Скендербег је Србин од старине – 2. део
О Скендербегу, од новијег времена ка старијем
Ако у десетотомној Историји српског народа (књига друга, Београд 1982), књизи писаној са гледишта вечности, стоји да је Ђурађ Кастриот Скендербег „потурчени син арбанашког властелина Ивана Кастриота“, да се налази на челу „албанске феудалне господе“ и да је „албански великаш“, онда, ван сваке сумње, нешто није у реду са националном свешћу ни њених састављача, ни њеног издавача, ни њеног финасијера а, богами, ни с историјском „науком“ коју сви они представљају, неки као стални понављачи а неки као њени злосрећни послушници. Јер, препозна ли се појам „албански“ као обележје нечега што припада Албанцима, односно Арбанасима, односно Арнаутима, онда Читаоцу преостаје само да то „откриће“ преведе на један једини начин: састављачи наведених умотворина за једини извор (и литературу) својим „научним“ тврдњама искористили су коњак „скендербег“ произведен у Арбанији.
Енциклопедија Југославије (лат.) уопште не помиње Скендербега, што значи да га она не признаје за Јужног Словена, још мање за Србина.
Хрватској Опћој енциклопедији (1981, лат.) познат је као Скандербег, мало Ђорђе а више Јурај, као „један од последњих бораца за слободу балканских народа, узалудно покушавајући да се супротстави ислам(ском) продору на Балкански полуоток“, кога је Андрија Качић Миошић (1704-1760), србски књижевник и фрањевачки монах, „опјевао као балканског и албанског јунака и борца за слободу“. И јесте га опевао као јунака, али је енциклопедијска конструкција о „балканском и албанском“ злоупотреба онога што тамо стварно пише: реч „балкански“ Качић уопште не помиње (јер је она измишљена тек почетком 19. века, до када је данашњи Балкан био Хелм) а први помен речи „Арбанија“ сведочи да „Арбанија илиричка јест држава“. Како су Илири били старо србско племе, јасно је да је и Качићева „Арбанија“ србска држава, те да су и „триста Арбанаса“ са којима се Скендербег вратио из турскога ропства – триста Срба. И он сам, Скендербег, према ономе што пише Качић а што је, на свој начин, представила Опћа енциклопедија, јесте србски јунак.
За Малу енциклопедију Просвете (1978) све је јасно: Скендербег је „албански кнез, вођ албанског народа против Турске и Венеције у борби за независност“, због чега га „Албанија слави као националног јунака“.
Могло би бити да је аутор управо поменуте „просветне“ одреднице своје „знање“ преписао из Војне енциклопедије (1966, лат.) која Скендербегу такође признаје да је „албански кнез и вођа албанског народа у борби за независност против Турске и Венеције“, чијом се смрћу „завршила организована борба албанског народа, али отпор турским освајачима није престајао“.
Завиримо ли мало дубље у прошлост, видећемо и да Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка ИВ књига С-Ш (1928) не познаје Скендербега, по истој логици коју је поштовала и Енциклопедија Југославије. Ако ова друга прећутно признаје оно што тврде Војска, београдска „Просвета“ и Хрвати, да је Скендербег „албански кнез“, „вођа албанског народа“ и „албански јунак“ (мада Хрвати, за сваки случај, пишу да би он могао бити и „балкански“ – што се може тумачити „и овако и онако“), Станоје Станојевић (1874-1937), историчар и уредник Народне енциклопедије схс, признаће да своје историјско „знање“ заснива на ономе чему су га научили странци, током универзитетских студија у беч-ком огранку германске (нордијске, бечко-берлинске) историјске школе: „Док смо ми били мали и слаби и политички и културно, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари“. Уз то признање, објављено уз појаву прве свеске Архива за арбанаску старину у Београду (Политика Београд, број 5072 од 8. марта 1924. године, 6. страна), рекао је и да „смо ми временом успели да своје науке узмемо сами у своје руке“, али је прећутао да се узимањем „своје науке у своје руке“ сачувао не само њен несрбски већ и антисрбски дух нимало србски расположених странаца из малочас поменуте берлинско-бечке школе, познате и као германска, или нордијска.
