном смећу Боља прошлост, Бе­оград 2018, поменуо бесмислицом, или глупошћу: “Једно је кад нам тобожње историј­ске истине подастиру не­уки псеудоисторичари, занесени дилетан­ти, недоучени аматери, преам­би­ци­озни радознал­ци или површни публицисти жељни научних сен­за­ци­ја из далеке прошло­сти, а не­што сасвим друго када то чине доцен­ти или про­фе­сори уг­ле­дних факултета Универзитета у Београду” – а “угледну” одбрану “про­тив њих” овде ће заступати Наставно-научно веће Бео­градског уни­верзитета, својом Декларацијом од 8. јуна 1992. године, којом се, поводом актуелне политичке ситуације, “обраћа држав­ним органи­ма, полити­ч­ким стран­кама, нашој и светској јавности”. Универзитет то чини “дубоко свестан драматичности ситуације у којој се, услед потпуне међу­на­родне изолације и крајње заоштрених унутра­шњих прилика, на­лазе српски народ и грађани Србије, а по­лазећи од одго­вор­но­сти коју има као највиша научна образовна и културна инсти­ту­ција Србије и доследан својим слободарским и демократским тра­дицијама”.

Између осталог, тамо је, доследно, слободарски и демократски, писало и ово:



“Универзитет у Београду сматра да значајан део одговорности за стање у коме смо се нашли сноси и интелигенција. Нај­ве­ћи њен део је ок­левао да се стваралачки укључи у јавни жи­вот, ос­та­ју­ћи на позицијама ин­диферентног неутрализма и апо­ли­ти­чно­сти; ме­ђу онима који су актив­но учествовали у јавном и поли­ти­чком живо­ту, један број ванстраначких интелектуалаца је својим иступима до­приносио стварању егзалтиране национа­ли­стичке а­т­мосфере која је погодовала недовољно критичном индивидуал­ном и колективном оп­редељивању у политичком жи­воту. С друге стране, неки ‘неза­ви­сни’ интелектуалци, под плаштом објективности и непристрас­но­сти, изрицали су тешке и увредљиве опту­ж­бе на рачун српског на­ро­да, што је допр­носило да се у свету формира крајње неповољна слика о Србији и српском народу. Водеће научне и културне инсти­ту­ције Ср­бије споро су се мењале и нису биле спремне да понуде на­учно засноване визије демократ­ске трансформације друштва. У делова­њу неких од њих изражена је претерана окренутост прошло­сти, чиме се даје непосредна или посредна подршка национално­-ро­мантичарским про­грамима и политичким снагама”.

Универзитет се у двеста педесетак редова “декларисао” о многим стварима, али је за­то врло видљиво да је неке своје “декла­ра­ције” набацао тек толико да се “нађе у дива­ну”:

– говори о “крајње заоштреним унутрашњим приликама”, али ћути о каквим се “приликама” ради и ко их је “заоштрио”;

– помиње “дуготрајну економску, уставну, међунационалну, по­литичку кризу” за коју није “на време” нађено решење, не казујући у чему су се те кризе састојале, шта је довело до тих криза, колико је та “дуготрајност” трајала, ко је и када требало да за њу тражи “примерена демократска решења” и није ли, мож­да, у на­ла­жењу тих “кризиних” решења требало да учествује и Универ­зитет;

Прочитајте још:  Киднаповали су ме украјински нацисти: Људе су ликвидирали у суседним ћелијама

– предлаже формирање двеју концентрационих влада (у Србији и СР Југославији) јер се противи “Милошевићевом фашизму”, а члановима Наставно-научног већа Унезверитета у Бео­гра­ду, у огромној већини, није ни пало на памет да у време “Бро­зо­ве демократије” пи­сну, знајући, ваљда, да су целу своју “науч­ну” каријеру заснивали на припадности Брозовом режиму;

– позива се на своје “слободарске и демократске традиције” и своју “одговорност коју има као највиша научна, образовна и културна институција Србије”, али прећуткује сопствену одговорност за стање у коме се србски народ нашао током траја­ња пр­вих двеју Југославија, нарочито у време док је Броз бринуо о неговању “сло­бодарских и демократских традиција” истог тог Уни­вер­зитета.

