Није крива кућа насред пута – 1. део

1

(Фото: Пиксибај)

Кућа на своме месту

У потрагу за одговором на пи­тање због чега је србски народ изложен нељудским насртајима свих и свакога (укључујући и разни савезнички, љигави, војвођанерски, заједничарски, рвачки, либелни, демонски, румени, покретачки, монтажни отпад у сопственим редовима), и верски, и економски, и вој­но, Јован Цвијић (1865-1927), једно време и председ­ник Србске краљевске академије, пре више од сто година укључио се следећим речима:

“Ми смо своју кућу подигли насред пута”.

Не противречећи тој мисли и пропраћајући је на­поменом да “Србија не лежи само на Дунаву, највећем европском пловном путу који води ка југоистоку, већ је и на главном европском копне­ном путу који повезује север и југ”, амерички књижевник и новинар Дејвид Бајндер (1931) записао је, у нашим данима (24. марта 2008, http://www.politika.rs/srclanak/37256/Kuca nasred puta) да је “Србија и благословена и проклета. Благо­словени су и прокле­ти и они који су због географских или не­ких других околности приморани да имају посла са Ср­бијом. Они обично падну у замку њеног положаја”.

Три-четири дана раније, британски министар за ев­ропска питања Џим Марфи (1967) рекао је да је “Срби­ја на националном и историјском раскршћу – избор је Европа или изолација”, а Бајндер је уз ту оцену, “по свему судећи, сасвим претерану”, дописао неколико редака:

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

“Дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пу­та могла сагледати на један знатно изнијансиранији на­чин. НАТО би могао да потраје још неко време, Евро­п­ска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

И Цвијићева и Марфијева оцена понајвише су “ме­ха­ничке” природе јер, и један и друга, само “оправда­вају” тренутни интерес оних који се труде да ту и такву “кућу насред пута” преузму, не због саме куће, већ из разлога прикривених у њиховој нељудској подсвести.

Уводне речи у овај текст подразумевају истину да Јо­ван Цвијић није био једини Србин, нити ће бити по­следњи, који је поку­шавао да одгонетне смисао број­них покушаја најразличитијих без­надника и силеџија (у савременом речнику: терориста) да србском народу “дођу главе”.



Па ће, тако, Зоран Миливојевић, дипломата у пен­зи­ји, крајем марта 2019, уз причу о необјављеном рату западног војног савеза против србског народа и о бом­бардовању цивилних циљева од марта до јуна 1999. го­дине, рећи да не би могла проћи намера белосветских силника да потпуно уништи један народ и једну држа­ву?! Али не рече ко би их и како спречио у томе.

А Небојша Човић (1958), мало бивши политичар, мало спортски директор, истим поводом, надугачко и нашироко бавиће се злочином против једне суверене зе­мље, потпуним рушењем међу­народног права, ства­рањем жутих кућа, аболирањем од свих зло­чина, међу­народном заједницом која је направила “случај Рачак” и инсценирала друге злочине, да би све то прекрио безнадном мишљу да “бисмо могли да дубимо на трепави­цама, они би нас­тавили да руше ову земљу”.

Придруже ли се таквим досеткама безбројни медиј­ски коментатори, умишљени тумачи и разни други са­мо­звани аналитичари свега и свачега, међу њима и исто­ричари од каријере ухлебљени по бројним униве­р­зи­тетима и академијама, просечном Србину тек онда постаје јасно да се до решења за србске националне и државне невоље лакше може доћи гледањем у пасуљ, или у талог од управо попијене кафе, или у длан неког “важног члана”. Јер, ни комента­торима, ни тумачима, ни аналитичарима, понајмање ис­то­ричарима од кари­је­ре (без националне и историч­не свести), не пада на ум да мало завире у стварну про­шлост и србског народа и србских непријатеља, у њихо­ве односе и, нарочито, у разлог који србске неприја­теље упорно одржава у ста­њу најнаказније гено­цид­но­сти.

