Бакир и Мунира о себи и Хендкеу

Бакир и баба Мунира усагласили су ставове о Хандкеу и једино им је још остало да се усагласе с памећу. А то ће ићи много теже јер тога треба имати и о томе понешто и знати. Они, рецимо, „знају“ да је над „Бошњацима“ извршено десет геноцида, али никако не могу да кажу где је то и кад било: да ли у време кад се речју Бошњак означавао ‘Србин из Босне’ или је то било некад касније. Навешћу овде понешто од онога што сам први пут чуо (и заувек научио) од „Херц. Мухамеданаца“: 1882. године они у знају да је Мостар  „главни град Војводине Св. Саве“, да у њему живе „чисти Срби од три вјере“ и да тамо нико не зна ни за какве „Хрвате“. То су они притврдили и пет година касније пишући својим „латинским“ комшијама: „У фратарском вашем »Narod. Listu« од неког времена повела се ријеч и о нама мухамеданцима, као тобожњим Хрватима.

Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек речемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци нијесу границу прекорачили. Сад, кад сте се поштено и на сву мјеру налагали, ево вам овдје отворено кажемо, да је то питање сувише рано доне­шено, а кад оно потпуно сазрије, све ћемо бити прије, само Хрвати никад ни дови­јека.“ Наводећи тврдње „мостарских фратрова“ да су „многи Мухамеданци са лати­ни­ма због тобожње Хрватске мисли затворени били“, у писму се даље на­гла­шава: „На то вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас дотле др­жа­ти, докле год ви јавно не именујете те мухамеданце, па да их видимо колико их је на броју, какви су по сталежу и занимању и каквог су владања“ јер „она једна мух. лисица, која ће хрватом бити дотле докле је бискуп, фратри и неки чиновници парама обасипају, неће бити представником херцеговачкијех мухамеда­наца, који се на љепак Мартина Прнде, Марка Шешеља, фра Андре, фра Зупца и би­скупа Буцо­њића тамо ласно не хватају.“ Посебно је у том спору занимљив навод који се „тиче тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

Тако су нас, дакле, поучавали Бакирови и баба Мунирини преци док су били Срби, а шта се у њиховој памети касније ишчашило, ми можемо само наслућивати, а они ће нам то потпуније разјашњавати. И биће да је то почело кад је Сафвет-бег Башагић у јулу 1891. покренуо лист Бошњак и у њему објавио песму „у којој се истиче босанство и напомиње да пре 15 година / Од Требиња до бродскијех врата / Није било Срба ни Хрвата / А данас се кроза своје хире / Оба странца к’о у своме шире / … Оба су нас госта салетила / Да нам отму најсветије благо / Наше име поносно и драго“. Покушаји „хрваћења“ муслимана нису били нарочито успешни („Би ство­рено некакво измећарско »хрваство«, у које уђоше удворице и пропали­це“, а кас­ни­је и људи „ко­ји­јем је образ дебљи него »ђосепара«“). Пристајање листа Бошњак уз правашку идеологију послужило је као основа за оштре приговоре Срба објављене у листу Дубровник: „Хоћете неко ново »вјерско подучење« и размећете се некијем »бош­њач­кијем поносом и родољубљем«, а овамо вам траг смрди најср­бождер­ски­јом и најгрђом хрваштином!… Размећете се некијем славенскијем чув­ством, стари­ном и старом славом Босанаца и Херцеговаца а овамо сасвијем напу­стисте славен­ско и старо босанско и беговско лијепо писмо ћирилицу; присвојисте од хрвацкијех дошљака све њихове наказне ријечи и искваристе нам лијепи српски језик“.

