Некњижевна критика Добричиног дела

За 6. новембар 2019. године (среда), Градска библиотека у Новом Саду заказала је представљање књиге др Зорана Аврамови­ћа Добрица Ћосић између политике и књижевности. Сматра­јући ову тему особито интригантном, завирио сам у Википедију не бих ли видео како је Добрица тамо представљен, да ли више као политичар, или више као књижевник. Када сам “открио” да је он “током 1989. и 1990. године основао србске националне стран­ке у Хрватској и Босни и Херцеговини”, решио сам да се појавим на том представљању и да, ако ми се пружи прилика, изговорим понешто од онога што ће бити дато у наставку.

За почетак, неистинита је тврдња да је Добрица “основао срп­ске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини”, по­што се он, ни “у виду заната” ни како друкчије, уопште није бавио оснивањем политичких странака. То, с једне стране, а са друге – 1989, у време и даље комунистичког једнуомља, још се нису ни могле стварати политичке странке, мада је једна осмочлана група Новосађана, почетком новембра исте те године, кроз некакву ру­пу у закону, успела да осмисли Иницијативни одбор за форми­ра­ње Савеза радикалних демократа. Добрица јесте утицао на Јова­на Ра­шковића да оформи странку која је названа Српска демо­кра­т­ска, али је она била национална само утолико што су се национал­не ам­биције професора Рашковића углав­ном оријентисале на југо­за­пад­не србске кра­је­ве, односно на Книн­ску крајину, “до Ди­наре, на песме и игре”, али и на припреме за већ најављене из­боре у Хр­ватској. У Босни и Херцеговини, странку истог имена офор­мио је Радован Караџић под непосредним утицајем свога психи­јатриј­ског колеге Рашковића.

р Први пут сам се срео са Добрицом 1972. године, у Српској књи­жевној задрузи, када сам га, после неколикоминутног ћаскања о управо објављеном “Времену смрти”, замолио да ми потпише тек куп­љени примерак. Из тога сусрета запамтио сам да је Добрица, тада педесетогодишњак, момак ведрога духа, пошто је моју другу или трећу молбицу за потпис (да га не бих много замарао својим неве­штим питањима о његовом књижевном стваралаштву) пропр­а­тио ре чима: “Куд журите, има још времена до времена смрти”.

р Поново сам се са Добрицом срео почетком марта 1986. годи­не, у Удружењу књижевника Србије, на протест­ној вечери због хапшења једног универзитетског профе­сора из Но­вог Сада, где је он изговорио неколико речи и о делова­њу свог Од­бора за одбрану слободне ми­сли и изражавања. Изме­ђу оста­лог, објас­нио је да “ови протестни скупо­ви писаца и инте­лекту­а­лаца превазилазе по­вод и постају чин ши­рег кул­турног и друшт­ве­ног знача­ја; на њима се иступа не само с осе­ћа­њем испу­ње­ња грађанске и књи­жев­нич-­ке дужности против про­гона слобод­ног ми­шље­ња, него и са же­љом да се искаже свој по­глед на југословенску садашњицу”.

И овога пута утрошили смо који минут у причи о поводу за то протестно вече (јер је мене више занимао повод него “превазилажења”), после чега ми је он дао једну копију онога што је тамо про­читао; тај текст (са незнатним изменама објављен у неком часо­пи­су) касније сам и ја објавио у својој књизи Прогон слободне речи, Нови Сад 2013.

р Гостовање Добричино у Бранковом колу, у Карловачкој гим­на­зији, можда септембра 1990. године, искористио сам да му пози­вајући се на наслове неких његових књига, поставим једно помало провокативно питање о политичким неприликама у којима се на­лазила тадашња Југославије. Погледао ме је прилично збуњено, а такав му је, смушен, био и одговор, довршен једном немотиви­саном реченицом да он, када би се поново родио, не би желео да ишта промени на своме дотадашњем животном путу. За оне који су седели поред мене, морао сам то тихо прокоментарисати: “За­што би ишта мијењао, да није било како је било, завршио би као се­љаче у Дренови, мало бистрије, али сељаче”.

р Крајем јуна 1992. године, десетак дана пошто је Вук Драшко­вић, онда “важна” личност на србској опозиционој сцени, изјавио да је избор Добрице Ћосића за председника Савезне Републике Југославије “паничан маневар национал-социјалиста и фаши­ста у Србији да зауставе не­избежне демократске проме­не”, београдска Политика Експрес затражила је од мене, као ранијег министра за информисање у источном делу Српске Крајине и саветника Пред­седника Републике, да кажем шта ми­слим о Ћосићевом избору. Па је тамо (уз напомену да је, за оне који то овде буду читали, кур­зив употребљен за наслове неких Добричиних књига) објављено следеће:

“Када смо сазнали да ‘за Иваном Катићем остадоше незатвре­на врата и на поду његове собе конопац са омчом: за њего­вог лето­пи­сца’, могло нам се учинити да политички процеси у Србији и Ју­гославији теку смером који не даје разлог за оптимизам. Иако се, ка­ко рече Добрица Ћосић, ‘драма југословенског политичког порет­ка креће ка трагичним разрешењима’, драго нам је што је баш ње­му суђено да допише епилог те драме. У својој скромно­сти, без об­зира на све наше деобе, Добрица је свима понудио да се прихвате свог дела одговорности за спас својих су­народника и свој. Не из­не­нађује нас што су се неки, изведени на чистац, одре­кли прилике да покрену обећани зама­јац свеколике демократске обнове на нашем простору, нити нас збуњује њихова подвала о успостављању национал-соција­ли­зма и фашизма у Југославији и Србији. За раз­ли­ку од времена у коме се рачунало на нас и у нас ве­ровало, сви они који немају намеру да поклекну пред чудовишним економским и поли­тич­ким забранама и ограничењима, има­ју председника коме веру­ју. Васпитаван на традицијама тек минулог српског времена смр­ти, изгнаник из времена зла, госпо­дин Добрица Ћосић, ле­то­пи­сац са гороломничким гласом, подух­ва­тио се да своје жи­вот­но де­ло крунише временом наде. Сви они који ће за спас своје домо­ви­не радије умрети стојећи, но живети на коленима, при­ложиће своје име том делу”.

р Крајем октобра 1992. године, у интервјуу римској Републици, на тврдњу да је био инспиратор и “духовни отац” Милоше­ви­ћев, Добрица је одговорио: “Ви сте слабо информисани. Про­тив нацио­на­лизма сам се борио читавог живота”.

Није објас­нио, али могао је рећи да је, као Брозов човек, члан разних цен­тралних пар­тиј­ских комитета, два­де­сетак година брину­о о бор­би против “срп­ског национа­ли­зма”.

И, скраћујући одговор на постављено питање, “заборави­о” је да је једно време, пре свог избора за председника Југославије, Слободану Ми­лошевићу он био главни са­ветник.

Што се после он тога одрекао, друга је ствар.

р Петнаестак дана касније, 12. новембра 1992. године, у писму Бутросу Галију, онда генералном секретару Уједињених нација, До­бри­ца је упозорио да ће, ако се хрватска војска међународ­ним ди­пломатским каналима не присили на повлачење, Војска Југославије интервенисати у заштиту србског народа у Херцегови­ни и Босни. Не зна се каквог су значења биле те његове речи; да ли је то био патриотски чин, или парола у коју ни он није веровао.

р На Бадњи дан 1993. године, после телевизијског дневника еми­товано је Ћосићево обра­ћање нацији. Он је говорио о притисцима и ултиматима Женевске конференције о Југославији и те­шко­ћама у којима се србски народ нашао. Ова­ко тешко било је само 1915. године, каже Ћосић. Забележио сам ту по­ру­ку највише због Ћосићеве констатације да су управо окончане изборе у Србији доби­ле странке и кандидати који су били најубедљи­вији у обећа­њима паметном и збуњеном народу да ће штитити националне ин­те­ресе. Нажалост, вели Ћосић, ти људи, осим што су се бусали у пр­са и викали да су најбољи Срби и јунаци, нису дали реалне пред­логе и идеје како да се ова земља спасе зла.

А онда: да би се Србија извукла из те несреће, позвао је да се умне, моралне и демократ­ске снаге у Србији уједине у вођењу једне политике националног спаса. На тај позив Ћосић је одмах “при­качио” оптужбе против оних који су изабрани “за нашу бригу”, а својим идејама, држањем и осветничким прет­ња­ма Арбанасима, усташама и муслиманима јер непосредно угро­жа­вају демократски каракт­ер наше државе, навлаче јој неприја­теље и оправдавају јој њихове зле намере.

Необична је у свему чињеница да Ћосић заправо негира демо­кратичност избора, народ који је све то одабрао проглаша­ва не­зрелим (јер је, ето, паметан и збуњен), а оне који су по­ражени (које народ није одабрао) настоји да оживи и избаци на површину. По свему судећи, недовољно свестан поло­жаја српског народа и његовог интереса, али и сопствене улоге у изналажењу реше­ња из нагомиланих невоља, Ћосић заборавља да је, до свог избо­ра за председника Републике, као главни Милошевићев саветник, нај­ви­ше помогао да се многе од тих невоља нагомилају.

Мимо тога, он је у жељи да на површину извуче поражене “демократе” (којима је уистину припадао, макар и као “демократизо­вани” ко­муниста), предложио да их укључи у концентрациону владу “на­родног и државног спаса”. Био је то чист пучистички ис­туп легално изабраног Пред­седника Републике.

За сваки случај, Ћосић је војницима честитао Божићне празнике. После изузетно драматичне своје приче, приче која ништа добро није обећавала (“никад нам није било теже, али има наде”), “православним војницима, свим грађанима који вечерас славе нај­узбудљивији хришћански и народни празник, желим спокојно и радосно Бадње вече”.

Таман толико, да не могу заспати од “обећаних” проблема. Чи­нило ми се тада да момак своју “мисаоност” користи да исрепада на­род, а због таквог “јуначког” држања понегде се и каже да се на ку­ка­ви­ци и циганска кола ломе.

р Два дана касније, 8. јануара, француска штампа пренела је изјаву југо­сло­венског председника Ћосића да Срби могу да бирају између “политичке и војне капитулације” и ризика од “напада нај­моћ­ни­јих сила света”.

Невероватно леп избор. Можда је то човек заиста изговорио, али новинари из Срби­је, који, ваљда, нису могли да поверују у толику количину његове “мудрости”, нису то ни објавили.

р Наредног дана. 9. јануара, на скупу у Председништву Југославије, уз учешће повећег броја представника Србије, Црне Го­ре, Српске Крајине и Српске, Слободан Јарчевић, ондашњи ми­ни­стар спољних послова Српске Крајине, обратио се Добрици:

“Господине Председниче, Ви сте дужни да пошаљете армију у Херцеговину и да тамо сломите хрватску офанзиву. После тога, Хрватска се више неће усуђивати да напада Републику Српску и Републику Српску Крајину. Онда ће се спорови моћи решавати преговорима”.

Ћосића је то видно збунило, чак му је и брада мало задрхтала. Изговорио је, само:

“Ви мене позивате у рат?!”

“Да! Позивам Вас у рат!” – одговорио му је Јарчевић.

Тај дијалог, потпуно занемарујући чињеницу да је Српска Крајина била много угроженија од Српске, прекинуо је Радован Караџић, изјавом да Српска не зове у рат, “нама та­ква помоћ од Југославије није потребна. Једино што тражимо од Вас, господине Председниче, јесте да нас Југославија призна у границама које имамо”.

А Ћосић је рекао то што је рекао, упркос чињеници да је само дан раније, на седници Председништва Југославије договорено да ће Војска Југославије, ако србски народ у Српској Крајини и Српској буде угрожен, интер­венисати против муслимана и Хрвата.

рНа Ђурђевдан исте године (1993), Скупштина Републике Срп­ске, после седамнаестосатног заседања, остала је при ра­нијој од­луци да о прихватању (или неприхватању) Венсовог и Овеновог плана одлучује србски народ на референдуму 15. и 16. маја.

Прижељкивао сам такву одлуку. Не бих могао објаснити зашто, али не могу избећи утисак да би, по потписивања замишље­ног план­а, тамо стигло шездесетак хиљада (помињу се и се­дамде­сет пет хиљада) војника са Запада, што би представ­љало пот­пуну окупацију Босне и Хер­цеговине. Па, ако баш хоће да дођу, тих неколико десетака хи­љада војника нека дођу као освајачи, нешто друкчији ће бити “приступ ратној теми”.

Добрица Ћосић прокоментарисао је одлуку Скупштине Ре­пуб­ли­ке Српске нешто друкчије од мене: од горега изабрано је нај­горе, горе није могло. Или, како је Добричину изјаву прочитао је­дан од радијских спикера: “Од свих рђавих и кобних одлука јутрос, парламент Ре­публике Српске донео је најгору и најкобнију од­луку. Ове зоре, овог сванућа, поражен је политички разум. Ова земља и народ сту­пају у велику неизвесност. Ја не знам шта ће донети идућа ноћ, идући дан овој земљи. То је све што могу да кажем”.

И не треба више. Не верујем да је овај народ на свом челу ика­да имао већу кукавицу од Добрице Ћосића. Можда су наши поодавни преци баш због њега смислили ону лепу досетку: У старо пркно страх се коти.

р Двадесет другог јануара 1993. године, Слободан Јарчевић оба­вестио је Добрицу Ћосића докле је хрватска војска напредовала на територији Републике Српске Крајине, да руши насеља и убија цивилно становништво, после чега је предложио да Војска Ју­го­славије, посебно Ратно ваздухопловство, притекне у помоћ краји­шкој, те га је замолио да изда наређење у том смислу.

“Преклињао сам да то уради без одлагања, како би се избегле последице налик онима које је, кроз неки дијалог српских официра око неприлика из Првог светског рата, опи­сао у једном од својих романа. Када сам још додао да генера­лима препусти у које ће време и на која места напасти, Ћосић се, као и 9. јануара, пре­не­разио. Почео је да објашњава како то он не може да учини, како је у питању велики ризик, како ће међународна заједница осудити Хрватску, како ће хрватска вој­ска бити приморана да се повуче из Крајине… Упирао сам се да га вратим на почетак наше приче, да су операције хрватске вој­ске у току, да ће Книн, ако се нешто брзо не предузме, бити укле­штен са две стране, да ће Хрвати, у таквом слу­ч­ају, масовно сатрти Србе, да ће нам земља, ако их не победи­мо на бојном пољу, бити неповратно изгубљена…

Узалуд, Ћосић се на све то, на могућност овако трагичног исхода, није обазирао. По­чео је да говори на такав начин да сам мо­гао закључити да се по­кајао што је пристао на разговор са мном. На крају је рекао да војску не­ће слати у помоћ Крајини. То нисам оћутао, добацио сам му:

‘Тако нешто Ви не бисте написали у својим романима’.

Тад је изгубио контролу над собом. Викнуо је у слушалицу:

‘Мислите ли Ви да сте већи патриота од мене?!’

Разменили смо још покоју реч, али су оне за угрожене крајишке Србе биле без икаквог значаја. Председник Ћосић је заборавио због чега сам га звао и говорио је као да је у питању рас­права о нијансама наших карактера, а не о крвопролићу на делу српске националне територије”.

р Код Јагоша Јовановића, у књизи Стварање црногорске држа­ве и развој црно­гор­ске националности, Цетиње 1948, читамо да је “велики везир Махмуд Решид пону­дио владици Петру ИИ (Пе­т­ровићу Његошу, владици Раду – ИП) До­њу Зету са Скадром, при­морје од Бара до ушћа Црног Дрима и је­дан дио Херцеговине под условом да Цр­на Гора призна ‘Инве­сти­турски султанов ферман’, тј. да приз­на султана за свога госпо­дара и ‘његову заштиту пред другим си­ла­ма’. У томе случају, ‘Црна Гора остаје као аутоном­на област у турском царству’. Та­кав поло­жај био би у неку руку сличан поло­жају Србије за вријеме кња­за Милоша. Владика Раде је одбио та­к­ву турску понуду. У писму којим је одговорио великом везиру Ма­х­муду Решиду, Владика је истакао независност своје зе­мље у одно­су на Турску, наводе­ћи: ‘Док ме држе моји Црногорци не треба ми султанов берат ни фер­ман да владам, јер ја сам неза­висан влада­лац, а ако ме моји Цр­но­горци напусте, султанов фер­ман не може ме одржати’.

Тај одговор разљутио је великог везира и подстакао га да Црну Гору натера на покорност, тако што ће скадарски валија (гувер­нер) најпр­е покорити Брђане и одвојити их од Црне Горе. Са тим циљем, 23. априла 1832. године арбанашки Турци напали су Пипе­ре и Бјело­павлиће, али су били потучени; једва су успели да се, у па­ници, по­вуку ка Подгорици”.

Владан Ђорђевић (1844-1930), лекар, политичар и писац, у својој књизи Црна Гора и Аустрија 1814-1894, Београд 1924, врло је критичан према Владичиној одлу­ци да без великог премишљања одбије турски ферман. “Одмах на почетку своје владавине, године 1832, доказао је Владика Раде ко­лико је опасно кад је владалац – песник… Одбио је понуду великог Везира поносито као да је шпански хидалго… Овај поносити одго­вор владике песника коштао је најпре Црну Гору а после и цело Српство читаво језеро крви док је доња Зета, па и то без Скадра, постала српска”.

Пример Владичиног несхватања политичких и војних прилика, али и самовоље, био је и случај кад 10. марта 1835. године нешт­о око петсто Црногораца, “без знања и одобрења Петра ИИ, по­сле тродневне борбе, отеше Турцима утврђено место Жабљак, ко­ји бра­ни ток Мораче као и Подгорицу и Скадар. Владика је вра­тио Турцима Жабљак”, не обазирући се на црногорске жртве при освојењу тог утврђења.

У извесном смислу, и Добрица Ћосић може се сврстати у “пес­ничку врсту”, што би свима који мисле као Владан Ђорђевић дало за право да његово државничко понашање прогласе штетним по интересе србског народа.

р А неколико недеља пред смрт, у свом последњем интервјуу об­јављеном 30. октобра 2018. године у београдском Куриру, До­брица Ћосић каже:

“Милошевић није имао никакве озбиљне могућности да ре­ши национална питања. Прво, он је био комуниста, друго, био је титовац. На крају: врло нереално је процењивао европско стање. Ни­је имао способност и спремност да сагледа и разуме европску кон­стелацију. И ту је правио велике грешке. Потпуно је погрешно усмерио целу нашу спољну политику. Он је политичар нашег на­ционалног пораза”.

На питање Курировог сарадника “да ли онда после свега можете да кажете да је Милошевић најтрагичнија фигура у српској историји”, Добричин одговор је гласио:

“По нечему јесте. По судбини. На крају, мислим да је он убијен. И његов живот је трагичан и његова политика је трагична. Ја сам био његов противник, ми смо се потпуно разликовали у политици, али када данас добро размислим, тај човек је и жртва наше историје. Не знам ко би у том времену срећније прошао на њего­вом месту”.

Курир је, можда провокативно, запитао да ли мисли на себе или Милана Панића, а Добрица је одговорио “најмисаоније” што је умео:

“Панић је по мом мишљењу значајан тренутак наше националне политике, јер је разбио огромну изолацију коју је својом политиком створио Слободан Милошевић. Милан Панић је ишао у свет, у Европу, борио се, заступао наша национална мишљења, и дефинитивно је много је позитивнија фигура од Милошевића”.

Буди бог с нама!?

Момак који је годинама вирио из гузице Титове “досетио се” да друге проглашава комунистима и титовцима. А о реалности, способности, спремности, европском стању, националном пора­зу, разбијању изолације, позитивности, и разним другим Добрич­ним будалаштинама да се и не говори. Нарочито оној да је он, Добрица, главни Милошевићев саветник, био његов политички про­тивник, али и оној о Милану Панићу као “значајном тренутку”, разбијачу “огромне изолације” и заступнику “нашег националног мишљења” у свету “и шире”.

Илија Петровић / Васељенска ТВ