Скендербег је Србин од старине – 1. део

Пролог

Прича о животу и делима кнеза епирског Скендербега, Београд 2017 (приредио потписник ових редака), први је србски превод ратничког животописа Ђурђа Кастриота Скендербега (1405-1468), објавље­ног 1508. године у Венецији, на латинском језику. Марин Барлети, њен састављач, у релативно кратком времену био је Скендер­бе­гов савременик, што његову књигу, на известан начин, чини пријем­чиви­јим за читање. Утолико пре што је, како сам каже, „само волео да запише истину, јер пишући о прошлости не жели да износи неистине, нити да другима непромишљено противречи“.

Обично се казује да је Марин Барлети био католички свеште­ник, хуманиста, „први албански историчар“, „једини велики ис­торичар Албаније у време ренесансе“, да је рођен у Скадру а умро у Италији, али су под сумњом и година његовог рођења (1450, или 1460, или око 1460), и година смрти (1512. или 1513), и место у ко­ме је умро – Падова или Рим. И не само то, под сумњом је и ње­гова народносна припадност. За Арбанасе, нарочито данашње, он је несумњиви Арбанас, док енглески Биографски речник алба­н­ске историје, неповерљив у том погледу, каже да га неки науч­ни­ци сматрају досељеником из Италије (етничким Италија­ном), иако „већина албанских научника верује да је Албанац“. На србској страни, у Цетињској хроници, збирци рукописа које је скупио вла­дика Василије II Петровић Његош (1709-1750-1766), може се прочитати да је Барлети „словенског порекла“, односно србског.

Могло би бити и ово последње (мада би се и то морало ставити под знак питања), да није и сам Барлети у својој Опсади Ска­д­ра (1506, издање на србском, 2017, приредио потписник ових редака) реченицом да су „међу нама (браниоцима скадарским јер је и он био бранилац – ИП) три кате­горије људи: Италијани, морнари и Скадрани или Епир­ци“, наго­ве­стио ко је и шта је. Будући да се Скадар налази у србској Доњој Зети (где се православље, и поред агресивног деловања римока­то­личке цркве, већ било чврсто уко­ренило), у њему су, по при­роди ствари, углавном обитавали Ср­би.

Први шиптарски трагови око Скадра и Ђаковице срећу се тек крајем 15. века (кад Скендербег већ није био у животу), тако да арбанашки историчар Селами Пуљаха с разлогом каже да тада, у крају од Пећи до Ђаковице Арбанаса није било више о једног процента. Мимо тога, по Косову и Метохији, као ни по брдско-арбанашком пограничју (данас у Црној Гори), никад није било ни једног је­диног микротопонима арбанашког, али зато по целој Арбанији има више србских топонима него арбанашких. Јован И. Деретић пише да су „топографски називи, хидроними и ороними (називи за реке и брда, планине – ИП) најбољи докази – који је народ старији на одређеној територији. Та имена су одолевала свим на­јездама у свим крајевима света. На територији савремене Алба­није, нема имена албанског порекла; сва имена су српског поре­кла – са грчким преводима за известан број њих. То доказује, да је цела Албанија била српска земља, па и најјужнији њени делови су били насељени Србима. То потврђује и Френсис Картер (1871-­1938), који каже, да је у Епиру, између Арте и Ђирокастра, живе­ло словенско племе – Војонита“ (према: Слободан Јарчевић, Бив­ши Срби Шитари, Београд 2012, 48-49).

Са своје стране, енглески државник Џон Кем Хобхаус (1786­-1869), који је иза себе оставио и један путопис по Турској, пише да „што се тиче албанског језика… основа је словенска, измешана с различитим језицима, међу којима највиоше из турског, затим савременог грчког, италијанског, француског, чак и неке речи су из енглеског – у овој чудној мешавини“ (Исто, 49). Ништа од тога Барлетију „не иде под капу“, он се врло труди да не помене Србе. И Скадрани су за њега – Епирци.