Како је Сафвет-бег поучавао Бакирове и баба-Мунирине претке, нека се покаже и још једном историјском белешком: пред почетак Првога светског рата Аустрија је замислила да  у  босанском Подрињу успостави „санитарни кордон“, да се тамо Срби истребе као „непоуздан елеменат“ и да се на њихово место доведу „Хрвати“ и њихово „муслиманско цвијеће“, али и католици, из Галиције, Италије, Тирола, тако да се десило да је до почетка рата у Босну досељено 240.000 таквих колониста, при чему је посао сатирања тамошњих Срба Аустрија поверила јединицама муслиманске милиције, тзв. шуцкорима (Schutzkorps), било их је око 11.000 и имали су потпуно одрешене руке да Србе хапсе, вешају, стрељају, сатерују у логоре, депортују, да их збијене у сточним вагонима држе данима без воде и хране. И тако се, рецимо, догодило да је само кроз добојски логор од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. прошло 45.791 особа, да је од 1914–1917, „по службеном саопштењу“, у БиХ умрло 100.986 деце млађе од 10 година, а никад није утврђено колико је десетина (или стотина?) хиљада Срба тих година побијено или поумирало од глади, дизентерије, црвеног ветра, тифуса или на друге начине уморено по другим босанским и аустроугарским логорима. И то је био први муслимански геноцид над Србима у 20. веку, при чему муслимани, тј. потоњи „Бошњаци“, никад за своја злодела према Србима нису одговарали: регент Александар формирао је после „нову државу“, сваком официру који је ратовао против његове војске и пристао да јој се на крају рата прикључи дао је „чин више“ од онога који је имао док је ратовао „за црно-жуту монархију“, а све злочинце над Србима амнестирао од одговорности. Питао сам раније једну Алису Махмутовић шта мисли о томе геноциду њених истоверника над Србима, а сад то исто питам и Бакира и баба Муниру, који су, претпостављам, све то блажено заборавили па сад могу слободно да лешинаре по онима стотинама хиљада својих српских жртава.

За разлику од њих, Хандке то није заборавио.

Други геноцид над Србима извели су заједно усташе (муслимани су тада били њихово „цвијеће“) и још неким њиховим „савезницима“ у Другом светском рату и њихов заједнички допринос сатирању Срба опет се мери стотинама хиљада жртава, с тим да се број бестијално уморених никад неће моћи ни приближно одредити, али се неке цифре ипак могу поменути:

а) од априла 1941. до августа 1942, та се коалиција похвалила се да је већ дотад побила 620.000 Срба, Цигана и Јевреја;

б) млади официр Исидор Леви однео је 5. јуна 1945. из Јасеновца у Градишку спискове побијених логораша у којима је било више од милион имена; тај списак комунисти су после „скрајнули“ и заташкали га (вероватно га и уништили), као што су заташкали и све своје велике злочине над Србима па су тако, рецимо, у име „братства и јединства“ од Јасеновца направили атрактивну туристичку дестинацију, забетонирали много стотина јама које су напунили српском нејачи, а забранили помињање стратишта која нису могли забетонирати;

в) Хрватска се прославила тиме што је као једина држава у свету имала и логоре за децу, кроз њих провела 110.000 логораша узраста од пелена до 14 година и од њих је поумирало 33.000, за које су утврђени сви општи подаци (име, презиме, место рођења, старост, место уморства), а 15.560 (према другим изворима било их је 12.000, највише с Козаре и Баније) спасла је од смрти Дијана Будисављевић, Аустријанка из Инсбрука, удата за лекара Србина из Загреба; на крају рата ОЗНА јој је одузела сву документацију о тој деци и њихова је главнина касније „одрасла у Хрвате“;

г) у завршним борбама „за ослобођење“ комунисти су ангажовали многе усташке јединице, од којих ћемо овде поменути само неке: једна је она која је под командом Марка Месића, после покоља Срба по Хрватској (као и православног живља по Украјини), послата да Немцима помогне у нападу на Стаљинград, а отуд се вратила у саставу руских трупа да покоље Срба настави уз долину Западне Мораве (у Крушевцу је једна улица још донедавна носила име тога великога ратног злочинца, а њега су одликовали и Павелић и Хитлер, а поводом 60. годишњице од победе над фашизмом одликовали су га и Руси и тај је орден примио његов синовац Стипе Месић); друга је јединица била Шеста муслиманска бигада 17. ударне дивизије, ојачана са 93 Шиптара, која је по Шумадији „учвршћивала“ комунистичку власт од октобра до децембра 1944. године; кад је дошла у Србију, та је јединица бројала 500 војника, у Шумадији је присилно мобилисала 2.500 малолетника који су сви натер(ив)ани на немачке митраљезе и изгинули код Бијељине; после тога бригада је расформирана „због превеликих губитака“, при чему је занимљиво да из њеног састава није погинуо ниједан Арбанас, а пошто су изгинули сви мобилисани српски дечаци, показало се да више није било потребе да у борбама гину и муслимани; поврх свега тога, Бакир ће нам рећи у којој је оно СС Ханџар дивизији ратовао за Хитлера његов рахметли Бабо и кад је Броз, и колико таквих дивизија, од 2. јула 1943. до 6. априла 1944, уписао у народноослободилачке кољаче, а колико их му се прикључило на следећи позив од јесени 1944?