Разлог који је француски славист Сипријан Робер (1807-1865) исказао у својој књизи о Словенима из Тур­ске (Les Slaves de Turquie, Serbes, Моntenegrins, Bosniaques, Аlbanais еt Bulgares. Leurs reccources, leurs tendances, Paris 1844), односно Срби­ма. (Ако је у Словене свр­стао и Албан­це, и то је учинио с разлогом: србски непријатељи су пре стотинак година (педесетак пошто је Робер то написао) створили арбанашку државу на земљи која је била део Старе Србије, од становништва које је делом било србско, а делом србскога порекла):

“Немачка наука узалуд се сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим… они су били у Евро­пи пре Го­та, тих немачких отаца. Може чак да се каже, да је Немачка пос­тала само распарчавањем сло­венских краљев­ста­ва, (да се) данашња Аустрија састо­јала само од Слове­на, а у Пруској, све до 16. века – уљез је био Германин, који је ту живео само као пољски ва­зал”.



Знајући све то, он је србскоме народу дао назив по­четни народ мајка, а његовом језику, србском, назив је­зи­к-мајка.

Па, кад је већ тако, он саопштава да би се “требало више бавити Србима, или Илири­ма. Навикли смо да ви­димо седиште сло­вен­ске моћи само у Русији… Али, да­леко од тога, да може да буде искључено из оквира словенских области Подунавље – њихова осовина и сре­диште… Прве словенске масе заблистале су на ве­ли­кој реци… Те џиновске расе најжи­во­творнија артер­ија словен­ског тела, Дунав само је, дакле, сло­вен­ска река”.

Ако је, дакле, србски народ почетни народ мајка, а србски језик језик-мајка, онда то значи да је људска ци­ви­лизација изникла из крила србскога народа. Необо­рив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас је­дино србски народ броји 7528. годину; сви остали наро­ди много су млађи и настајали су на темељима и теко­ви­на­ма србске ци­вилизације.

Комплекс Агаре

Да су се они “остали” (оптереће­ни комплек­сом Агаре, слушкиње која је Аврамовом без­де­т­ном, јаловом бра­ку родила дете – 1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25 – јер, духовно јалови, знају да су “на зачељу ства­ра­ња цивилизације у Европи”), врло трудили да срб­ско­ј цивилизацији дођу главе, може послужити и сле­дећих неколико примера из нешто старијих дана:

a. Вергилијева Ене­јида уверава нас да је у 13. веку пре Христа, на Апенинско полуострво стигао Енеј са својим Србима (Тројанцима, Дар­данцима, односно Сар­банима) и тамо, уз помоћ затече­них Срба (Етрураца, Ра­се­на), поразио нека несрбска племена придошла са стране. У нормалним околно­сти­ма, могло би се оче­ки­ва­ти да ће победници наметнути “остали­ма” своја правила, сво­је моралне назоре, своје култове, сво­је оби­чаје и, у зави­сности од временског трајања новоуспо­став­ље­них од­но­са, и нека од својих цивилизацијских достиг­ну­ћа, је­зик и писмо, пре свега.

Али, не, благодарећи сопственој широкогрудости и прекомер­ној наивности, једино што се Србима, и поред победничког рат­ног исхода на Апенинском полуострву, није дало да избегну, јесте доцније брачно (породично) мешање побеђених и по­бе­д­ника и, последично, рађање новог народа – Римљана. Па се, у таквим условима, де­сило оно што се морало десити: на једној страни, боги­ња Хера ужасавала се и саме помисли да би Срби у новој држави могли преузети водећу улогу, док је, на другој страни, бог Јупитер обећао да ће србски (дар­дан­ски) језик бити уклоњен и да ће новом (хибридном) на­роду бити дарован други језик, латински.

Да се у каснијим временима баш то и дешавало, по­тврду налазимо у делу Марка Порција Катона (232­-147. пре Хри­ста) под насловом Оригинес, у коме стоји да је последњи ра­сенски (етрурски, рашански, србски) град пао под римску власт 296. године пре Христа, али да му Римљани, и поред стварне надмоћи, нису у пот­пуности могли наметнути лати­н­ско писање. Или, како нас о то­ме обавештава Слободан Јар­чевић (1942), “када древ­ни Раша­ни­-Ет­рурци више нису има­ли никаквих слобо­да под осионим рим­ским господарима, они су трагове о се­би остављали на надгробнм спо­меницима: на свом је­зи­ку и писму”.