Како нико у званичној србској науци то признање није схватио као подстицај да размисли о чему се ту стварно ради, Станојевић је својим медитацијама о „малима и слабима“, о „нашим стварима“, о „већим и културнијим народима“, о „својој науци у својим рукама“, могао додати и да је дошло време да „ми“ помогнемо другима. А та помоћ састојала се у труду србских научника из Београда да научно-стручним часописом Архив за арбанаску старину, језик и етнологију пређу „границе својих националних наука“ и отпочну „проучавање једног народа културно и просветно слабијег“. Што ће рећи: кад су германски (нордијски) учитељи из берлинско-бечке школе успешно довршили „наше ствари“, србске, и у бразду увели такозване србске интелектуалце „без националне прошлости“ (или националне свести), тако научени „интелектуалци“ могли су прећи на подучавање „једног народа културно и просветно слабијег“, на порицање србске прошлости и србских језичких и културних обележја у арбанашком суседству, као и на препуштање Арбанасима свих поменутих србских обележја и, уз њих, србских територија. Београдски научници и београдске научне институције послужили су, тако, низу немачких и других несрбски расположених „истраживача“ да на србским историјским, језичким и етничким темељима изграде арбанашку „науку“ и, потом, идеју о „великој Арбанији“.
Јован Цвијић. Један од тих значајнијих „градитеља“ био је и Јован Цвијић (1865-1927), бечки студент, географ, антрополог, етнолог и историчар, који је, чврсто се држећи нордијске „научне“ мисли, крајем 1916. године, својим француским слушаоцима на Сорбони, могао саопштити и следеће:
„Познато је да су Арбанаси потомци старих Илира, донекле поромањени за време римске владавине, затим измешани са Словенима, нарочито у току Средњега Века… (када су) пословењена романизована илирска племена динарске системе осим оних у Проклетијама и даље на Југу у Арбанији. Изгледа да се тамо повукао и један део илирског становништва из централних и северних делова Полуострва. Али у овој земљи као и у Епиру, крајем X, почетком XI века и доцније, долине и равнице су биле насељене Словенима, а Арбанаси и Аромуни су становали по побрђима и у планинама. За владе Анжујске династије (1250-1350) у приморским низијама и око Дрима имало је још словенског становништва, које су (по Јиречеку) појачали српски досељеници за време српске владавине, нарочито у XIV веку. Још и данас се и усред Арбаније наилази на остатке овог поарбанашеног становништва. По традицији племена северне Арбаније, они су мешовитог, арбанашко-српског порекла. Сматрају себе за сроднике црногорских племена. Познато је да је арбанашки јунак, Скендербег, арбанашко-српског порекла. Јужни Словени су асимиловали велики број Илира, од Дунава до јужне Македоније; они су, међутим, поарбанашени у Арбанији, нарочито у турско доба“ (Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, 255-256).
Кад већ без икаквог образложења каже да је „познато да су Арбанаси потомци старих Илира“, да су Словени успели да пословене романизована илирска племена по динарској области али не и у Арбанији, да се „тамо“, у данашњу Арбанију, изгледа повукао и један део илирског становништва (непословењеног!) из централних и северних делова Полуострва“, те да је, опет познато, арбанашки јунак Скендербег арбанашко-српског порекла, онда је све то блискије трачу него науци; све што је од некога чуо или научио, прима здраво за готово, али само по условом да у тој причи нема изворних Срба, Срба од искона! При томе, он без икаквог коментара оставља сопствено саопштење да се „данас и усред Арбаније наилази на остатке… поарбанашеног становништва“. Иако је констатовао да су поменути поарбанашени Срби представљали остатке „словенског становништва, које су… појачали српски досељеници за време српске владавине, нарочито у ЏИВ веку“, пропустио је да објасни из ког је времена то словенско становништво „заостало“.