А одговорност Универзитета у Београду за све оно што он окривљује другог, најчешће неименованог, заиста је немер­љи­ва. Нико више од Универзитета у Београду није учинио за “леву” индоктринацију србског народа и његово расрбљивање. На бројним факултетима, нарочито наставничким, “произведен” је огро­ман број идеолошки обрађених кадрова (они који “знају”, рекли би: ин­доктринираних), добро припрем­ље­них да ту идеју пресаде у “оста­ле” Србе. Они су били настав­ници по ос­нов­ним и средњим шко­лама (укључујући и учитељске и васпи­тачке), и они су тражили да се у настави свега и свачега до краја примењује “знање” засновано на поставци да је Броз “највећи син наших народа” и да, осим њега, деца не могу имати другог роди­теља. Они су у психологију србске деце, због тога што су поти­цали из најбројнијег народа у вишенационалној Југославији и, због тога, у­век расположеног “хегемонистички”, утеривали соци­јалистичке принципе, заснова­не на потискива­њу православне ве­ре (“ре­лиги­ја као опијум за на­род”), на разбијању породице (“боље ће се живети ако се у по­родици рађа једно или највише двоје де­це”), на раслојавању села (претварању сеоског становништва у “радни­чку класу”, односно градску сиротињу упућену на месечну плату, најчешће довољну за преживљавање, због чега се так­вом безличном масом могло нај­лакше манипу­ли­сати), на школ­ском сис­те­му у коме је сваком ђаку (да не би био на улици, без посла, јер нај­већи део није био остављен на селу да обрађује земљу, бави се сточарством и брине о произ­вод­њи хране) било намењено да за­врши најмање средњу шко­лу, а можда и факултет (јер су и сврше­ни студенти виших шко­ла остајали без посла, на улици), на бри­сању србских нацио­нал­них обележја, почев од ћи­ри­личног писма па све до претва­ра­ња србске националности у “југословенску” (сре­дином шез­десетих година 20. века србски ђаци се у статистикама нису исказивали као Ср­би, већ као “Југословени”). То су биле ствар­не осно­ве “науке” коју је школски систем на чијем је челу стајала “нај­ви­ша научна, образовна и културна институција Ср­би­је”, ши­рио по Србској Земљи. За децу “осталих народа и народ­ности” увек су се примењивала додатна (неписана) правила, тако да су њи­хова ве­ра, њихово село, њихова породица, њихов школ­ски си­стем, допу­штали друкчије тумачење, пошто су они имали и до­датни задатак да се боре против “српске хегемоније”.

Да не помињемо оне “интелектуалце” који су се нашли “на позицијама ин­диферентног неутрализма и апо­ли­ти­чно­сти”, или оне који су “под плаштом објективности и непристрас­но­сти, изрицали тешке и увредљиве опту­жбе на рачун српског на­ро­да”.

Живот у заблудама. Да­нас, огромна ве­ћи­на назовиучених људи потек­лих из ср­б­ског народа а удомљених по којекаквим акаде­мијама, институ­тима, универзите­ти­ма и раз­н­и­м другим “научним органима”, своје знање, противно интересима истог тог народа, мистификује и под­ре­ђује дневним полити­чким потребама и кор­уптивном напре­до­вању у наводно научној хиерархији.

Само ако хоћемо, сви ми можемо сведочити о трагичним после­дицама читавог низа мистификација током последњих седам­де­сетак година, а “научно” дело наших савремених историчара несумњиво потврђује да је мистифи­кова­на и цела историја срб­ског народа, на његову штету, наравно. Обичан свет, ограничен соп­ственим незнањем о свему што се збивало и за његовог жи­вота и раније, из кљуса таквих мистификација није у стању да се са­м извуче. Што се историчара тиче, они и да хоће, неспособ­ни су за један такав искорак из сопственог “научног” дела. Они су своје титуле и своја знања стицали пишући књиге, расправе, дисерта­ције, “говоре и чланке” са коначним судовима и нису спремни, или нису вољни, да се свог ранијег дела одричу. Заправо, они због тога нису у могућности ни да било који догађај из прошлости пре­испитају и поново валоризују, нарочито не онај о коме су већ из­рицали свој коначни “научни” суд.