б. Код Павла Соларића (1779-1821) читамо да мно­ги фенички (чије је име изведено од речи Венети) и египатски дошљаци, касније прозвани Грци, “задуго, и готово никада нису имали своје заједничко народно име, него колико државица толико и име­на”, али су успели да у заборав потисну староседеоце оних крајева које су запосели по доласку у садашња станишта. А би­ла су то племена која су “најпре говорила на наречјима једнога истог задунавског, у свим временима врло ра­ши­ренога језика” који грчки писци препознају као ста­ро­србски. Страбон (63. пре Христа – 23) тврди да су “Ге­ти са Рашанима говорили један и исти језик”, те да је “је­зик Дачана и Гета исти… уистину трачки, или гетски, или сарматски”, Прокопије (500-565) пише да “Анти и Сло­вени припадају истој раси и говоре исти језик и да су се оба ова народа нази­вала Спорима, то јест Срби­ма”, а Лаоник Халкокондил (1430-­1470) који Трибале иден­ти­фикује као Србе, казује да се “Трибали, Мизи, Или­ри, Пољаци, Сармати између себе служе истим јези­ком.



Па француски историчар Фистел де Куланж (1830­-1889) бавећи се у свој­ој студији о праву у државама старога века (1864) изве­с­ним етнолошким категоријама, каже да су Јелини, као новодо­шли у земљу данас звану Грчка, поробљавањем многобројнијих србских стари­на­ца (према својим подложницима били свирепи, или грки, односно грци, како се то може чути у неким ста­ријим го­ворима) постепено преузимали највећи број њи­хо­вих култова, пре свих култ породице, култ огњи­шта, култ брака, култ својине, култ умрлих, и на њима те­ме­љили не само своје наводно првен­ство на освоје­ним те­ри­торијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје примат.

в. Папа Јован VIII (872-882), у чије време је Мето­дије (815?-885) “развио свој мисионарски рад”, 879. године пише моравском кнезу Сватоплуку (830-894) и тра­жи од њега да Методија пошаље у Рим, јер “Ме­тодије друк­чије учи, но што је био обећао”. Ис­то­вре­мено, папа пи­ше и Методију и, уз позив да дође у Рим, “пребацује му упо­тре­бу словен­ског језика, кога му је забранио”.

г. На то “искуство” наслони­ла се римока­толичка црква (боље рећи: јерес у хришћанству) када је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном са­бору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћири­ли­цу назвала “ђавољим изумом”.

д. Колико је источни обред (православ­ни) пре црк­ве­ног раскола (1054) био раширен по Панонији, види се из јед­ног пи­сма папе Силвестра II (око 950-1003), упу­ћеног маџарском краљу Стефа­ну I Арпаду (975-1038, крштеном као Војко), у коме изражава чуђење што се у Угар­ској налази де­вет ‘гр­ч­ких’ и са­мо један ‘латински’ манастир”.

ђ. Угарска држава ве­ко­вима је “практиковала” крс­т­а­шке ратове против Срба. По­че­ло је то походом угар­ског краља Белe III (1172-1196) про­тив “је­ретика” у Бо­с­ни. Белиног наследника Имра (1196-1204), као и брата му Андраша, папа Иноћентије III (1160-­1198-1216) стал­но је под­стицао да војнички нападају Ср­бе и да та­ко допри­несу католиза­цији Хелмског полуострва, кас­ни­је по­з­на­то­га као Балканско. Године 1234, папа Григорије IX (око 1145-1227-­1241) наредио је Коло­ману Галициј­ском (1208-1240), брату угар­ског краља Беле IV (1206-1235­-1270), да предузме крсташки по­ход против “србских јеретика” у Босни; овај Коломанов војни напад Вати­кан је званично прогласио крсташким по­ходом, а Ко­ло­ман, незадовољан поразом и протеривањем из Бо­сне, окренуо се против Србије (1235), упао с војском у Срем, али га је краљ Стефан Владислав потукао и протерао отуд. Годи­не 1244, Бела IV је започео но­ви кр­сташки поход на Босну и Спљет; поражен, он је мо­рао пот­писати уговор о миру и признати стање пређа­шње. Десет година касније, он је послао нову крсташку војску у Босну и запосео “Доње Крајеве”, предео изме­ђу Вр­баса, Уне, Саве и пла­ни­не Грмеча.