Томо Ораовац (Томо Петров Вучинић, 1853-1939), Старокуч, књижевник, политичар и историчар, подробно пишући о Арбанасима (за које, „као познаваоц арбанашке прошлости, живота, поријекла и обичаја“, наопако научен, „зна, да су поред Грка најстарији насељеници на Балкану“, да се „за њих зна од прије двије хиљаде година“, да су они „прастаросједиоци Балкана“ а да се Срби у ове крајеве дошли тек у 7. веку, „да су били а и сада су један здрав, духовит и бистар народ и за дивно је чудо како на њих није могла утицати култура и напредак толиких народа са којима су непрекидно у додир долазили“, те да су „остали доследни себи и вјечито живјели својим прастарим некултурним и нецивилизованим животом и због тога се овај народ није ни могао дозвати памети ни покушати, а не створити државу“), казује и следеће:
„Сјевероисточни Арбанаси или т.зв. Малисори са врло малим изузетком српског су поријекла… Језик им је препун ријечи талијанских, српских, грчких, румунских (римских) и турских. Своје азбуке немају и све до освојења Арбаније (ваљда док нису потпуно овладали Арбанијом – ИП), па и за дуго вријеме после тога њихова је азбука била ћирилица са којом се служио Скендербег и сво старо малисорско племство, што се да видјети из многих повеља и споменика Кастриотовића, Леке, Николе и Павла Дукађинца (Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913, 8-10).
Један део његове приче о Ђурђу Кастриоту, његовом пореклу, деловању и успомени на њега, макар било и опширно, гласи:
„Ђорђе Кастриотић је рођен 1403 год. од оца Ивана и мајке Воиславе, кћери српског господара од Полога. Његов се прадјед звао Бранило Кастриотић, био је управник Канине и погинуо је у Јањини 1379 год., гдје је вршио дужност намјесника, као племић Душанов. Његов ђед се звао Константин, за кога епирски деспот Мусакије изриком тврди, да је као српски племић господарио у Серињи, које је мјесто Хан, Јохан Георг (1811-1869, аустријски дипломата, конзул у Грчкој, у свету признат „специјалиста“ за наводну арбанашку историју, језик и културу – ИП) нашао у своме путовању и описао га. Константин се оженио Јеленом, јединицом и унуком великог Карла Топије, господара од цијелог арбанашког приморја и наследницом Ђорђа Топија, помоћу које је добио велики положај и углед међу арбанашким главарима. Отац Ђурђев Иван везан сродством са старом лозом Топија, а доцније и са другим важнијим арбанашким кућама био је најглавнији главар у Арбанији. Са својом женом Војиславом имао је пет кћери и четири сина. Најстарију кћер Мару дао је за Стевана Црнојевића господара Црне Горе, Влајку за Стевана Балшића, Ангелину за Владана Аријанта-Комненовића, Јелу за неког главара у Арбанији а Мамица је по очиној смрти удата за Мојсила Дибранца. Од синова најстарији Репосин умро је као православни калуђер у Синаји, остала тројица звали су се Станиша, Константин и Ђорђе.
1413. год. Иван Ђорђев отац морао је дати Султану таоце своја три сина, а међу њима и десетогодишњег Ђорђа кога Турци потурчише и назваше Скендербег или Искандербег, што значи господар Александар. Ђорђе је одрастао на Султановом двору и ратовао уз Турке.
Очевина Кастриотића била је у Маћи и Дибри (Мат, североисточно од Тиране, и Дебар, у северозападној Маћедонији – ИП) а наслеђе Ђорђево по баби долазило му је из целе Албаније на коју је Ђорђе полагао право, а 1444. год. по смрти свога оца кад су на Турску завојштили Деспот Ђорђе Бранковић, Сибињанин Јанко и пољско-угарски краљ Владислав, Ђорђе побјеже од Султана, промијени понова вјеру, дође у Кроју, коју исте године ослободи као и град Љеш. Год. 1467. опсађивао је Кроју Балабан паша, али је Скендербег уз припомоћ Леке и Николе Дукађина, Стевана Црнојевића, Андреје Нешића и др. српских војвода одбио Турке а Ђорђе Алексић убио пашу. Исте године кренуо се и султан Мехмед ИИ противу Ђурђа, али није могао ништа да учини.
Ђорђе Кастриотић је умро од грознице 1468. год. у Љешу гдје је и сахрањен у православној цркви Св. Николе, одаклен су га Турци по освојењу Љеша раскопали и извадили кости, па их разбили на најситније дјелове, грабили и носили уза се као амајлију, верујући да их пушка неће убијати.
