Задња кућа Србија: Европа се ослобађа миграната, а наша власт их прима

У Србију стижу два нова таласа миграната. С југа, преко Македоније дошло је око 18.000 избеглица, а из земаља Европске уније, из Немачке је, само у последњих пет дана новембра, у Београд депортовано 4.800, а очекује се да у децембру стигне још око 30.000 миграната. Пројектом „Нова земља“, који финансира Сорошев Фонд за отворено друштво, предвиђено је да Србија до 2022. године постане сабирни центар у коме ће се трајно настанити око 600.000 избеглица с Блиског истока. Александар Вучић је у том послу већ зарадио 80 милиона евра.

Евопа је „мигрантски цунами“ 2015. дочекала с много оптимизма. Владе Немачке, Француске, Данске и осталих економски стабилних чланица Европске уније организовале су прихват, смештај и програме интеграције избеглица из Азије и Африке. Транспарентни хуманизам брзо је спласнуо под теретом реалних проблема.

У многим срединама с мигрантима је дошло до повећања кривичних дела, уличног насиља и разбојништава, па и до њиховог учешћа у терористичким нападима. Промена расположења домицилног становништва утицала је на политичку олигархију, која је била принуђена да тражи друга решења. По узору на Шведску, која је прва одустала од пројекта „Нова земља“, већина западноевропских влада сада покушава да властите интересе заштити заустављањем прилива нових избеглица и повратком „старих“ у државе у којима су регистроване, углавном у Грчку, Северну Македонију и Србију.

Већина земаља Европске уније је по хитном поступку променила законе о „међународној заштити избеглица“. Новом регулативом укинуте су гаранције на правичност и ефикасност поступка азила.

У значајној мери је смањен систем бесплатне правне помоћи и рокови обраде захтева за азилом, као и аутоматски суспензивни ефекат жалбе на првостепену одлуку, чиме су подносиоци изложени ризику да буду враћени у земље у којима је њихов живот у опасности и пре него што се заврши правна процедура.

Новим одредбама омогућено је неселективно одређивање притвора, чак и за децу, болесне и жртве насиља. У складу са споразумом Европске уније и Турске, озакоњена је „географска забрана“ за тражиоце азила и то без могућности судске ревизије изречене мере. Уместо одредби које би олакшавале интеграцију, ограничено је право азиланата на рад. Репресивне мере су у супротности са законима Европске уније и Европског суда за људска права, али отежавају одобравање азила и олакшавају повратак миграната у државе у којима су регистровани.

Хорст Зехофер, министар унутрашњих послова Немачке, пре месец дана драматично је упозорио на опасност новог таласа од три милиона избеглица, који се припремају да из кампова у Турској крену према Европској унији. Kао одговор на тај сценарио, Брисел је одлучио да направи две тампон зоне.

Прва ће бити у Грчкој, друга у Србији. Међутим, власт у Грчкој одбија ту идеју и по цену економских санкција из ЕУ. С друге стране, Србија пристаје на све захтеве Европске уније.

Српски министар унутрашњих послова Небојша Стефановић и европски комесар за миграције, унутрашње послове и држављанство Димитрис Аврамопулос 20. новембра потписали су споразум о граничној сарадњи и управљању границама.

Споразум дозвољава припадницима Европске агенције за граничну и обалску стражу (Фронтекс) да „помажу Србији да управља границама“ и да са српским МУП-ом спроводи заједничке операције на границама Србије са земљама чланицама ЕУ. Тако је на папиру. У пракси, то значи да ће европски полицајци контролисати граничне прелазе и спречавати пролазак миграната из Србије у Хрватску, Мађарску, Румунију и Бугарску.

Фронтекс је такав споразум већ потписао са Албанијом и Црном Гором, а ускоро ће то урадити и с Босном и Херцеговином и Северном Македонијом.