Охрабрен тим половичним успехом и верујући да је та промена трајне природе, папа Никола V (1227-1281­-1292) затражио је од краља Драгу­тина, врховног го­спо­дара Босне, да се у Босни уве­де инквизиција. Слич­но је размишљао и папа Јо­ван који је 1325. године тражио од угарског краља Роберта и босанског бана Сте­фа­на, православца, да уведу инквизицију у Босни и у Сла­во­ни­ји; та институција била би у Босни уперена против богумила и православаца, а у Славо­ни­ји искљу­чи­во про­тив право­славаца.

Нешто касније, маја 1337, папа Бенедикт XII (1285­-1334­-1342) наредио је угарском краљу и хрватском ба­ну да поново крену у крсташки рат про­тив “јеретика”, односно Срба, али су они, као и раније, били по­ра­жени. Мимо тога, Ватикан почиње припреме за нови крста­шки рат против Срба, а 1340. године у Угарској се при­купља свештенство из католичке Европе са циљем да се крене у католичење србског становништва у Бо­сни. То је охрабрило угарског краља Лудвига, или Ла­јо­ша I (1324-1382) да са већ прику­пљеном крсташком војском нападне на Србију ца­ра Душана, али је био ла­ко одбијен. Овај пораз навео је Лудвига да током 1344. и 1345. организује два похода на Далмацију, али и тамо без успеха; мањ ако му се у тај “безуспех” не урачуна око 1.400 успут побијених Паштровића. Лудвиг је још јед­ном (1353) по­дигао војску на ца­ра Душана, али је морао да се спасава бекством; на исти начин про­шао је и после објаве рата Душановом наслед­нику Урошу (1359) и бо­сан­ском бану Твртку (1363).

Прочитајте још:  Бразил одбио да прода Немачкој муницију за "леопарде"

Поред рата против Турака (код Никопоља 1396, где је највише заслугом србске војске био поражен и једва се бекством спа­сао), угарски краљ Сигисмунд во­дио је и неке “самосталне” ра­тове против Срба: 1390. у Дал­ма­цији, откуд је био лако потиснут, 1400. у долини Вр­ба­са, где је био “силно потучен”, 1405. преко Уне и у долини Усоре, као и 1406. године, опет у Босни, овога пута на тражење Ватикана. На Сигисмундову жалбу да са Ср­би­ма не може изаћи на крај, папа Григорије XII (1326-­1390-1417) новембра 1407. године про­гла­шава крста­шки рат против “јеретика”, односно Срба: крсташи ће на­пасти Босну, предводиће их краљ Сигисмунд, а помоћ ће му пру­жити пољски краљ. До војног сукоба није ни дошло, пошто је србски краљ Тврт­ко II са пратњом био пресрет­нут и заробљен, цела ње­гова пратња побијена, а Сигисмунд није ни сачекао да се сукоби са србском во­ј­ском, већ се повукао у Угарску.



e. Године на почетку 18. века, за Србе у крајевима се­верно од Саве и Дунава биле су изу­зетно тешке, а обе­лежио их је угарски феудалац Фра­ња II Ра­коци (1676­-1735) својим устанком пр­о­тив Хабзбур­шке монархије (1703-1711). Некако истовремено, без ик­а­кве везе са Ракоцијем и његови­м устанком, дошло је до србске по­буне у Барањи. Срби, незадовољни вер­ским прогони­ма, економским искоришћавањем и скоро неподно­шљи­вим усло­вима ратне службе, имали су за циљ да по­бољшају свој положај, али су, у тре­нутку кад се поста­вило питање којој се стра­ни приволети, они “готово једнодушно пришли цару”. Раскол по тој основи одре­дио је њихову будућу судбину, пошто су од цара до­били привилегије и извесну, врло скромну националну само­сталност, а Ракоцијева борба за права маџарске влас­те­ле и маџарску националну идеју могла им је до­не­ти само кметски положај, тада један од најбед­ни­их у Ев­ропи.