Ред је и право да се једанпут расправи питање о томе ко је и које народности овај велики јунак и војвода. Зна се да му је прађед био Србин, да му је ђед био Србин и отац и мајка чисти Срби, да му је отац дао својој дјеци чисто српска имена и да у свој својој породици како у мушкој, тако и у женској линији, сем бабе није имао никог од арбанашке крви. Но да ли је Карло Топија био Арбанас то је питање које још није расправљено. Међу Арбанасима нема имена Ђорђе…, Станиша, Воислава, Мамица…, Влајка, ни Ангелина, нити се код Арбанаса могу наћи многосложна имена, већ обично једносложна Пренк, Ђон, Лек, Биб, Гиљ, Дод, Том… и т. д.
Зна се да се Ђорђе Кастриотић свагда служио својим српским језиком и ћирилицом, којом је писао и издавао повеље и наредбе. Зна се да је своје одиве давао српској властели и православним Зетским господарима. Зна се да је живио као православни Србин, славу славио и све обреде и обичаје српске вршио и одржавао.
Поред овога за доказ његовог поријекла служе и тврђења г. Ј. Г. Хана, г. Аму Бује, Лежана и руског конзула Јастребова (геолог и географ Ами Буе, 1794-1881; етнограф Гијом Лежан, 1839-1871; Иван Степанович Јастребов, 1839-1894 – ИП). Кад заиста Скендер-бег не би био чист Србин неби га у Србе трпао г. Хан, као аустријски конзул а ни остали страни испитивачи, који нијесу баш тако пријатељски према Србима и православљу расположени. Било их је и таквих који су по цијелој Малесији, нарочито у Скадру и око њега ништили све српске споменике, црквене натписе и друге документе о српској прошлости тих мјеста и народа. Нарочиту ревност у томе послу показивао је г. Хекар, француски конзул у Скадру коме нијесу давали мира српски споменици и црквени натписи по свој околини Скадра.
Успомена на Ђорђа Кастриотића Скендербега остала је у живој памети код цијелог српског народа, који га сматра и увршћује међу својим највећим јунацима, што тврде народне пјесме и предања о његовом витештву, и славним побједама над Турцима, док се код Арбанаса – правих Арбанаса о њему готово нигде и ништа незна, нити га Арбанаси спомињу као свога јунака. А кад би он био арбанашки народни јунак и птица у гори и чобан за овцама пјевао би о његовом витештву и славним побједама. Но за дивно је чудо, што га онда Арбанасима подмећу неки странци па и наши многи ува жени научници, људи од пера и новинари. Ово је колико жалосно толико и неправедно, јер се овим чини гријех према његовој витешкој успомени, као и према народу српском, чији је син био и коме је поред осталих српских хероја служио, а и данас служи као дика и понос а служиће све донде док траје српског имена и српских гусала“ (Исто, 31-35).
Насупрот србским предањима и народним песмама (и о Скендербегу), стоји тврдња Тома Ораовца да „Арбанаси немају народне литературе ни умотворина, које се као такве могу узети, а оно мало што се може наћи јесу само пастирске и незначајне женске пјесме, без икакве књижевне или ма какве вриједности. Све што се о Арбанасима писало нијесу писали домородци него странци, на страним језицима. Код старих малисорских породица и дан дањи могу се наћи писмени споменици и старе листине писане ћирилицом и што се као свето чувало и чува код старјешина појединих породица, који су их примили у наслеђе, као најстарији чланови породице (Исто, 9).
Константин Јиречек (1854-1918), Чех, унук Павла Јозефа Шафарика (1795-1861) по мајци, у књизи објављеној 1911. године, на немачком (Geschichte der Serben), бавио се Скендербегом, Ђурђем Кастриотом, само као хришћанином, мада се из податка да је србски Дубровник њему и његовој браћи даровао „право дубровачког грађанина“, мора закључити да је Србин:
„Предвођени Византинцима, Арбанаси и Власи на Пинду дигоше се такође против Турака у Тесалији. Искусни војсковођа Аранит (Аријанит) поче у средњој Арбанији, већ у августу 1443, поново борбу против Турака… Његов сусед на северу, Иван Кастриот, беше мало пре тога умро (2. или 9. маја 1437 – ИП). Имао је четири сина: Станишу, Репоша, Константина и Ђурђа. Ђурађ, који је после 1426 (године у којој су он и његов отац записани као велики дародавци манастиру Хиландару) живео код оца као хришћанин, дат је доцније за таоца Турцима, те онде примио ислам. Као такав добио је име Скендер-бег, по Искендеру, тј. Александру Великом, који је такођер славан у источњачким причама… Млечићи признадоше 1438 Станиши и Ђурђу иста она права која је уживао њихов отац. И Дубровчани исто тако дароваше 1439 Ђурђу и браћи право дубровачкога грађанина… Значајно је да се он у обема повељама јавља са хришћанским именом… Од тада називао се он у својим српским, латинским и талијанским повељама Ђурађ Кастриот, звани Скендер-бег“ (К. Јиречек, Историја Срба : Прва књига до 1537 године – Политичка историја, Београд 1952, 368).
