Светски стручњаци тврде: Земљотрес у Албанији није био природан, а ево и ко га је изазвао и зашто!

Рано ујутро у среду, 26.новембра, у 03:54 по локалном времену, северозападну Албанију погодио је снажан земљотрес јачине 6,4 степени са епицентром северозападно од главног града Тиране.

Максимални забележени интензитет је био VIII (озбиљан) на Модификованој Меркалијевој скали интензитета. Потрес се осетио у свим деловима земље и на удаљеним местима попут италијанског града Тарантоа и у престоници Србије, неких 370 километара североисточно од епицентра.

Био је то најјачи земљотрес који је погодио Албанију у последњих четрдесет година. Обухватао је на стотине потреса, од којих су четири била јача од 5 степени.

Након смртоносног земљотреса, албанска влада је прогласила среду даном жалости и објавила ванредно стање у регионима Драч и Тирана. Земљотрес је сравнио неколико зграда до темеља у лучком граду Драч и околним селима, заробљавајући десетине људи.

Материјална штета и жртве пријављени су и у Тирани. Суседне земље и земље Европске уније реаговале су на земљотрес слањем цивилних тимова за спашавање и финансијском помоц́и.

Више од 36 сати цивилне посаде хитне помоћи, полиција, војска и специјализоване спасилачке екипе из других земаља копају по рушевинама срушених зграда тражец́и преживеле.

Власти кажу да су до сада спасиле 45 особа. Према последњим званичним подацима, у земљотресу је погинуло најмање 48 људи, а 790 је повређено, док је више од 20 нестало. Ови бројеви су далеко од стварног стања, посебно имајуц́и у виду скривање званичних података о страним жртвама.

Непријављене жртве страних држављана

Док су албански држављани који живе у Тирани и Драчу, на 30 и 15 км од епицентра, имали срец́е да избегну катастрофу, чланови Народне муџахединске организације Ирана (ПМОИ), зване Национални савет отпора Ирана (НЦР), нису имали уопште.

Смештени само 5 км од епицентра главног земљотреса, као и мање од једног километра удаљени од епицентра потреса снажне јачине од 5,3 степена, становници скромно изграђене касарне базе Ашраф-3 доживели су прави ужас.

И све је готово прошло без медијске пажње. Стојећи са колегом на улазу у болници у Тирани, у потрази за новим информацијама и трагичним личним искуствима, изненадили смо се када смо видели колону возила хитне помоц́и коју је предводио полицијски аутомобил, трубец́и и вичуц́и „Чисти пут!“

Питајуц́и се ко је толико важан да би обични цивили морали да се склањају са пута, укључујуц́и рањене жене и децу која плачу, пратили смо колону док се није зауставила и пристојно питали полицајца о ВИП пацијентима. “Нема камера, одступите”, игнорисао је наша питања и покушао да нас отера.

Стојец́и са стране, али на пристојној удаљености, видели смо болничаре како брзо носе рањене на носилима, најмање двадесетак њих. Неки су били прекривени прекривачима пуним крви, вероватно напола мртви, док су други јаукали на неком неразумљивом језику. Странци, дакле посебан третман, мислим у себи. Али ко? Превише их је за неко особље амбасаде, а превише их добро третирају за туристе, питао сам се.

С обзиром на очигледну тајност и строге полицијске мере, одлучили смо да променимо приступ.

Уместо да питамо осетљиве детаље са новинарским пропусницама, ми смо избегли полицајце и пришли једном младом болничару: “Послали су нас овде, ми смо преводиоци, где да идемо?”, питао сам га са самопоуздањем. “Дакле, ви говорите ирански”, одговорио је. „Наравно да говорим персијски или ирански, као што нетачно кажете,“ научио сам га у чему је разлика и поновио питање о смеру. “Други спрат”, објаснио је, показујуц́и нам где да идемо.

За мене су ствари одмах почеле да добијају смисао. Мало ко у Албанији не зна да у близини Тиране постоји база са 4.000 чланова контроверзне иранске опозиционе групе, расељене 2016. године из Ирака на захтев америчке владе.

Ми, новинари, знамо нешто више. Њихова организација је под високим надзором и становници су строго контролисани, без контакта са спољним светом.

Неколико бегунаца из базе пружило је шокантне приче, а албански новинари који су извештавали о њима били су суочени са огромним притисцима и узнемиравањем. Тако се ова катастрофална ситуација показала као рудник злата, јединствена прилика да се сазна шта се тамо догодило. И шта се дешавало раније.

Понављајуц́и исти приступ, представио сам се као преводилац и ушао у зграду болнице. Срец́ом, пошто су сви имали пуно посла у свом том нереду, нико од болничког особља није постављао додатна питања, нити је тражио документа, нити познаје персијански. Kао ни ја.