Ракоцијев позив Србима да му се прикљу­че није обе­ћавао ништа добро, иако је био заснован на сазна­њу са­мог Ракоција да “о­руж­ју вични народ српски не мали део жалости и прогона у нашој др­жави подноси”. Он се јесте клео својим “праста­рим маџар­ством” да ће они који му се придруже у будућој победи “бити у та­к­вој сло­боди да нигде ником неће данак давати”, али је ис­тински сми­сао тог позива, без обзира на сва лепа об­е­ћа­ња, био садржан у поруци да “ако нам Бог благо­сло­ви наше оружје, коначно ћемо их искоренити у на­шој ма­џар­ској отаџбини”. После свега, маџарски исто­ри­чар Игнац Ачади (1845-1906) могао је изра­чунати да је у Бачкој и Ба­рањи тих година изгинуло, највећим де­лом по­кла­но, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима ра­дило, сведочи и изве­штај извесног Ракоци­је­вог запове­д­ника Боћана како је “Бачку све до Вара­дина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и се­ла попалио”.

ж. Године 1848, појавио се Комунистички манифе­ст чији су “пи­сци” били Карл Маркс (1818-1883) и Фрид­рих Енгелс (1820-­1895), не само идеолози “научног со­ци­ја­лизма”, већ и међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уни­ште­њу србског и ру­ског народа. Енгелс је, наиме, до­казивао да су Јуж­ни Словени (ово се нај­чешће може чи­тати као Срби) “нужн­о контра­револу­циона­р­ни”, да је историја осудила “ре­а­к­ционарне” Србе на нестанак с ис­торијске позорни­це, Маркс је тврдио да “ако би фи­зички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”, док су и један и други “знали” да је ос­т­варена “ре­волуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на физичко, или биолошко, уни­штење Словен­ства: “Нека тада бу­де борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словен­ством; бор­ба до истраге и бе­зоб­зирни теро­ризам”.

На манифестни тероризам и Марксово потапа­ње мислио је Џорџ Грајм Ват­сон (1927­-2013), исто­ричар и књижевни кри­тичар, професор на Кембриџу, када је написао:

“Можда многима није познато да су само социјали­сти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чиње­ница и звучи шокантно. О томе сам говорио на предавањима, овде (на Кембриџу – ИП) и на другим универзитетима, и стално сам наилазио на запа­њеност.

Зашто је убијање битно.

Први пут се појавило у јануару 1849. године у Марк­совом ли­сту Нове рајнске новине, Neue Rheinische Zeitung.

Енгелс је писао о ‘класној борби’ говорећи марк­систичким те­рминима. Кад избије социјалистичка ре­во­лу­ција, избиће и клас­на борба. У Европи ће посто­јати примитивна друштва, заостала за две фазе, јер она још нису капиталистичка. Енгелс је при томе ми­слио на Баскијце, Бретонце, шкотске горштаке и Србе. На­зи­вао их је ‘расно смеће’ (vØlkerabfahle). Требало их је истребити, јер како су две фазе у заостатку у ис­то­риј­ској борби, било их је немогуће уздићи довољно да буду револуционарни.

Говорио је о вулгарности и прљавштини Словена. Сматрао је, на пример, да Пољска нема никаквог раз­ло­га за постојање. ‘Класе и расе које су исувише слабе да се снађу у новим животним условима морају преста­ти да постоје’, објаснио је Маркс. ‘Морају нестати у рево­луционарном холокаусту’.

Маркс је био отац савременог политичког геноци­да. Не знам ниједног европског мислиоца модерног до­ба пре Маркса и Енге­л­са који је отворено заговарао ра­сно истребљење. Не могу наћи ништа пре њих. Прет­п­о­стављам да је све почело с њима”.

Подршку Марксовим и Енгелсовим идејама пру­жи­о је Светозар Марковић (1846-1875), Србин по рође­њу, следбеник “мани­фестне науке” о укидању отаџбине, одбацујући зами­сао “да се у ок­виру југословенске фе­де­рације изгради је­динствена и снажна срп­ска држава створена уједиња­ва­њем Србије са Црном Гором, Бос­но­м и Херцегови­ном и Старом Србијом”, пошто је сматрао да је свет­ској ре­волуцији, социјалистичкој мисли и идејама Кому­ни­ст­и­ч­ког манифеста кориснији разједи­њен, расцепкан, усит­њен, угро­жен србски народ, но што би то била је­динствена и снажна србска држава. И не само то, своје уверење да би се онемогућавањем срб­ског уједиње­ња избегла и нека доцнија прича о ства­ра­њу “велике” Ср­бије, “унапређује” у жељу да Србија не­ста­не; са тим ци­љем, он Србима нуди хабзбуршку кру­ну: “Да – ја сам изрекао јавно да ми је свеједно хоће ли у Србији влада­ти Обреновићи или Фрања Јосиф и то опет тврдим”.