Александар Вучић је Џорџу и Александру Сорошу изнајмио Србију да у њој направе сабирни центар за избеглице с Блиског истока. У почетку мигрантске кризе, Вучић је отворио Србију и помогао у стварању тзв. Балканске руте. Такву политичку одлуку је донео како би се Ангели Меркел доказао као лојалан сарадник. Лојалност је трајала све док није схватио да на несрећи избеглица може да заради много више него што је до тада узимао уграђујући се у организацију њиховог транспорта од Македоније до Мађарске.

Шверц људи контролисали су појединци из врха Српске напредне странке. За добар хонорар превозили су, често и под полицијском пратњом, превоз камионима и аутобусима кроз Србију. Заокрет у ставовима влада западних држава, које су одустале од гостопримства, створио је привлачну шансу за Вучићеве пословне комбинације.

Kриза је кулминирала после терористичких напада у Берлину, Паризу и Мадриду, кад је јавност сазнала да су у њима учествовали и џихадисти који су у Европу стигли као избеглице. Kомесари Европске уније почели су да траже алтернативна решења. По обичају, непожељни терет су намеравали да пребаце на слабе државе, које су подложне уценама, као што је Србија.

Међутим, Вучић није пристао на бесплатне уступке. До тада је беспоговорно извршавао налоге своје газдарице Меркел, али није хтео да пропусти прилику за зараду. Уместо да се супротстави немачкој канцеларки, извршио је притисак на Сороша, финансијера међународног пројекта који је за циљ имао промену демографске карте Европе.

Док је Вучић пласирао политички коректне поруке, пуне емпатије према избеглицама, његови медији су водили жестоку антисорошевску и, самим тим, антимигрантску кампању. Режимски листови објављивали су наслове попут „Џорџ Сорош више не крије свој подли план: Мигранте из Европе би требало населити у Србији“, „Разоткривен прљави Сорошев план: Ево шта амерички милијардер и сплеткарош спрема Србији“ и сличне. Тезе, којима су доказивали да ће муслиманске избеглице преплавити и уништити православно српско друштво, доказивали су цитатима Сорошевих изјава.

– Мигранти добрим делом иду Балканском рутом. Видим да их Србија посебно третира са поштовањем. Срби имају одличне прихватне центре, ресурсе и искуства. Помажем лично колико год могу и преко Фонда за отворено друштво да их Срби што боље интегришу. Заиста не видим разлог зашто мигранти не би могли да се интегришу у матично српско друштво, упркос верској разлици, рекао је Сорош не кријући своје прљаве намере – објавио је Информер крајем 2016. године.

У серији текстова, напредњачки билтени су узбуњивали јавност тврдњама да „Сорош има паклени план да што више избеглица из Сирије и Ирака трајно насели у Србију“, међу којима има „много муџахедина, који ће се овде инфилтрирати, направити нову исламску државу на Балкану и изазвати хаос“.

На опасност која прети указивано је насловима „Авганистански манијак слободно шета Србијом“, „Терористи су међу нама“ итд. Недостајало је само да цитирају Вучићеву стару претњу: „За једног Србина, убићемо сто муслимана“, па да ширење националне и верске мржње буде потпуно.

У кампањи је истакнуто и оно што је највише занимало владара Србије – количина новца који је Сорош наменио за финансирање свог „пакленог плана“. Према наводима из Вучићевих медија, Сорош је у пројекат уложио 500 милиона долара. У то време, Фонд за отворено друштво промовисао је платформу „Међународна избегличка иницијатива – управљање миграцијама и њихово спровођење“. У реализацији тог плана у Србији укључено су 22 невладине организације, за чије акције је Сорошев Фонд наменио 8.413.402 долара, како би промовисале идеје и конкретне пројекте за трајну интеграцију миграната у српско друштво.

Вучићево медијско рекетирање је дало добре резултате, добре по њега, не по Србију. Уз посредовање свог саветника и пословног партнера Тонија Блера, Вучић се са Џорџом Сорошем срео у Њујорку. ж

Напрасно, преко ноћи, српски медији су променили перцепцију, па је Сорош постао „угледни филантроп“, а насељавање миграната „шанса за демографски и привредни опоравак и развој Србије“. До промене је дошло истог часа кад су Вучић и Сорош направили споразум, који је подржан и од бирократа из Брисела.

