Ко то тамо мисли

Једноумље

Србске демократе, без обзира на своју стра­начку припадност, упорно се позивају на трајност и вечитост тек им “дарованог” ка­пи­талистичког система. У таквом уверењу, у те­ле­визијској емисији Пирами­да, уочи Никољадне 2005. године, једа­н де­мо­крата питао је једног соција­ли­сту (који је по­мињао социјал­не невоље по Србији и у “транзиционим” земљама), “зар нисте сазнали да је пао берлински зид”.

А од 1945. године до јуче, такорећи, мислило се, не само у Србији (да не помињемо 1917), да је ко­мунизам вечит. И по томе се види да су демократе следбеници ко­мунистичког поретка, ако не баш у својинском погледу, а оно у начину на који се влада “широким народним масама” и води борба за очување једноумља.

Призна ли се за право критича­ри­ма левичарске идеологије, али и праксе левичарских друштава, односно др­жа­ва, да ту идеологију и праксу назову једноумљем, он­да нам са­мо преостаје да америчко друштво које се свако­д­невно суочава са злочинима учи­њеним у његово име и у његовом ин­те­ресу, и у чијој је друштве­ној и личној савести преовладао зло­чи­начки дух, дефинишемо као друштво без савести. Нема, дак­ле, превелике разлике изме­ђу друштва без савести и друштва с једноумљем, нарочито због тога што су припадници и једног и другог друштва лишени сло­бо­де (самим тим и индивидуалности) и претворени у безначајан делић сопственог тоталитарног система.

Некритички прихватајући тековине западне демократије, србск­и народ неконтролисано срља из једног једноумља у друго, за­рушава истинска и спасоносна изворишта сопственог националног бивствова­ња, про­дубљује своје безнађе и бескрајно проду­жу­ј­е сво­ју агонију.

И иначе се од правоверних представника демократске мисли у Србији вр­ло често, та­корећи редовно чује да су Срби пола века живели у јед­ноумљу. Они при томе превиђају да се демократе из це­лога света, из Србије сва­како, у својој политичкој логици чврсто држе онога што потиче из америчког извора, будући да се ам­е­ричка демократија сматра данас не­превазилазним узором. Ако је већ тако, а то је ван сваке сумње, онда сама та чињеница подра­зу­мева апсолутно једноумље у демо­кра­тском свету, пре свега у Ср­би­ји. Некад се сматрало да је кому­нистичко једноумље преузето из ко­минтерновске централе у Мо­с­кви (није било замисливо да не­ко из комунистичког света про­ти­в­речи идејама потеклим отуда), а да­на­с, у времену онога што се зо­ве демократским слободама и људским правима, сматра се да је амерички извор једини и право­веран. У стварности, комунистичко једноумље и није било право једноумље јер су радни љу­ди и грађани, млади радници и са­мо­управљачи могли о свему има­ти и своје мишљење, макар се оно и не уважавало.

Данас, опет у стварности, макар се демократа­ма чинило да жи­ве у много­ум­љу (да не кажемо: слободоумљу), безизгледна је сва­ка помисао да мисао друкчије изговорена од оне у Вашингтону може и физи­ч­ки опстати. Тако и толико једноумни, или слободоумни, заступници демократске мисли у Србији и не помишљају на то да би за многе од данашњих невоља србскога друштва понајпре били криви баш они.

Када би се и на трен “досетили” да је Аме­рика, та колевка савремене демократије, за последњих шездесетак година водила две­сто­тинак ратова широм света, увек и на сваком месту где се било ко усудио да изговори нешто што није у складу с америчком иде­о­логијом и америчким нацио­на­лним интересима, можда би се истим тим заступницима демократске мисли у Србији дало да помисле како некакав национални интерес могу имати и Срби.