Само је Јаши Томићу (1856-1922), у раној фази свога “социјали­змовања” приврженом тој идеји, било дато да пр­ви међу Србима препозна ствар­ну вред­ност со­ци­ја­ли­стичке мисли. Он је у једном тренутку пове­ро­вао да би нова социјалистичка “наука” морала слу­жи­ти ин­тере­си­ма оно­га народа у чијој ће се земљи примени­ти, али је одмах наишао на отпор социјалистичких идеоло­га са стра­не: немачки социјалиста Вилхелм Либ­кнехт (1826­-1900) оштро је упозорио Јашу и његове следбе­ни­ке да се “у име интернаци­она­лизма и опште­човечанске прав­де” морају оканити шовинизма, нац­и­о­на­ли­зма и патр­и­отизма. То је упозорење протума­чено и схваће­но на пра­ви начин, тако да је Јаша свој разлаз са соција­лиз­мом (и “окањивање” од њега) врло уверљиво обра­з­ло­жио: “Брзо смо се от­ресли опсене и нисмо више до­зво­лили да нас воде социјалисти других народа”, они који су, по природи ствари, у својим земљама били националисти, али су зато од Срба и Руса захтевали да буду “интернационалисти”.

з. Живот србског народа у краје­вима северно од Саве и Дунава, односно његов опстанак тамо, током маџарских “револуцио­нар­них” зби­вања (1848/49) био је доведен у питање. Видимо то и из писања загребачког0000 Сла­венског југа који је 11. августа 1848. године детаљно извештавао да “цио свиет већ чује, да се рат за народ­ност између Сербах и Ма­ђарах повео, и да керв на рат­ном попришту те­че… Али без сумње сваки ће се сгро­жити, кои иоле човиеча­н­ства у себи има, кои је иоле кадар поште­но мислити и чувство­ва­ти, кад чује, да Ма­ђари ратујући са Серби­ма та­кова окрутничтва, такова беззакоња чине, какова само најдивљи барбари чини­ти могу, и какова се још од вриемена сриед­њег ви­ека у Еуропи чула и дого­дила нису. Само ниека да назна­чи­мо, па ће из ових свиет лако и на све остало закључење извести и знати моћи, какови је ово ужасни рат, у ком Мађари на коначно изстре­б­љење Сербах иду… Мађари свуда као најокрутни­ја зви­ерад са Сербима поступају… и чине, што је учинити кадро нај­суровије биеснило раз­јареног дивљака… Они сербске куће пале… у куће серб­ске улазе, ту сербске жене и кћери на очиглед родите­љах и супругах њихових безчесте, и док једни скотске страсти своје задовољавају, други њихове људе уби­ја­у, каише им с леђах скидају, и свако барбарство, које су изми­слити кадри, чине, диеци малој очи ваде, на полак пресиецају их, полови­не по улицами носећи псима ба­цају, а на послиедку пошто тако звиерске јарости своје задовоље, опљачкају куће и запале… И то све чине… под уредном командом… из чега се види, не са­мо да вла­сти радо гледе и ободравају изтребљење сербског наро­да, него да је то нарочито и изречно наређено и заповие­ано, и да се по једном особитом плану води”.



Ако већ нису успели да “револуционарно” ун­и­ште Ср­бе из крајева северно од Саве и Дунава, Маџари су то покушали да 1910. године учине ад­ми­нистративно. Наи­ме, више пописивача у угарском попи­су из 1910. године, касније је сведочило, “под понудом заклетве”, да су “строг налог добили, да сва­ки становник који је и нешто знао ма­ђарски, као Мађара уве­демо у пописни арак, ма да ни по пореклу, ни по народ­ности ни­ти је он, нити његова породица никад Мађари нису били. Што више десило се многих случајева, да је читава по­родица као мађарска уведена у пописни арак, прем­да један део по­родице ништа није разумео мађар­ски”.