Тај други геноцид, рачуна се, оставио је без глава макар још два милиона Срба, али за њега ни Бакир ни баба Мунира још нису чули. Хандке је, међутим, и то сасвим добро запамтио.

в) Трећи геноцид Срби су претрпели у последњем рату кад су на њих, опет удруженим снагама, насрнули усташе и „Бошњаци“, а кад су Срби били „смирени“, тј. побијени и/ли протерани из БХ-Федерације, „савезници“ су се окренули једни против других и у Мостару најдрастичније показали да „хрватско цвијеће“ у Босни више неће мирисати. У поређењу с оним двама „великим“ геноцидима, овај трећи би се могао одредити као „мали“ јер су га Срби дочекали спремнији и нису дозволили да им се понови оно што  су доживели 1914–1918. и 1941–1945. иако то нису могли избећи у мањим енклавама у којима су се нашли и из којих нису могли нити побећи нити се од својих усташких поредника одбранити. Изгледа да је једино у Баљвинама остао још покоји Човек и да сви нису отишли у „Бошњаке“; Бакир и баба Мунира  (једнако као и Алиса М.), знају да у БХ-Федерацији више Срба нема (остало их, кажу, 40.000 и они морају много више водити рачуна о томе хоће ли осванути ако замркну него како ће се вратити у Ливањско поље, Бугојно или Гаравице), али не могу да у њима и даље не виде опасност за „једну јединствену исламску Босну“, при чему би било лепо, кад све тако добро знају, да нам разјасне макар неке недоумице.

Како је, рецимо, у Сребреници извршен геноцид ако се не зна да ли је тамо побијено 442 или 700 или 970 људи, као што јесте утврђено да међу није било ни деце ни стараца, а нашла се само једна посестрима Ханке Палдум док су све остале жртве били пушконоше, тј. војници, тј. Насер Ефендијини, Бакирови и баба Мунирини кољачи из демилитаризоване  Сребренице, који су, пре тога, у Братунцу и околини мирно поклали 3.300 жена, деце и стараца и међу њима тек покојег војника. Уз све то, 3.017 сребреничких „жртава“ после рата појавило се у бирачким списковима, а нико не може знати колико ће их се још тамо појавити. Међу „жртвама“, уз све то, нашло се и много таквих који су умирали природном смрћу пре августа 1995. и о њима је М. Иванишевић, у мери у којој су му то прилике омогућавале, приредио судско-медицинску документацију из које се види како су се многе такве „жртве“ одједном, из разних градова Босне („и шире“) почеле ројити према Сребреници и масовно слетати у Насер Ефендијине Поточаре. А ко је све тамо сахрањен, никад се неће сазнати јер „Бошњаци“ тамо ником „туђем“ не дозвољавају приступ па се мора сматрати неспорном претпоставка да се међу „жртвама“ налазе и многи Срби, за које су Орићеви кољачи знали где су их клали и сахрањивали, а после их „уписивали у Бошњаке“ и као „Н. Н. шехиде“ преносили у Поточаре. Потписник ових редова чуо је за више таквих Срба који су били припремљени за сахрану у Поточарима, али су се у то понекад умеле умешати и „неке више силе“ и они су идентификовани и предавани породицама. (Ако је тако, спреман сам да тврдим да су и они Срби који тамо никад нису пронађени – своје последње боравиште нашли у Поточарима, а чињеница да су тамо „комплетирана“ само 1.923 костура, сведочи о томе да су у оних осталих „шест и кусур хиљада сребреничких гробова“ сахрањиване појединачне коске или букови балвани.) Државне и националне мистификације незамисливе су без државних и националних лажова, а у њима ни „Бошњаци“ ни „Хрвати“ никад нису оскудевали.

Све то о чему говоримо никад нису могли разумети ни Бакир ни баба Мунира будући да они од лешинарења никад нису имали времена да сагледају најпростије чињенице. Хандке је и све то савршено разумевао. Као што му је било познато да је Валентин Инцко дошао да „брани“ мир у Босни пошто је његова дежела отворила овај трећи геноцид над Србима – убиством 70 „војника наоружаних ћорцима“.