За добронамерни научни свет – Епирци су Илири, Илири су Срби а Барлетијеви грч­ки савременици нису сматрани Епирцима. Епирска деспотовина, настала после крсташког упада у Цариград, односно Константинопољ (1204), граничила се са србском државом Рашком и током друге половине 14. века њом су управљали Немањићи. Данашњи Епир, у око две трећине грчки а у оном пре­осталом делу арбанашки, простире се до Ва­лон­ског залива, на ју­гу данашње Арбаније.

Зна ли се све то, онда ону последњу Барлетијеву „категорију“, Скадрани или Епирци, треба читати као да су Скадар бранили Срби. Прећуткујући србско име он, заправо, саопштава да није „сло­венског порекла“. Како није ни морнар, остаје само претпоставка да је Италијан. Није то рекао рачунајући да ће га Италијаном, или Италијаном по пореклу, легитимисати и чињеница да се 1479. год­и­не, после предаје скадарскога града Османском царству, наста­нио у Венецији и да се тамо, касније, школовао у римокатоличком школском систему.

Замешатељству око Барлетијевог порекла много је допринела и његова књига (на латинском0000: Хисториа де вита ет гестис Сцандербеги Епи­ротарум принципис) која је у свету, на разним језицима, до­живе­ла велик број издања и коју данашњи Арбанаси, наро­д краткога века на постојећем животном простору, ни по чему Епирци, сматрају арбанашким култу­р­ним благом „од виталног значаја за формирање албанске националне самосвести“.

Таква каква је, ова књига о Скендербегу послужила је Арбанасима као подлога за крађу и србске историје и србске културе.

Порекло Скендербегово

Барлети не троши много речи на по­рекло Скендебегово, само назначује „да су оснивачи рода Кастриота потицали из Ематије, која је део Маћедоније“, те да су они „владали Епиром у миру и у сваком благостању, као једнако угледан и славан род“. Отац Скендербегов, „Јован Кастриот… надмашио је све своје претке по разборитости, великодушности и не­превазиђеној храбрости, и по свим другим врлинама, а нарочито – ако се то рачуна – по дивном стасу и ретко лепог лица. Његова жена, по имену Војислава, жена достојна таквог мужа, била је чувена и по томе што је била кћер једног племенитог владара Трибала, као и по својој лепоти, мудрости и чистоти духа, са којом се није могла упоредити ниједна друга жена. А ништа мање не заслужује она похвала због доброг потомства која је иза себе оста­вила, јер такво потомство је многе жене учинило славним и вредним посебног помена и хвале; кажу да је имала деветоро деце: пет кћери, по имену Мара, Јела, Ангелина, Влајка и Мамица, и синове по имену Репош, Станиша, Константин и, најмлађи, Ђу­рађ“, доцније прозван Скендребег.

Ако каже да је мајка Скендербегова „била кћер једног племен­итог владара Трибала“, онда то треба читати да је била Срб­киња. Јер, бројни аутори, из старијих времена нарочито, под Три­ба­ли­ма подразумевају Србе, тако да и србске владаре из лозе Не­ма­њи­ћа идентификују као краљеве три­балске. Византијски хро­ни­чар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), зем­љу Три­ба­ли­ју, у крају у коме је много касније откривен Лепенски Вир, назива област Срба, а Ла­оник Хал­коко­н­дил, рођењем Ати­њанин, без икаквих ограда ка­же да је „род Три­ба­ла, Срба, на целој земљи најстарији и највећи, то поуздано знам“. Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се „Трибали, Мизи, Илири, Поља­ци­, Сармати служе између себе истим језиком“. Знак једнакости између Трибала и Срба стављан је и мно­го ка­сније, чак и у 19. веку. Тако су, на пример, француски енцикло­педисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826), године 1803, објавили у Паризу, у шеснаест томова, дело названо Геогра­фија, Математика, Физика и Политика свих делова света, нап­и­сана према ономе што је било објављено као тачно и ново од ге­ографа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима, и у десетом тому на страни 69, написали и следеће: „Равница звана Косово… славна је по великом броју би­така, које су се на њој одиграле. Султан Мурад, кога ми (Фран­цу­зи – ИП) зовемо Амурат I ту је потукао, 1389. године, савез­ни­ч­ку хришћанску војску, коју је предводио Ла­зар, владар Србије. По­сле победе, Амурат је био убијен од једног Трибала“. Двојици уче­них Европљана, који су своје дело темељили на различитим доку­ме­н­тима и сведочанствима, могло се учи­ни­ти да су Срби и Три­ба­ли на Косову били „савезничка хришћан­ска војска“, али у податку о погибији турског цара не може бити сумње: Србин Ми­лош Обилић и „један Трибал“ ис­то су лице.