Јиречек, дакле, уз име Скендербегово и његово порекло нигде не помиње Арбанасе.
Чедомиљ Мијатовић. Да је Скендербег био Србин казује и Чедомиљ Мијатовић (1842-1932) позивајући се на један стари спис сачуван у Музеју Румјанцовски у Москви, под насловом О Скендерје повјест, односно на његов препис „од слова до слова“, који је јеромонах хиландарски Теодосије сачинио 1778. године („Сего 2 маја престави се Кастриот, мнишки же Иоаким монах“ – Овог 2. маја преминуо је Кастриот, по монашки звани Јоаким калуђер, у свету Јован Кастриот, отац Скендербегов). На основу бројних цитата, Мијатовић закључује да се „кроз целу ову историју од почетка па до свршетка њеног провлачи српско име као црвен конац и у њој… дише српски патриотизам, тако да мисли(м) да се слободно може узети да је оригинал ове историје писао Србин“, те да је тај „древни руски рукопис“ био препис неког српског оригинала (Ч. Мијатовић, Српски рукопис о Скендербегу, Глас Краљевске српске академије ЏЏИИ, Београд 1890, 18).
Руски рукопис узима, дакле, као несумњиво да је отац Скендербегов био „христијански књаз Иван, презиваемиј Кастриот, от колена краљева македонских, то јест сербских“ (Исто), те, пошто је и Иванова жена била Српкиња, Мијатовићу преостаје само да закључи како су Срби с разлогом сматрали Ђурђа Кастриота својим народним јунаком.
У потрази за Скендербеговим пореклом Мијатовић ишчитава и оно што је писао национално незаинтересован тумач Ђурђевог живота, Димитрије Франко, властелин дривастански, духовник римске цркве и благајник Скендербегов, који је „бивши једнако уза Скендербега и на двору његову имао сигурне прилике да зна шта се радило, и који све описује као очевидац, по нешто и као учесник“. Франко пише да је Скендербег био син „Господара Ивана Кастриота господара од онога дела Албаније који се зове Ематија (област у древној Маћедонији – ИП) и Умнестија (? – ИП), а мати му се звала Војисава и била је кћи Господара од Полога који је један део од Македоније и Бугарске. Иван је био јунак човек, великодушан, и у војним стварима врло практичан и искусан. Не могући се одупрети Мурату (Мурат II, владао од 1421. до 1451 – ИП) начини с њиме мир и даде му у таоце своје синове: Репосија, Станишу, Константина и овога Скендербега, коме је најпре било име Ђурђе“. Кад је узет за таоца, Ђурђу је било између осам и дванаест година. Иванова обавеза да султану плаћа данак била је утврђена и султановом заклетвом да таоцима неће дирати у веру, али је он то погазио и све Иванове синове потурчио (Исто, 18, 22. и 23).
О времену кад је „одметнути“ Скендербег почео врло успешно да ратује против Турске (за владавине Мурата II), сведочи и већ поменути хиландарски рукопис да „пришли Расси то ест Серби Скендерови у Турску земљу и пленили (Исто, 17). Да су Турци заиста имали великих невоља са србским упадима казује и навод да је султан Мехмед II (1428-1481), кад је чуо за Скендербегову смрт, послао војску на његову земљу, те да су „Венети почели бранити Албанију но ничтоже успели. И тако Турци узели сербскија земљи и градове по Илирику“ (Исто, 18).
Све је овде јасно: Скендербег је предводио Србе; Венети који су бранили Арбанију јесу Срби; та је одбрана била неуспешна, тако да су Турци узели српске земље; и Арбанија коју помиње тај хиландарски рукопис била је србска земља, исто као и Илирик.