Рекосмо на почетку да „Бошњаци“ причају о томе како је над њима „извршено десет геноцида“, али никако да кажу кад је то било и како се могло догађати да после свакога од тих „геноцида“ њих има све више, а Срба све мање (и сад их, од некад јединог народа, у БХ-Федерацији има, рекосмо, тек 40.000). При чему Срби знају да су за она три геноцида над њима најзаслужнији управо „Бошњаци“ (заједно, рекосмо, са њиховим различитим „савезницима“), а оним причама о „десет геноцида“ они само потврђују да су најуспешнији у оним пословима којима се могу дичити једино национални лажови и моралне протуве. И такви се увек истурају у прве редове „заштитника и поретка и угрожене националне заједнице“. И они, по правилу, хоће да су старији и од своје државе и од своје нације (а понегде богме и од своје вере) и о томе сведочи запис Л. Бакотића да су „клерикалци, тј. они којима је вера занат, и њихови следбеници, највише мрзели“ своју дојучерашњу браћу и истоверне и истокрвне сроднике, а да сваки нормалан појединац није могао прихватити такав „принудни поредак који нам се хтео наметнути у име слабо схваћених и нима­ло истински осећаних принципа једне очевидно лажне теологије“ нити могао пристати на то „да меша веру са националним осећајима и са политичким радом“. Пратећи логику расправа о језику који би „Бошњаци“ хтели да им се призна као тековина настала у последњих неколико година, могли бисмо рећи да су међу заговорницима „босанске идеје“ били најгласнији они који не знају ни шта је језик ни које су вредности свега онога што је све на њему створено. Такви знају једино да мрзе, највише оне од којих су преверавали, као и оне за које знају да још по таванима чувају старе славске иконе.

Речи Л. Бакотића које су горе цитиране тицале су се положаја у коме су се нашли Срби-католици пред најездом „нових Хрвата“, а сад се с истим проблемом срећу и муслимани који не пристају на то да да им се „намеће једна очевидно лажна исламска теологија“. Две су крупне потврде таквог схватања.

Прва је домаћа и њу образлаже Мехмедалија Нухић ставом „да српство не потире ниједан облик практиковања осећаја нечије припадности духовном индивидуалитету. Напротив, Срби су народ који кроз историју није никада показивао аспирацију према туђим духовностима. Они су увек чували вредност јединства сопствене духовности, а што је био разлог њиховог сваковрсног страдања.“ Ваља претпоставити да [је] тако мисли[ло] и оних много десетина муслиманских ага и бегова, писаца, интелектуалаца, политичара и друге господе којима исламска вероисповест никад није дошла у сукоб са српским националним опредељењем и који су се по томе оштро издвајали од оних својих истоверника који су једино знали да мрзе и оне који су знали више и видели даље и у мржњи видели једини смисао свога постојања. „Бошњаци“, као и „Хрвати“, у том су смислу много више упућени на присвајање онога што је српска историјска и културна тековина јер сопствене немају нити су је икада могли стећи, па сад њихова „Национална библиотека“ преводи на „бошњачку обалу“ оно што су створили Срби и тиме се прикључује и Хрватима и Шиптарима и хоће да се представи Европи оним што је прекњижила, тј. опљачкала од српских културних тековина полазећи прво од језика па после и од свега онога што је на том језику створено.

Такво би се схватање могло одредити као и свако друго „за домаћу употребу“ да није и једнога много гласовитијег које је ових месеци показало све сиромаштво домаће исламске теолошке памети чији се највећи досег огледа у најприземнијој мржњи према свему ономе што се у исламу не разуме, а на шта се гледа као на највишу меру правоверности. Овде је реч о схватањима Имрана Назара Хосеина, за кога би се могло рећи да је својим бриљантним опсервацијама о исламу понизио домаће „тумаче“ тога религијско-филозофског система и показао да је исламска религија много чвршће наслоњена на православље него што би се то могло разумети по тумачењима наших високих исламских достојанственика и њихових верника које овде помињемо и количини њихове мржње изливене и према Србима и према православљу уопште.

Преносимо овде тек покоју идеју коју разматра поменути исламски теолог.