и. Аустрија је 1914. године ушла у Велики рат са јединим циљем да уништи Србију. Можда је подстрек за тај геноцидни подухват нашла у оној Марксовој из­ја­ви да би Европа постала чистија “ако би физички би­ло могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно”, али је, непосредно по Сарајевском атента­ту, стварну подршку добила од Свете Столице, познатије као Ватикан. Јер, на шта је све Аус­троугарска рачуна­ла на почетку тог ра­та, уверљиво казује тај­ни извештај њеног амбасадора у Ва­ти­ка­ну, сачињен 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога је дана, на­име, ам­басадор бечког ћесара у Ватикану обаве­стио римског папу о мерама које Монархија намерава да пре­дузме про­тив Срби­је, а у извешта­ју о том сусрету на­шло се и следеће:

“У току прошлих година св. Отац је више пута из­разио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног су­седа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до ср­жи монархије и који ће, ако му се даде време­на, изгри­сти га сасвим… Зато, исто тако као што је директна по­треба за Аус­тро­-Уга­р­ску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за ка­толичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да по­служи томе циљу”.

На “линији” папе Пија X (1835-1903-1914) нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914-1922), из­ја­вом да “Срби право­славни и Србија има да нестану са лица земље”.

ј. Немци су за избијање Великог рата (1914-1918) ок­ривили Србију, мада мемоари Карла Макса Лихнов­ског (1860-1928), нема­чког амбасадора у Енглeској од 1912. до августа 1914. године, ка­зују да је, упркос рус­ким и енглеским напорима, па и пристанку Србије на скоро све тачке аустроугарског ултиматума, Немачка била та која је подстрекивала Аустрију на рат. “Србија је пристала на ултиматум, али то није било довољно – ми смо притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана!”, пише Лихнов­ски који се, супротно по­ли­тици немачке владе, залагао за мир. “У почетку сам притискао да Србија пошаље што помирљивији од­го­вор јер руска влада није оставила сумње у озбиљност си­туа­ци­је. Одговор Србије био је у складу са британским напорима. Го­сподин Пашић (Никола, 1845-1926) је у ствари прихватио све (из ултиматума) осим два за­хте­ва за која је изразио спремност да пре­говара. Да су Русија и Енглеска желеле рат за који ћемо бити окри­в­љени ми, био би довољан само наговештај Београду и запа­њу­јући аустријски ултиматум би остао без одгово­ра”, пише Лих­но­в­ски и додаје:

Прочитајте још:  БЕТОН РАЗБИЈАЈУ МАЦОЛАМА: Акција у Ракити - грађани пијуцима уклањају цеви из реке! Полиција легитимисала! (ВИДЕО)

“Сир Едвард Греј (1862­-1933), енглески министар спољних послова, прошао је кроз одговор Србије заједно са мном, и истакао помир­љив став Владе у Београду. Тада смо расправљали о ње­говој могућој улози посредника, како би се разрешила два преостала захтева тако да буду прихватљива за обе стране… Уз добру вољу све је могло бити решено јед­ним састанком, или два… Ја сам предложио да се са­ста­нак припреми без одлагања, у уверењу да је у супрот­ном светски рат неизбежан, рат у којем можемо изгубити све и не добити ништа. Узалуд! Речено ми је да је то противно до­стојанству Аустрије, и да не желимо да се мешамо у српска посла, већ да то оставимо нашим са­везницима. Наравно, био је потребан само на­говештај из Берлина, па да гроф Берхтолд (аустроугарски ми­ни­стар спољних послова Леополд фон, 1863­-1942) части себе дипло­матским успехом тако што ће прихватити одговор Србије. На­против, ми смо притискали да буде рат”.

Лихновски сведочи и да је Енглеска, пошто су про­па­ли њени предлози да се посредује у помирењу, позва­ла Немачку да сама предложи решење за Србију. “На­кон нашег одбијања, сир Едвард нам је понудио да ми сами дамо предлог. Ми смо инсистирали на рату”, иа­ко Немачка, по сведочењу Лихновског, није рачунала са неким добитком из рата Аустрије и Србије. “Утисак је бивао све снажнији јер смо желели рат по сваку це­ну… Иначе наш став, по питању које нас се директно не тиче, био је неразуман. Хитни апели и коначне изјаве Сазонова (Сергеја Дмитрјевича, 1860-1927), руског ми­нистра спољних послова, а касније и позитивно скром­ни телеграми Цара (Николаја II Романова)… (као) и моји ургенти са­вети – све је ово било узалуд, јер је Берлин инсистирао да Србија мора бити масакри­ра­на. Ми смо охрабривали грофа Берхтолда да нападне Ср­би­ју, иако Немачка није имала никаквих интереса у то­ме. Наравно, опасност од светског рата нам је морала бити позната, без обзира на то да ли смо знали садржај ултиматума или не. У данима између 23. јула и 30. јула 1914. године, док је Сазонов недвосмислено изјављи­вао да Русија неће толерисати напад на Србију, ми смо одбили британске предлоге да посредују, иако је Срби­ја, под руским и британским притиском, прихватила скоро све из ултиматума, и иако је гроф Берхтолд чак био спреман да прихвати одговор Србије”