И баш због тих мистификација, мора се као сасвим разумљива прихватити тврдња да и да­нашњи Срби, као и многе њихове претходне генерације, трпе бројне заблуде о сопственом нацио­налном и историјском бићу.

Нажалост, једна од кључних заблуда јесте постав­ка да су Срби нација, а да је Србство, само по себи, национализам. Због свог односа и према ближњим и према др­жав­ној организацији, по пра­вилу да “сада нећу ни оно што ја хо­ћу”, Срби су, по несрећи, свега једна антинација, а Србство једна безлична маса која је многим генерацијама “просветљених” Срба послужила као одскоч­на да­ска за скок у неку од нација са свешћу о себи. Многи су Срби током св­о­је историје послужили као народ­но­но ткиво за стварање или бројно јачање мање или више удаљених европских (суседних и неких не много гео­графски удаљених) нација: Шкота, Енглеза (макар Вел­шана), Шпа­наца, Францу­за (макар у Вандеји), северњака (у швед­ском имену крију се Свеви, Свеби, Серби, Срби), Немаца (само између Одре и Лабе пописано је пре седамдесетак година преко два­наест хиљада лако препознатљивих србских топо­нима, а појам “Швабе” налик је оном шведском примеру), Маџара (којих је после битке код Аугзбурга 955. године преостала тек нека хиљада, али су се агресивном маџаризацијом углавном словенског живља по Панонији оформили као “нова” нација маџарског говорног језика), Турака (рачуна се да их међу њима бар девет милиона, без оних чији су давни јаничарски преци већ заборављени), Арбанаса (који су се по Старој Србији, из масе од пет до петнаест хиљада, током четрдесет до педесет генерација, најпре отимањем младих Србкиња, а доцније агресивним арбанизовањем тамошњег србскога живља, оформили као нов “народ” арбанашког говорног језика), Румуна (највећим делом потомака дачких Срба), Грка (острво Крит постало је део Грчке пре стотинак го­ди­на), Бугара, Хрвата (нарочито штокавских), Словена­ца, Талија­на (почев од Римљана), и иних. Без јасне свести о припадању одре­ђеном национу, Срби су често напу­шта­ли своју веру и свој народ и прелазили у народе којима су вера и на­родносно биће представљ­али светињу. Срби без таквих светиња били су само “садни мате­ријал”, односно проста светина која је своју будућност налазила у некој народносној групи с идентитетом; није битно са ка­квим, али идентитетом.

Прочитајте још:  Србија у предвечерје грађанског рата



Да не помињемо некакве западне, источне, северне, јужне и разне дру­г­е периферне, централне, централистичке, центрифугал­не и центрипеталне “Словене”, оне који се под тим именом први пут помињу тек после 491. године. а који су, као бивши Срби, према свом пле­менском или покрајинском размештају и називу, постајали “нов” народ.

С разлогом је Сава Поповић Текелија (1761-1842), последњих својих пет-шест година председник Матице србске, непогрешиво уочавао как­ви­м се све странпутицама креће србски на­ро­д и узалуд нас упозоравао “да се мане­мо тих назива Босанац, Далмати­нац, Србијанац, Цр­но­го­рац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских на­зива на­прави по­себне народе”; баш онако како се вековима уназад чинило, али се то, нажалост, чини и сада, пред нашим очима.