Вучић је преузео обавезу да у Србију из земаља Европске уније прими мигранте који су овде регистровани, а тамо нису добили азил. У том пакету, Фонд за отворено друштво и друге међународне хуманитарне организације обавезале су се да финансирају боравак избеглица у Србији. По том ценовнику, Србија дневно добија 11 евра по глави мигранта. Трошкови смештаја, исхране и здравствене заштите су много мањи, али разлика у цени представља провизију коју узимају Вучић и његови сарадници.

Од грађана Србије скривају се сви подаци тог плана, посебно финансијска конструкција. Представници власти крију тачне информације о обавезама које су преузете потписивањем серије међународних уговора, какав је Даблински споразум, који даје могућност земљама потписницама да азиланте пошаљу у трећу земљу, која и не мора да буде обухваћена тим документом.

Зна се да је Србија потписала билатералне споразуме о реадмисији с готово свим чланицама Европске уније, којим је преузела обавезу да безусловно прихвати све непожељне азиланте, без обзира да ли су на незаконит начин ушли и боравили у земљи. Србија је ове године већ прихватила више од 30.000 „странаца – повратника“, којима су европске државе одбиле захтев за азил. Премијерка Ана Брнабић одбија да се изјасни о Даблинском и Маракешком споразуму, а министри Ивица Дачић и Небојша Стефановић не обавештавају јавност ни о конкретним догађајима, какав је био захтев Италије да Србија, средином августа, прими мигранте с брода Дичоти.

На сајту МУП-а Србије, односно Kанцеларије за азил, нема података о броју миграната и посупака за одобравање азила. У последњој званичној информацији, из 2015, помиње се податак о 620.000 апликација за азил.

Две године касније, у одговору на посланичко питање, МУП је објавио да је регистровано 1.170.000 миграната који су поднели захтев за азил или изразили намеру да то ураде. Радош Ђуровић, директор београдског Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, недавно је изјавио да је захтев за добијање азила у Србији поднело око 7.100 избеглица. С друге стане, Владимир Цуцић, републички комесар за избеглице, тврди да је само 30 миграната затражило трајни азил.

Лицитира се и бројем миграната који се у Србији задржавају привремено, дан или два. Док Ђуровић тврди да је у првој половини 2019. у Србију ушло око 16.000 избеглица, међу којима је било више од 37 одсто жена и деце, европске организације располажу троструко већим цифрама.

Државне институције игноришу и драматичне информације које на друштвеним мрежама пласирају поједини лидери опозиционих странака. Према тим изворима, последњег викенда у новембру спроведена је опсежна акција немачких и српских власти, које су организовале транспорт око 4.800 миграната.

У неколико конвоја, с укупно сто аутобуса, као и авионским летовима из Дизелдорфа, Баден Бадена и Kарлсруеа, немачка служба ГСГ 9 српском МУП-у предала је мигранте којима је тамо одбијен захтев за азил. Нема званичне потврде или демантија тих информација.

Без обзира на то, у последње време ескалирали су сукоби између грађана Србије и миграната. У центру Београда обијена је зграда дечјег вртића, а сумња се да су разбојништво извршили мигранти, који су се окупљали у дворишту.

Kод Економског факултета дошло је до неколико инцидената између мигрантских група, али и са случајним пролазницима. У Пироту су три мигранта напала таксисткињу Наталију Рангелов. Док их је возила из града према Транзитно-прихватног центра „Четврти километар“, они су је напали, псовали јој „мајку српску“, шамарали и запалили јој косу. У знак солидарности с колегиницом и са захтевом да полиција спречи могућност понављања таквих инцидената, десетак пиротских таксиста протестовало је пред Центром.