Петар Петровић Његош (1813-1851) владика Раде, који своје књиге није писао напамет, произвољно, каже да су „Босна и по Арбаније / ваша браћа од оца и мајке“ и даје простор игуману Стефану да „чини… спомен душама / витезовах нашега народа“:
„Вјерне слуге, помјани, господи, / Владаоце, ма твоје робове: / непобједног младога Душана / Обилића, Кастриота Ђура, / Зриновића, Ивана, Милана, / Страхињића, Рељу Крилатога, / Црновића Ива и Уроша, / Цмиљанића, војводу Момчила, / Јанковића, девет Југовићах / и Новака поради халака / и остале наше витезове“ (П. П. Његош, Горски вијенац, стихови 2345-2346, 2649-2650 и 2653-2663) .
О Скендербегу као Србину старином из Босне пише католички фратар Андрија Качић Миошић (1704-1760), у Разговорима угодним народа словинскога, објављеним 1756. године, књизи која представља стиховану историју јужнословенског света. У предговору њеном другом издању, он је написао и следеће:
„Не находећи се у мојим књижицам од краља, бана и витезова словински многе ствари и липи догађаји, који се прија, а нити и посли порођења Господина згодише у државам словинским, зато, мој љубезни штиоче, речене књижице приштампајем с приставком стари краља, цесара, папа и многи свети од нашега словинскога народа, с надометком такође многи писама од бана и стари унгарски, млетачки и словински витезова. А то ја сам све помљиво извадио из књига латински, талијански и рватски, из различити писама и карата, дипломата, дукала, атестата, даворија и свидоџ-бе стараца, редовника и световњака“.
Највише простора посветио је Скендербегу кога рачуна у словенску историју. А за то „рачунање“ понајважнија му је Писма најпослидња од славне Босне, у којој је именовао више десетина мање или више познатих личности, Срба трију вера, пореклом из Босне.
За нашу тему важни су следећи стихови:
„Пробуди се, Босно, земљо славна, / Којано си заспала одавна, / Тер ми кажи босанске јунаке / На оружју витезове јаке. / Нека могу и њих запјевати, / Част и дику славној Босни дати! / Али Босна липо одговара: / Кад си пјева пјесме од јунака / Највеће си пјева од Бошњака. / Ко је био Марко Краљевићу, / Ко л’ старином Кастриотић Јуре… / Него млади старином Бошњаци / Који беху босанска господа / Од славнога мојега народа“.
О обојици овде поменутих јунака писао је др Бранислав Николић (Политика Београд, „Међу нама“, 15-16. фебруар 2012, 16), у тексту „Скадарски песник Милош Николић (Миђени!)“ а подстакла га је на то вест да је неки наводно арбанашки песник Миђени Ђерђ Никола (по коме је названа и највећа књижевна награда у Арбанији!) послужио локалним шиптарским властима у Бујановцу да према њему именују једну улицу.
Од др Николића сазнајемо да је у питању српски песник Милош Николић (1911-1938), син Ђорђа Николића из Озринића, код Никшића (раније у Херцеговини, данас у Црној Гори), који се после слома херцеговачог устанка (1875) преселио у Скадар. Немајући својих значајних историјских личности ни толико да би по њима именовали својих пет-шест улица, Шиптари су овога Србина прогласили Арбанасом, по истом калупу по коме је Србин Ђурађ Кастриот произведен у арбанашког јунака Скендербега. Ово поређење Николић је сместио у свега две кратке реченице: „Скендер-бег је исламизирани Ђурађ Кастриот од оца Ивана и мајке Војсаве, која је сестра Краљевића Марка. Ђурађ (Скендер-бег) се борио против Турака који су га присилно исламизовали“. Отац Марков био је српски краљ Вукашин Мрњавчевић, пореклом из села Малована, које је тада административно припадало Лијевну, у Босни, тада само једној од области у Земљи Србији. Данас, то село припада Купресу.
Седамдесетак километара северозападније, у околини Босанског Грахова, живели су и преци Скендербегови (ђед, такође нижи племићи као и преци Вукашинови, који су, и једни и други, „државним послом“ премештени у Маћедонију. Своју заједничку босанску завичајност они су „преточили“ у родбинску везу: Јован Кастриот, отац Скендербегов, оженио се Војисавом (Војсавом, Војиславом), сестром Краљевића Марка а кћерју краља Вукашина Мрњавчевића.