Овоме последњем су, током претходних скоро подруг века, највише допринели “наши” историчари од каријере, или зва­ни­ч­ни историчари, дебело урасли у оно што се у обичном свету препознаје као квар­љи­вост, ко­руп­ционизам. Њихово напредовање у струци (од избо­ра за асис­тента, до “унапређења” у звање редовног професо­ра и, по­том, уписа у академију – по мерилима и избору сопствених истоми­шље­ника већ исписаних из Србства), зависи највише од тога ко­лико се један кандидат за “исто­ричара” може прилагодити “знању” или утицају менторовом, учи­тељевом. Ако је већ тако, а јесте, онда то значи, најблаже речено, да будући “историчар” ни­ти уме да мисли својом главом, нити ће то икада успети.

А кад је већ тако, онда као разложно треба прихватити невољ­но признање слависте Драгана Недељковића (1925-2015), ре­дов­н­ог чла­на Европске академије наука, књижевности и уметно­сти, да “наши главни непријатељи нису негде у свету, него у нашој земљи, и че­сто у највишем руководству наше земље”, због че­га би било не­ко­рисно противречити његовом суду да су Срби “непа­ме­тан народ” који, за раз­лику од мудријих, стално истиче међусобне разлике.

У много блажој форми, то је 1895. године изрекао књижевник Јован Ђорђевић (1826-1900): “Ми, Срби, заиста смо чудновати људи. Ми смо пријатељи ми­ра, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза: ’Сваком своје’. Ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој ме­ри, да она већ прелази у грех према нама самима… Последица те наше грешне индоленције та је, да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и са резигнацијом чекамо да нам они кажу шта је наше”.

Да су званични историчари у Србији далеко од србске националне идеје и да се њихово научно деловање креће у кругу из кога се не види нити наслућује србски национални интерес, као несрећна потврда свега тога могли би бити случајно испрегледани зборници за исто­рију Матице српске, годишта 2005-2011, бро­је­ви 67-83, у једанаест књига:

– Од четрдесет девет (49) чланака и расправа, само седам однос се на “новије време” (прве две или три деценије 20. века), од тога по један на Ирску, Египат и Француску. Свега је један са средине прошлог века, а он се бави “врло важном темом”, скидањем фереџе у Босни.

– Од сто осам (108) прилога и грађе, дванаест би се могло сместити у новије време, али и то само условно. Један од прилога ти­че се Леонида Брежњева (1906-1964-1982), генералног серетара Комунистичке партије Совјетског Савеза, а један, о хрватским уџбеницима исто­рије (аутор Горан Латиновић, на 26 страна), као да је с изузетно злом намером стрпан у ову категорију текстова, иако би му при­падало изузетно високо место међу чланцима и расправама, ако ни због чега другог а оно као подстицај да се о србској национал­ној историји почне размишљати трезвено;

– Од седамдесет три (73) приказа или белешке, свега петнаестак њих тичу се књига са новијом тематиком, што ни за поменуте зборнике, ни за приказане књиге, али ни за њихове ауторе и није нека особита препорука.

Оно што такође може бити забавно, то је чињеница да историчари “од каријере” и не помишљају да се оглашавају на тако­зва­ним веб-порталима који се баве националном проблематиком. Ваљда рачунају: ако се том и таквом проблематиком не баве ни у школи, ни на факултетским студијама (као “зналички” учитељи “од једне вијуге”), ни у историјским часопи­си­ма (еда би зашти­ти­ли своје “право” на борбу против истине) зашто би се појављи­вали међу обичним светом спремним да чује и сазна неку истину о крупним националним темама.

Па се не треба чудити ономе што смо 16. фебруара 2011. године, у емисији из бијељинске Телевизије БН, од професора др Србољуба Живановића (1933), антрополога из Лондона, могли чу­ти да је “још осамдесетих година немачка академија наука одустала од такозване германско-нордијске школе”, да је објавила “једну огромну књижурину” у којој је речено да је дотадашње “учење” те школе погрешно, да су “изнели какво је стање данас и дали су чињенице”. И још смо од професора Живановића чули да је његова жена Софија, археолог, један примерак оне немачке “огромне књижурине” дала Библиотеци Народног музеја у Бео­гра­ду, али, како он доврши своју причу, “шта то вреди, научници у Србији не воле да читају”.