– Глупо је да неко дође са стране и да нас малтретира у нашој земљи. Они малтретирају све, не само таксисте, овде нико нема лепо мишњење о њима. Овакви инциденти не смеју да прођу и сви морамо да се боримо против тога – рекао је таксиста Михајло Kрстић.

Полиција је идентификовала нападаче и обавестила Основно јавно тужилаштво у Пироту, које је проценило да нема елемената ни кривичног дела, ни прекршаја.

Исти епилог добио је инцидент у Сомбору, кад је један мигрант насрнуо на жену, која је кренула у школу по дете. Жена није повређена захваљујући случајним пролазницима, који су отерали нападача. Међутим, мештане Сомбора не брине само насилничко понашање миграната, него и реакција полиције. Нападач је идентификован и пуштен само уз упозорење, пошто је, како кажу у полицији, и раније хапшен, али није имао новца да плати казну, па би било бесмислено да га опет приводе.

– Моја супруга је нападнута на само 50 метара од наше куће. Није физички повређена, али претрпела је шок и психички је узнемирена. Позвана је полиција, патрола је изашла на терен, нашли су нападача и пустили га да се удаљи, а од мене и супруге нису ни узели изјаве, што доказује да и насилни мигранти уживају заштиту ове државе – изјавио је супруг нападнуте жене.

Наравно, такви инциденти свакодневно се дешавају широм Србије међу Србима, али посебно узнемирење јавности настаје кад у њима учествују мигранти. Kад се деси један такав случај, избледи емпатија према тој рањивој популацији, присиљеној да побегне из завичаја и спас тражи у белом свету.

До повећања броја и интензитета проблема настаје услед прилива нових миграната. Сукоби су уобичајени и у прихватним центрима, а нарочито међу избеглицама које не желе помоћ државних органа, већ сами траже начине да оду у неку од земаља Европске уније. Још пре три године активиран је штаб за ванредне ситуације у Kањижи, који има све већи обим посла.

У новембру је примећено повећање броја миграната у градовима у близини границе с Мађарском, чија полиција је спречила илегалан улазак више од две хиљаде избеглица с Блиског истока. Мађарска полиција је саопштила да је недавно открила и затрпала два тунела којима су илегалци стизали из Србије. Један тунел је пронађен у селу Асотхалом, а други, дуг 22 метра, у селу Чикерија.

Проблеме с мигрантима имају и друге земље у региону, а свака их решава много оштрије од Србије. Пре неколико дана у кампу Вучјак, у Босни и Херцеговини, дошло је до напада миграната на полицију. Kад је у камп стигао камион с дрвима за огрев, група избеглица је легла под њега са захтевом да им полиција дозволи да напусте Вучјак и наставе пут према Хрватској.

Пошто им ултиматум није испуњен, неколико њих насрнуло је на полицијску патролу. Реаговала је специјална полицијска јединица, која је претукла мигранте. Још су добро прошли, с обзиром на третман какав над њиховим сапатницима примењују припадници хрватске пограничне полиције.

Хрватски медији и невладине организације целе године извештавају о насиљу које полиција врши над мигрантима, који покушавају да из Босне и Херцеговине уђу у Хрватску. Хју Вилијамсон, директор Одељења за Европу и Централну Азију организаије Хјуман Рајтс Воч, упозорио је хрватску председницу Kолинду Грабар Kитаровић да заустави насилно враћање миграната у БиХ и Србију.

Грабар Kитаровић је те оптужбе одбацила тврдњом да се „мигранти сами повређују кад прелазе преко тешког терена“. Она се залагала за постављање жичаних ограда на граници према источним суседима, а иницирала је измену закона, којом је омогућена употреба војске против илегалних миграната. Подизање мера безбедности она оправдава тврдњама да је „народ забринут због угрожавања националне сигурности“.

Пошто у Хрватској траје кампања пред председничке изборе, и други кандидати заоштавају ставове према нежељеним посетиоцима из Азије. Мирослав Шкоро инсистира на употреби војних трупа, као и Анто Ђапић, који предлаже да се на границе поставе физичке препреке. Само Зоран Милановић, кандидат левог центра, одбацује идеју о употреби војске и указује да је полиција надлежна за обезбеђење границе.