• • „Отоманско царство на овим просторима је посејало семе зла. Ово царство је било лажни калифат и то је чињеница. Иза њега су остали ожиљци међу народима и на Балкану, које је енглеска Декларација о Сребреници требало додатно да позледи, да никад не дође до помирења“;
  • „Према Курану, Сирија се налази у срцу краја историје. Како стоји у исламској светој књизи, у Дамаску ће се, на крају историје, срести лажни месија (антихрист) и Исус Христ… и то ће бити место коначног обрачуна. Тако стоји и у Библији“;
  • Пре судњег дана, према Курану и Библији, треба да се догоди „улазак у Константинопољ православних заједно с муслиманима. То кажу и најугледнији православни руски теолози са којима водим есхатолошки дијалог… Узимање Константинопоља је велики муслимански грех према хришћанима, као и претварање највеће византијске богомоље Цркве свете мудрости у џамију Аја Софију. Следећи исламски грех према хришћанима је промена имена Константинопољ у Истамбул. Све ће то бити исправљено када у град на Босфору поново уђу заједно православни и муслимани. То ће бити и крај сатане, крај НАТО“;
  • „Педесет пет највиших сауди-арабијских верских вођа позвало је муслимане на џихад против Русије… Када су у питању саудијски верски учитељи, ту говоримо о »селафистима«, људима који својим учењем уништавају ислам. Наш пророк је сам довољан да поништи њихову фетву, а ја бих подсетио да у Курану пише да ће из тог дела Арабијског полуострва и доћи сатана пред судњи дан. Имам огроман број ученика у Сауди[јској] Арабији који презиру ове учитеље. Велика већина муслимана у свету је против њих“;
  • Догађаји око Крима наставак су рускога настојања „да обезбеде свој излазак на Медитеран. То је пут који им је записан и у Библији и у Курану. Они треба да се нађу на бранику цивилизације пред судњи дан… Нема сумње да су православна браћа та која односе победу…, а о томе сведочи страх протагониста светског поретка оличеног у владарима Америке и његовим сателитима. Руски председник Путин је одлучио да интервенише, а православни хришћани се једини не плаше сатане пред одсудне бојеве… Улазак Русије у сукоб у Сирији записан је у Курану и то је Божја задатост“;
  • Како је записано у Курану, „џихад може бити само одбрамбени рат и само је такав рат дозвољен муслиманима“;
  • „Ја слутим крај овакве цивилизације у нуклеарном рату. Не бојим се умирања ако је оно цена да и они што човечанство воде у пропаст науче лекцију.“

Судећи према наведеним појединости, могло би се рећи да су наши високи политички и верски исламски достојанственици читали „неки други“ Куран (а лако ће се разумети да још нису открили православну Библију), у коме је записано да ислам према неправовернима зна једино за мржњу, да се она уздиже до нивоа потоње религијске истине и да три геноцида над својим православним прецима у једном веку није било довољно да „Бошњаке“ извуче из џехенема у који их је сурвала мржња и да их „учини срећним због тога што нико неће моћи да их гази“, као што су они тако сурово газили своје најближе иноверне сроднике. Њихова је заборавност, при том, заиста дирљива: они не памте ни једну од оних много стотина хиљада душа које су сурово поморили и хоће да их оне „учине срећним“ у њиховом блаженом забораву свих бестијалности које су починили, како по Босни тако и другде где су се с православнима мешали или додиривали па, између осталога, и по „Санџаку“, у коме су, како памте, јединице Павла Ђуришића побиле 9.200 муслимана, а заборављају оних 30.000 српске нејачи које су пре тога побили Аћиф Ефендија и друге „санџачке ефендијице“. (Њихово селективно памћење потврдило се и у последњем рату, у коме су се „Санџаклије“ посебно истицали у борбама у Сарајеву и другде, а после њега ниједан од оних који су се с бојишта вратили за своје злочине није „дирнут ни по рамену“.)

У светлости тих чињеница, разумљиво је да оно о чему говори Имран Назар Хосеин Ефендија не може продрети до контаминиране свести наших исламских мислилаца, чије смо досеге мудрости овде покушали представити.

А које тако жестоко заступају, рецимо, и Суљо Угљанин и онај Џуџо који се потписује влашким именом место презимена.

Драгољуб Петровић / Балканска геополитика