Биће да су се некадашњи “учитељи” из те школе вра­тили на оно о чему је, у својој књизи о Словенима из Турске, одно­сно Срби­ма, писао француски славист Сипријан Робер (1807-1857):

– “Немачка наука се узалуд сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим… они су били у Евро­пи пре Го­та, тих немачких отаца. Може чак да се каже, да је Немачка пос­тала само распарчавањем словенских краљев­ста­ва, (да се) данашња Аустрија састојала само од Слове­на, а у Пруској, све до 16. века – уљез је био Германин, који је ту живео само као пољски вазал”;

– Србскоме народу дао је назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском, назив је­зи­к-мајка;

– “Требало би се више бавити Србима, или Илири­ма. Навикли смо да видимо седиште словенске моћи само у Русији… Али, дале­ко од тога, да може да буде искључено из оквира словенских обла­сти Подунавље – њихова осовина и средиште… Прве словенске масе заблистале су на великој реци… Те џиновске расе најживотворнија артерија словен­ског тела, Дунав само је, дакле, сло­вен­ска река”, једна од четири рајске реке.

Прочитајте још:  Где се налазила Самова држава?

Управо наведене Роберове речи, као и оно што је Шафарик знао и писао о србској старини, и наша савре­ме­на иску­ства са разбијањем Југославије, земље за­ми­шље­не да и свим Срб­и­ма послужи као заједничка кућа, мада кућа без крова, могло би данашњим “званичним” историчарима у Србији (макар колико им била сум­њива национална оријентација), по­слу­жи­ти као сигуран и не­дв­о­сми­слен основ за писање праве и истините србске истори­је.

Пе­си­ми­сти би могли рећи да је касно за то, али: боље икад него никад.

Научно-морална вертикала. И за сам крај: Миодраг Кулић (1948), доктор физичких наука и теоријски физичар, тридесет четири године “на привременом раду” у Немачкој, 25. фебруара 2019. го­дине у београдском “Сведоку” поставља “питање научног и дру­штвеног кредибилитета и одсуства морално-научне вертикале председника САНУ Владимира Костића” (1953), неуолога. Да то учини, нагнала га је, каже, Костићева “крајње неод­го­ворна по­литичка изјава српској јавности 2015. године”, уоб(ез)­личена ре­чима да “у овом тренутку једина политичка мудрост је на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово”.

Не би ли се видело како поступају часни људи, др Кулић даје пример Игора Јевгенијевича Тама (1895-1971) по коме се именује једна лабораторија на научном институту “Лебедев” у Москви, за кога каже да је био “образац човека с моралним и научним интегритетом. Он је за цео свој радни век публиковао 55 (педесет пет) научних радова а за један од њих добио је 1958. године Нобелову награду. Пред крај живота, одрекао се своја три рада јер су, како је утврдио, били погрешни! Нису то била само друга време­на, већ су били и други људи – они прави с врлинама, моралним принципима… За оваквим људима са задивљујућом научно-мо­рал­ном вертикалом вапе данашња Србија и Српска академија на­ука и уметности”.

У непосредној вези са тим, мада из нешто другог угла, ваља записати да, када Ђорђе Јанковић (1947-2016), археолог, универзитетски професор, каже да о судбини србског народа одлучују они које “не занима државни и народни интерес”, он има на уму и оне који су “обузети колекционарским страстима, учесници или присутни у трговини и распродаји археолошке грађе, на најви­шим местима. Уз њих су разни неспособни археолози, они деви­јантни, сви различито духовно оштећени. А њих користи Запад. Сви који су противници словенске археологије повезани су с Нем­цима, кроз неке стипендије, докторате, дневнице, објављени члан­чић, и њима нису потребни озбиљни научни резултати за реизбор. Има и утицаја Француске. Ватикан утиче, преко људи изван своје струке, они подстичу разне сепаратизме, шире обмане и мржњу, нарочито међу мање образованим”.