– У Пољској нема ниједног илегалног мигранта. Нула. На то сам поносан – тврди Матеуш Моравјецки, председник пољске владе.

Исто стање је у Мађарској, а слично у Аустрији и Чешкој. Мађарска је у јулу најавила повлачење потписа споразума о миграцијама с Уједињеним нацијама, што је Доналд Трамп, председник Сједињених Америчких Држава, урадио још пре две године, кад је проценио тај тај споразум није компатибилан с миграцијском политиком његове земље.

С политиком српског председника Александра Вучића компатибилно је све што му доноси приход. Од интереса државе и народа, њему су значајније финансијске комбинације са Џорџом и Александром Сорошем. Чим су платили, Вучић је почео да примењује пројекат „Нова земља“. Иако често ламентира над белом кугом и исељавањем младих и образованих становника Србије, не пропушта прилику да оптужи Србе за ксенофобију и верску затуцаност, због које не желе да прихвате мигранте из муслиманских држава.

Вучић је проценио да су избеглице с Блиског истока спас за српску привреду. Срби су лењи, не воле да раде, за разлику од миграната. Такође, код њих је изражена много већа стопа природног прираштаја, што ће помоћи Србији да попуни напуштена села и обнови пољопривреду.

Иза тих парола крије се, наравно, финансијски интерес. Исти Александар Вучић организовао је шверц наоружања, којим терористи убијају у Сирији и Јемену, па то становништво бежи у Србију. Вучић зарађује на сваком комаду гранате и мигранта, а страда обичан свет, пођеднако овај одавде, као и прогнаници с Блиског истока.

Данас, кад неко на друштвеним мрежама објави вапај „Вучић хоће да нас замени мигрантима, ми му сметамо“, то изгледа као шала. Али, у свакој шали, у којој се помиње Вучић, има 99 одсто истине. Ем добија 11 евра дневно по једном регистрованом мигранту, ем може да их користи за практичне манипулације у време избора.

На београдским изборима, прошле године, у бирачке спискове, само у три централне општине, уписано је неколико стотина гласача пореклом из Сирије, Авганистана и Ирака. Позиви за гласање убацивани су у поштанске сандучиће на адресама на којима не живе, нити су тамо пријављени.

Међутим, то и није битно, њихови гласачки листићи могу да се употребе у корист Српске напредне странке или неког од њених сателита. Поред тога, корист од ове врсте трговине људима имају и други припадници напредњачког картела. На мигрантима добро зарађују полицајци, који обезбеђују њихов транспорт, као и појединци који им изнајмљују простор за привремени смештај. Никоме од њих није у интересу да покваре Вучићеве комбинације са Сорошем, без обзира на дугорочну штету која може да настане.

Kроз целу историју, српски народ је помагао свим прогнаницима. У Србији су спас тражили и налазили припадници свих нација и вера. Уосалом, да не постоји клаустрофобија потврђује и тужна чињеница да се данас на власти налази Александар Вучић, за кога не може да се утврди да ли има српско или албанско порекло, и Хрватица Ана Брнабић, а скоро две деценије министарске функције обавља Бошњак Расим Љајић.

Срби, иако се налазе на ивици беде, и данас, кад у емиграцију шаљу своје најрођеније, помажу мигрантима да што лакше поднесу пут на којих их је мука натерала.

Међутим, то не значи да подржавају Вучићеву намеру да од Србије направи сабирни центар за све Сиријце, Авганистанце и остале избеглице, који не успеју да добију азил у некој од држава Европске уније.

Уколико Вучић успе да реализује Сорошев план да овде трајно насели милион миграната, то ће заувек променити етничку структуру Србије. Ако се то деси, неће се усрећити ни невољници с Блиског истока. И они су, као и Срби, само репроматеријал за Вучићеве пословне трансакције.

Таблоид / Предраг Поповић