Национални интерес

Основа сваке америчке мисли јесте да се амерички национални интерес може препознати на сваком ме­сту на земљиној кугли (или, по схватањима неких у новије време, на земаљској равној плочи), а о кључним идејама тих америчких националних интереса брине некакав амерички комитет за националну безбедност. И даље, у основи те идеје и тих интереса стоји и став да, примера ради, све што би се у Србији могло сматрати србским националним интере­сом, то представља искључиво национали­зам, појаву (и реч) из круга оних у србском језику које су у време кому­нистичког терора упрљане тиме што је њено основно значење (на­ционална свест, родољубље) потиснуто оним ружним за које се користе речи национална искључивост, култ сопствене нације који искључује поштовање других нација (шовинизам), и на које се и даље гледа једино кроз комунистичку визуру. Тако је, дакле, Србима, уз сва остала права која су им деценијама негирана, уки­ну­то и право на родољубље, а када су први пут после више деценија покушали да се на њега позову, дочекани су с патолошком мрж­њом и прове­рених крвни­ка са стране и “пробуђених делова свога народа” – кому­ни­ста и њихових следбеника из разних демокра­ти­зованих “структура”.

У складу са таквом логиком, србски национализам изједначује се са непријатељством пре­ма свима који нису Срби и, сходно то­ме, он представља опас­ност и за амери­ч­ке националне интересе и за америчку националну безбедност, у оба случаја: националним интересом с узвишеним значењем.

Из америчке доктрине о заштити америчких националних интереса по целом свету, свуда и на сваком месту, произилази да је сваки амерички грађанин, по природи ствари, амерички националист, што исто­вр­е­мено значи да се било који појединачни или груп­ни чин амери­ч­ких националиста, укључујући и злочин ма ко­је вр­сте, сматра до­приносом америчкој демократији и заштитом аме­ри­чких нацио­налних интереса. И даље, иста та доктрина под­ра­зу­мева да амери­чки грађани не могу бити одговорни за оно што су, чак и у виду несумњивог злочина заштићујући такозване аме­ри­чке националне интересе, учини­ли на било ком месту у све­ту.

Да не би било неке недоумице око свега тога, америчка администрација одби­ја да америчке грађане одговорне за неки зло­чин почи­њен у некој другој земљи (којим је штитио америчке наци­оналне интересе!) препусти (пре­да) надлежном националном суду или, можда, међу­народном суду установљеном у складу с оним што се у обичном говору на­зива (непостојећим) међународним правом. Штави­ше, Сје­дињене Држа­ве не же­ле ни да ратификују међународне споразу­ме о установ­ље­њу међу­на­родних судова; баш због тога што је њима, ваљда јединима у свету, јасно да међународно право не постоји.

Насупрот томе, демократе из Србије једва чекају да им са изворишта западне демократије стигне захтев да неки србски националист буде окривљен за неко дело, најчешће измишљено, али увек са квалификацијом која искључује његово право да заштићу­је или брани србске националне интересе. Уколико би такав за­хтев био недовољно одређен, србске демократе спремне су да до­пишу и оно што иоле скрупулозној особи не би пало на памет.

Савремене демократе у Србији усавршили су демо­крат­ску идеју: они су једини у свету, не само сада већ и у ранијим временима и на другим странама, који своју отаџбину мрзе ви­ше од свега на свету; да није тако, они би, кад већ постоје национали савети свих и свакога, и Србима допустили да имају свој национални савет (макар шта тај појам значио). У тој мржњи они су превазишли и кому­ни­сте; кому­ни­сти су такође били против отаџбине (јер пролетери, како су гово­рили другови Маркс и Енгелс, немају отаџбине), али су је бар мрзели мање отворено.

Кад Србија буде бесконачно осиромашена и прет­ворена у колонију, домаћи демократски идеолози биће ваљда до­во­љно бога­ти да се придруже модерним колонизаторима, својим налогодав­цима са стране, те да оно што буде преостало од србске државе (било како се то именовало) претворе у полигон за усавршавање сопствених демократ­ских начела.

Илија Петровић / Васељенска ТВ