Стога сам се надао да ц́у међу жртвама нац́и довољно живахног и сусретљивог говорника енглеског језика и успео сам. Тејмур, мршав, бркати мушкарац у касним педесетима, говорио је енглески лоше и полако, али искрено.

“Није фер, ми смо разорени, али Техеран није”

“Почело је да се тресе док сам спавао у нашој спаваоници са многим другима”, Тејмур почиње да говори о свом искуству. „У почетку је кревет почео да се дрма и видео сам остале како се буде, а онда су прозори и плафон почели да се распадају. Другови из наших и суседних спаваоница су почели да вриште, неки су викали да смо нападнути. На крају је објекат почео да се урушава и греда је пала на моје ноге. Не осец́ам их. У полумраку сам видео велике комаде како падају, неки су били здробљени и одмах су преминули. Све се то догодило за мање од једног минута. Убрзо се створило пуно прашине и нисам више могао да видим, само сам викао за помоц́. Осећао сам се као члан Мерсад.”

Kасније сам на Интернету сазнао да је Мерсад био назив војне операције 1988. у којој је иранска војска уништила њихове трупе у кањону. Упитан да процени број мртвих и штету у својој бази, Тејмур каже:

„У зору су ме извукли из рушевина. Постројили су нас и чекали смо возила хитне помоц́и. Чуо сам да су неки одведени у Драч, а други у Тирану. Видео сам озбиљно рањене и мртве, можда на десетине. Не знам тачно. Док сам био у рушевинама узвикивао сам имена и од двадесет другова из дома, само су ми три одговорила. Али врло добро знам да су уништене спаваонице, неке сравњене до земље, неке тешко оштец́ене. Вец́ина особља у бази је спавала, остатак је био за компјутерима у сали, где су радили ноћне смене. И ту постоје губици, плафон је пао и упропастио наш напоран рад. Једноставно није фер! ”

Било је запањујуће са којом смиреношћу је Тејмур говорио о мртвима и рањенима и невероватно колико је јецао попут детета када је говорио о рачунарској сали. Изгледало је да је више узнемирен губицима инфраструктуре него људским жртвама. Питао сам га зашто му је компјутерска сала толико важна.

„У Албанију смо стигли пре три године и од тада се припремамо за нови живот. Речено нам је да су наши драги саудијски и израелски савезници уложили пуно новца у нашу базу и инфраструктуру, да смо овде безбедни. Речено нам је да имамо пуну подршку америчке владе и свих њихових савезника, господин Болтон нам је чак обец́ао да ц́емо ускоро славити заједно у Техерану. Пре годину дана добили смо нову рачунарску опрему и месецима смо напорно радили на промоцији људских права и демократије. Пре само десет дана, видели смо Иранце на улицама и зграде у Техерану како горе, мислили смо да су се наши снови остварили. Али данас нема револуције, нема сале, нема рачунара. Све је изгубљено! “

„То има везе са Ираном“

Тејмуров повишен глас изазвао је реакцију његовог колеге у суседном кревету, који је узвикивао нешто што нисам разумео. Тејмур ми је превео да псује Иран и њихову владу. “Зашто”, питао сам.

“Ово има неке везе са Ираном, без сумње, сви то знамо”, тврдио је Тејмур. Био сам прилично збуњен и питао сам га да ли жели да каже да је Иран изазвао земљотрес.

“Да да! Kако је могуц́е да нас директно погоди земљотрес? Речено нам је да је епицентар земљотреса био веома, веома близу наше базе, да деценијама није било тако снажног земљотреса! Да ли је случајност што се дешава баш у раним јутарњим часовима када су сви другови у бази, унутар касарне? Неко је очигледно планирао да изазове што више жртава! Kако је могуц́е да нас потрес погоди само пет дана након сузбијања наше револуције у Ирану? Ово је чиста освета! Сигуран сам да је Иран умешао своје руке. У ствари, албанска полиција је вец́ објавила да је открила иранске агенте који су планирали нападе пре само месец дана. Можда су њихови агенти закопали и активирали моц́не бомбе, можда користе високе фреквенције путем сателита да изазивају земљотресе, прочитао сам да је то могуц́е. Иран не би требало да поседује тако напредну технологију, надам се да ц́е наш брат Трамп повец́ати санкције против њихових истраживачких мрежа или одговорити силом “, рекао је Тејмур.

Таман када је његова прича постајала све занимљивија, наш разговор је прекинуло обезбеђење које је покуцало на врата. „Kо вам је дао дозволу да разговарате са жртвама? Ако немате дозволу за разговор, изађите ”, викао је, претећи да ће узети нашу опрему. “Ако објавите било шта у медијима, без дозволе, тужиц́емо вас и зажалиц́ете”, корпулентни заштитник наводних бораца за демократију нам је на крају запретио, завршава извештај “иран-интерлинк”.

Wебтрибуне.рс