Скендербег је Србин
Већ двеста година трају спорови да ли је Скендербег арбанашког или српског порекла. Заступници „арбанашке“ теорије налазе упориште у писању енглеског историчара Едварда Гибона (1737-1794), наклоњеног „умјетничком доживљавању историје“, што значи и спремношћу да домишља, док се представници србске теорије позивају на бројније изворе.
Велик број научника, нарочито раније, у време док нордијска школа није постала толико агресивна, истицао је да је Ђурађ Скендербег био србскога порекла, и по мајци и по оцу, те да је то нашло одраза и у србској традицији о њему.
Већ више пута помињани Јохан Георг Хан тврди да Скендербег не води никакво праарбанашко порекло, него српско: „Близу је претпоставка, да Скендербег потиче из једне српске племић-ске породице, која је била за време српске владавине награђена извесним поседом. Словенски облици имена Кастриота могли би навести чак на претпоставку, да је њихово порекло било још свеже, да би се они могли сасвим албанизирати“ (Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983, 46). Ханова претпоставка, наравно, укључује и додатну претпоставку, али и закључак, да Ђурађ и његова браћа нису ни могли бити арбанизовани; они су били Срби; њихов отац Јован води порекло из угледне породице из околине Босанског Грахова, а за заслуге за српску државу био је награђен поседом у Пологу, у Маћедонији.
Немачки историчари Јакоб Филип Фалмерајер (1790-1861) и Карл Хопф (1863-1914) заступали су тезу да је Скендербег био српског порекла, у најмању руку по мајци.
И код Селишчева, Афанасија Матвејевича (1886-1942), мада само посредно, може се наћи одговор на питање ко је био Скендербег. Говорећи о Скендербеговим ратовима против Турака (1444-1468), он од Марина Барлетија преузима навод да у подручју Горњег Дебра, које се „по обичајима примиче Маћедонији“ (уистину, Горњи Дебар део је западне Маћедоније, до Брозовог времена називане Јужна Србија а још раније, пре балканских ратова, Стара Србија – ИП), живе „Бугари или Трибали… ратнички народ, веома одан Скендербегу у својој служби и привржености“. Како се за Трибале одувек знало да су Срби, и овде се, ставом о њиховој вези са Скендербегом (о оданости и привржености), потврђује да је Скендербег био Србин.
Чињеницама да су двојица Кастриота били хиландарски монаси и тамо сахрањени, те да је Ђурађ великим прилогом стекао право на коришћење једног пирга, званог и арбанашки, не би могло противречити писање Ђоке Слијепчевића да су се „у XV веку арбанаски кнезови у званичној преписци служили српским језиком, да су подизали цркве српским светитељима и приносиле дарове српским црквама“ (Ђ. Слијепчевић, Наведено дело, 45). Ове последње податке ваљало би схватити тако да су арбанаски кнезови тога времена могли бити Срби, још непоарбанашени Срби или чак и недавно поарбанашени, али и Срби којима је арбанашко одређење дато по географском пореклу.
Да је Скендербег био несумњиви Србин, недавно је потврдио и један арбанашки историчар, Аридан Клоси по имену, у једној телевизијској емисији за арбанашко гледалиште, изјавом да се Скендербегов отац Иван, или Јован, „помиње као Албанац, Србин, Бугарин, да му је жена из познате србске лозе Бранковића – Војислава“, да су „њихова деца имала византијска имена: Константин, Ђорђе,али и словенска: Репош, Станиша, Мамица, Влајка, Јела“, да се причало да је „подигао… албанску заставу“, али не, „он је узео византијску заставу“. На питање телевизијског водитеља шта је Скендербег био, одговор је гласио: „Православац. Они су једна типична православна породица. Његов брат био је монах у једном православном манастиру где је и окончао живот“. На допунско питање „да ли је Скендербег конвертовао у католицизам“, Клоси каже: „Не, не постоји то у документима. Али он се приближио западу… зато што су му савезници били Напуљ, Бенедикт, који је био католички краљ (https://www.youtube.com/w atch?v=I5qWЈТRm5аU).
Илија Петровић
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.