Барлети даље пише да „када је Мурат целу Грчку ставио под свој јарам и онда кренуо са својим барјацима ка Маћедонији, дуго и тешко ратујући и за собом пустош остављајући, Јован Кастриот је на крају, изморен дуготрајним ратом и у немоћи пред непрекидним таласима невоља, био приморан да тражи мир који је до­био под условом да све своје синове преда Турчину за таоце. Тамо је Ђурађ био потурчен и добио име Скендербег.

Мурат је највише волео и уважавао Скендербега због добре нарави која га је красила и због младости (имао је непуних девет година). Зато су му обезбеђени сви најбољи учитељи да га науче свим наукама одговорајућим за његове године. И тако је он за веома кратко време, будући жељан знања, научио турски, арапски, италијански, грчки и словенски језик (овај последњи, србски, био му је матерњи, али тиме што му је измислио ‘словенски’ језик као страни, Барлети мистификује причу о пореклу Скендер­бего­ву – ИП). Како је из године у годину јачао и стасао, тако је више проналазио одушевљење ни у чему другом осим у вешти­на­ма ра­то­вања, ништа од тога не пропуштајући да научи. Вежбајући час са мачем, час са луком и стрелом, на коњу и без коња, свакога да­на је показивао своју невероватну телесну снагу, окретност и држа­ње, увек чинећи нека велика дела која нису одговарала ње­го­вим годинама. Чим му је тело постало довољно јако да прати ње­гову живахност и храброст, и чим се показао способним да издржи ста­ње ратовања, гледао је како да стекне одобравање и углед међу свима око себе, а нарочито од самог владара, те је зато сваког да­на изазивао другове на јавна надметања у разним ратним вешти­нама, на којима је по обичају завређивао поштовање и од­ликова­ња, идући тако ка путу нарастујућег угледа и своје будуће славе.

Када је стасао у човека великог стаса и телесне снаге, све вежбе и задатке одговарајуће његовој снази обављао је са лакоћом, као и да трпи глад, жеђ, хладноћу, врућину, и све остало. Он је свакодневним вежбањем постајао одвећ вичан борби и тиме са­вршено обучен у свим ратним вештинама“.

Већ из ових двадесетак редака вид­љи­во је да је Барлети био опчињен Скендербегом, његовим живо­том и делима, нарочито делима, тако да му и преостале странице ове књиге (а има их преко четиристо) представљају хвалоспев.

Најпре његовом јунаштву и „спретности у руковању оруж­јем“, у чему се „са њим се ниједан човек није могао мерити“, а по­том и осталим његовим карактерним особинама.

Сви бојеви против Турака (у овој књизи најчешће називаних варвари или неверници), у којима је предводио Епирце, били су плод његових и стратешких, и тактичких, и оперативних замисли. И у опису сваког од тих бојева (а за двадесет пет година било их је много), Барлети није пропустио да многе редове посвети њего­вим јуначким подвизима, двобојима са највештијим турским мег­данџијама (чак и са двојицом истовремено), али и способности да прати прилике на бојишту и да, када понегде дође до „густога“, прераспоређује своје одреде.

Илија Петровић