Частан изузетак из навода да су “противници словенске археологије повезани с Немцима”, био је Милоје Васић (1869- 1956), творац србске археологије, човек који је, према писању Драго­сла­ва Срејовића, током Великог рата “емотивно коначно прекинуо своје везе са ‘германским светом’, односно с аусријском и немач­ком археологијом, а догађаји у 1917. (долазак комуниста на власт – ИП) одвојили су га од Русије и срушиле све његове наде о ‘словенској заједници’ и препороду словенске културе”. И једно и друго сведочи да је Милоје Васић био човек са “задивљујућом научно-моралном вертикалом” за каквим вапи данашње Србство, а о Академији наука, такозваној Српској, да и не говоримо.

Запис на крају. Речено је већ да “важним” и кабасто зорли учевним историчарима у Србији није својствено да се баве националном проблематиком. Ваљда рачунају: ако се тиме не баве ни у школи, ни на факултетским студијама (као “зналички” учитељи “од једне вијуге”), ни у историјским часопи­си­ма (еда би зашти­ти­ли своје “право” на борбу против истине) зашто би се појављи­вали међу обичним светом спремним да чује и сазна неку истину о крупним националним темама.

А и ако се случајно појаве, не знају ни где су се нашли, ни шта би тамо требало да раде, ни шта ће са собом. Можда најлепши пример за то јес­те учешће др Предрага Марковића (1965), истори­чара, науч­ног саветника у београдском Институту за савреме­ну историју, у емисији “Жива истина” црногорске Телевизије, 7. јула 2019. године.

Наредног дана, електронске подгоричке “Српске новине” об­јавиле су осврт на то гостовање, у емисији која би, како рече ау­тор тога осврта, требало да се зове “Живо блато”’, што би био “је­дини адекватан назив, јер и домаћин Дарко Шуковић и гост др Предраг Марковић на крају потону(ше) и морално и интелектуално”.

Поменути водитељ и његов такође поменути гост требало је да причају о спорењу “око црквених питања у Црној Гори. Од 80 минута колико је трајала емисија, Дарко Шуковић је говорио 60 (шездесет) ми­нута, а др Предраг Марковић 20 (двадесет) минута. Ово би требало прија­ви­ти за Гинисову књигу рекорда, јер сигурно се нигдје никад није де­сило да је новинар говорио 75 одсто од укупног времена траја­ња интервјуа!

Намјера домаћина ове емисије уопште није била да се чује ‘друга страна’ – један историчар који је вјерник Српске право­славне цркве, већ да му домаћин, безбожник образован на памфле­тима Новака Аџића и Јеврема Брковића, одржи ‘буквицу’ из ист­о­рије Цркве и црквеног права, уз то га и прописно извријеђа, кршећи сва правила новинарства, поготову када је форма интервјуа у питању.

Златно правило, када су интервјуи у питању… јесте да је улога питача да подстакне питаног да каже све што зна о одређеној теми… а не да питач на­ме­ће своје ставове. Ако новинар има шта да каже на одређену тему, може да напише коментар или чланак, али ако прави интервју онда може само да пита, да контролише разговор са аспекта одабира теме и форме питања…

С друге стране, тешко је разумјети мотив неког интелектуалца, попут Предрага Марковића, да дође у једну овакву емисију. Није ваљда да га мотивише дневница коју ће добити и плаћена авионска карта, као и ‘вечера са заједничком пријатељицом’…

Мудрији су изгледа били наши неписмени преци који су нам оставили изреку: ‘Ко са дјецом лијеже, попишан устаје!’ Илити, ‘ко у Живој истини гостује – попишан излази; јер му домаћин цијело вријеме језик плази!

Шалу на страну, српски интелектуалци (у које је “цитатни освртник” уврстио, нажалост, и др Предрага Марковића – ИП) морају да схвате да ни себи ни српском народу не чине никакву услу­гу оваквим на­ступима. Напротив, понижавају сами себе и све нас”, на радост својих истомишљених антисрбских “мислилаца”.

Илија Петровић / Васељенска ТВ



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *