Јадна српска просвета: Из лектире избачен “Јазавац” Петра Кочића, а убачен Цецин “Гром”

МИ одавно не пишемо своје уџбенике. Пише их Велики Брат. Он не образује само нас, већ образује цео свет. У школи је боље рећи – немам појма, то је одговор за петицу. Ако нешто знаш, е то је већ проблем. У уџбеницима се и раније лагало, мука је што се то и наставило.

Ово нам говори академик Матија Бећковић поводом садржаја уџбеника из којих уче многе генерације наше деце, а у којима је “данак у крви прилика за напредовање”, “геноцид у Јасеновцу – догађај за неколико редака”… у којима је из лектире избачен Петар Кочић и његов “Јазавац пред судом”, а убачена Светлана Ражнатовић и песма “Лепи громе мој..

За ученике шестог разреда укупан број књижевних дела смањен је са 41 на 31. Професори књижевности упозоравају да у наставном плану и програму нема јасних препорука о томе колико је значајно да се код младих развија уважавање националних вредности и неговање српске културно-историјске баштине. У лектири, кажу они, недостају и текстови који би развијали саосећање, другарство, као и љубав према Србији и завичају.

У програму за 6. разред од три родољубиве песме преостала је само једна – наставници треба да бирају између песме “Грачаница” Десанке Максимовић и “Свети Сава” Војислава Илића. Смањен је број народних бајки и дела са мотивима из породичног живота…

Саоворници “Новости” кажу да спорни случајеви указују да одавно звони звоно за узбуну, препоручују да се издавање школских учила повери државном Заводу, као и да се за такозване националне предмете – историју, географију и српски језик и књижевност – издавају јединствени уџбеници.

– Када дођемо до једног доброг уџбеника знаћемо да смо изашли из таме – каже нам Бећковић.

По мишљењу Славенка Терзића, историчара и дописног члана САНУ, све се ради са циљем “душевног прерађивања”:

– Подсетићу на окупациону просветну политику Бењамина Калаја у БиХ 1882-1903. Говорило се о “душевном прерађивању Босне”. Сада за то постоје модернији изрази, али циљ је исти. Треба да заборавимо ко смо били и чему смо тежили. Да се стидимо својих националних хероја, да преузмемо на себе злочине који су други над нама вршили, да заборавимо наше земље и наше духовне и културне центре, да мислимо само у кругу Београдског пашалука, па и то стидљиво и са страхом. То је убијање духовног и културног бића једног народа и припрема за његово неко ново преобраћење.

Терзић истиче да је писање и објављивање уџбеника изузетно озбиљан посао за свако друштво, да је тако било одувек, а тако је и сада у друштвима које имају јасно дефинисане националне и друштвене приоритете. Уџбеници, каже он, дају на прикладан педагошки начин проверена научна знања о прошлости земље и народа, њеној култури, простирању, личностима – симболима који су оличавали тежње народа. Важан је, додаје, цео систем објављивања: избор аутора, стручне оцене, улога Завода за унапређење васпитања и образовања, и на крају Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

– У том ланцу нешто дубоко шкрипи – оцењује Терзић, и упозорава да је Завод за уџбенике, чије смо штива деценијама користили – маргинализован.

Да су у издавачком послу грешке и пропусти неизбежни, чак и кад се свим фазама припремања рукописа за штампу приступи максимално стручно и одговорно, сматра проф. др Дарко Танасковић.

– Писање уџбеника, поготово за основну и средњу школу, није нимало лак посао. У складу са наставним планом и програмом једноставно, разумљиво и педагошки ефикасно саопштавати податке и знања о сложеним темама и појавама изискује вишеструку оспособљеност и компетенцију, а и нарочиту вештину – наглашава Танасковић за “Новости”. – У начелу, тим послом би требало да се баве најбољи стручњаци, при чему се показало да су често веома успешни коауторски тандеми састављени од једног универзитетског наставника или научног истраживача и једног основношколског или средњошколског наставника из просветне праксе.

Др Танасковић додаје:

– С обзиром на то да се у писању уџбеника морају следити нека формална правила у начину излагања и распоређивања грађе, као и организовању пратећег дидактичког апарата, поједини стручњаци се специјализују за тај посао, па онда, условно речено, почну да “штанцују” уџбенике, без потребног стваралачког уношења, што води у непрепоручљиву рутину. Због свега тога је у настајању уџбеника изузетно значајна улога и одговорност рецензента.

Танасковић сматра да би Завод за уџбенике морао бити средишња државна издавачка установа задужена за основношколску и уџбеничку литературу. Упозорава да је комерцијализација ове друштвено-приоритетне образовне и културне делатности ослабила позицију Завода, што никако није добро.

– Данас више уџбеника издају независни, приватни издавачи, од којих су неки озбиљни и одговорни, али не и сви, док су свима, разумљиво, у првом плану зарада и профит. Можда сам конзервативан, али држим да би ваљало имати јединствене уџбенике из националних предмета, уз поштовање, у складу са законом, свих загарантованих образовних права националних мањина. Кад би било тако, тешко да би у неком уџбенику насилно отимање и исламизовање хришћанске деце у османско доба могло бити приказано и као шанса за њихову друштвену промоцију – каже Танасковић.

Да је несхватљива равнодушност наше јавности према горућем питању школских уџбеника, сматра и историчар Милош Ковић.

– Невероватна је одлука да о уџбеницима из којих ће учити наша деца одлучује тржиште. То је посебно опасно и узнемирујуће када је реч о идентитетским наукама, међу којима је и историја. “Тржиште уџбеника” донело нам је две погубне болести: корупцију у продаји уџбеника и морални релативизам у тумачењу историјских догађаја – упозорава он.

КОВИЋ пита и зашто је дозвољено потпуно потискивање и постепено пропадање Завода за уџбенике и наставна средства и зашто нам није довољан само један уџбеник историје за сваки разред, зналачки и квалитетно написан, у издању Завода?

Др Срето Танасић, председник Одбора за српски језик САНУ, каже нам да највећи број деце у Србији учи из уџбеника чији су издавачи приватне, најчешће стране издавачке куће, које су практично преузеле наше образовање, те из тога произлази и да из тих уџбеника долази највише лоших ствари.

– Последњих година често сам добијао примедбе и жалбе, а када је у питању српски језик примедбе су увек биле оправдане и односиле су се или на погрешно тумачење неких језичких датости или на начин како су представљене или објашњене, а у неким случајевима и на то како се српски језик у целини представља – објашњава Танасић за наш лист.

ПРЕДЛАЖЕ да се уради озбиљна анализа уџбеника националних дисциплина, али и свих других, па да се онда организује темељна расправа у коју би се укључили и најбољи наставници основних и средњих школа.

– Кажем најбољи, а не нечији. Питам се зашто држава нешто слично није учинила када већ годинама слушамо о овоме, а реформе образовања се проводе и проводе – истиче он.

Залаже се да све уџбенике издаје државни завод:

– Живимо у време разних извртања истина, а то онда посебно важи за уџбенике националних предмета. Образовање није смело бити препуштено приватном издавачу који има легитимно право да највише брине о заради. На држави је да не распродаје образовање.

НОВА ДЕЛА У ЛЕКТИРИ

Одломак из драме Виде Огњеновић “Кањош Мацедоновић”, драма за децу Душана Ковачевића “Свемирски змај”, као и путопис Јелене Димитријевић “Седам мора и три океана”, неке су од новина у лектири коју ће ученици седмог разреда обрађивати у наредној школској години. Од септембра наредне године по новом програму учиће ђаци трећег и седмог разреда. То је генерација која је кренула по реформисаном програму у први, односно пети разред школске 2018/19. године. Највише новина има у програму српског језика, посебно у лектири, односно избору наслова које ће ђаци обрађивати.

НАЦИОНАЛНО И ВЕРСКО САМОПОРИЦАЊЕ

КОМЕНТАРИШУЋИ лекцију из историје у којој се велича “данак у крви”, Дарко Танасковић истиче да ту није реч о грешци или пропусту, већ о накарадној интерпретацији једног историјског феномена, што је неупоредиво озбиљнији проблем.
– Познато је да турски апологети Османског царства, али и неки туркофилни османисти, заступају тезу да је “данак у крви” објективно био и оно што би социолози назвали каналом социјалне покретљивости који је најспособнијима међу отетом хришћанском децом омогућавао да се, као султанови поданици, високо попну на друштвеној лествици, што не би било замисливо да су остали у неком босанском или албанском селу – каже Танасковић.

Да ли је уопште потребно доказивати колико је овакво тумачење духовно безосећајно и цинично, а историјски недопуштено релативистичко, пита се Танасковић, и додаје:
– Нажалост, оно се пробило све до уџбеника, што је морално и васпитно штетно и посредно подстиче национално и верско, идентитетско самопорицање, као и бескрупулозни каријеризам.

ПУТ У КУЛТУРНО ПОРОБЉАВАЊЕ

 СРЕТО Танасић оцењује да је Завод за издавање уџбеника скрајнут због тога што немамо добру или немамо никакву стратегију образовања у чијем би склопу било дефинисано и издавање уџбеника и брига о њиховом кавлитету. – Немамо националну и државну стратегију у области образовања, културе, националних дисциплина… што свака уређена држава има. Ако је нешто и написано то никога не обавезује. Све то представља слободан пут за културно поробљавање које није мање опасно од економског и сваког другог поробљавања. Ако ми сами не бринемо о својим националним интересима у образовању, Европа нам неће то тражити кроз неко посебно поглавље – каже Танасић.

Новости