Коначно, Немачка добила што је хтела, а Чарлс Ал­берт Мекар­ди (1871-1941), аутор књиге Berlin Insisted that Serbia Must Be Маssаcred : Guilty! Prince Lichnovsky ¢s Disclosures Берлин је инси­сти­рао да Србија буде ма­са­крирана : Криви! Открића кнеза Лих­новског, Лон­дон 1918, уз напомену да се “никада у историји није десило да амбасадор неке велике силе тако страшним речима осуди своју сопствену владу”, записаће да се до краја августа 1914. године скоро сва Европа нашла у ра­ту, те да се “мисија кнеза Лихнов­ског завршила а немачки владари су добили што су тражили: трећина укупне популације Србије, му­шка­р­ци, жене, деца ле­же измасакрирани у гигантским ма­сов­ним гробницама ископаних зато што су немачки вла­дари то желели”.

к. Поход на Србију прерастао је у Велики рат (1914-­1918) чији нај­значајнији резултат није пропаст Ауст­ро­у­гар­ске, већ уништење царске Русије, како због њеног силовитог економ­ског раста – тако и због њене држав­не организације постављене у интересу народа. Воде­ћу улогу у ра­за­рању Русије имала је Америка, нај­пре фи­нанси­рајући Ја­пан да уђе у рат 1905. и да Русију на­пад­не с ис­тока, а потом и Ле­њина, Владимира Иљича Уљано­ва (1870­1924) да 1. маја исте године покрене револуцију. Ти су догађаји тек донекле успели да ослабе Русију, али не и да ус­поре њен економски успон; Лењинова побуна је сломљена и он је побегао у Швајцарску, Троц­ки, Лав Давидович Бронштајн (1879-1940) нашао се у Америци, а Стаљин, Јосиф Висарионович Џугашвили (1878-1953) у Си­биру. Њи­хов повратак у Русију 1917. године, пошто је цар Николај II Ро­манов (1868-1918) абдицирао а При­времена влада амнестирала све бољ­ше­вике, озна­чио је дефинитив­ну пропаст Русије, и у си­сте­мат­ском пусто­ше­њу економије и у уништавању на­рода. Ка­ко су то бољ­шевици планирали и извели зло­гласном “окто­бар­ском рево­луцијом”, види се из Лењи­но­вих изјава: “На­ша снага не познаје сло­боду или правду. Она је у потпу­но­сти ус­постављена на уништењу појединачне во­ље. Пот­пуна незаинте­ресова­ност према патњама наша је дужн­ост. У испуњавању наше мисије највећа ок­рут­ност је врлина”. Или: “Путем систематског терора, то­ком ко­га ће свако ра­скида­ње уговора, свака издаја и сва­ка лаж бити зако­ните, ми ћемо наћи начина да чо­вечанство спус­ти­мо на најнижи ниво егзи­с­т­е­н­ције. То је нужно за успостав­ља­ње наше домина­ције”.



л. Средином октобра 1915. године, док су Немачка и Аустрија већ уве­лико ратовале против Србије, у рат улази и Бугарска. Србија се опирала колико је могла, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Бео­град, Пожа­ревац, Смедере­во и Голубац, после чега су кре­ну­ле у наступа­ње према Крагујевцу и Нишу. У међувремену, аустроугар­ска вој­ска пре­шл­а је Дрину код Вишеграда, а до тога дана Бу­гари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Веле­су. Срб­ска вој­ска морала се повлачити према југу, а оче­ки­ване помоћи од француских и енг­лес­ких савезника, са солунског правца, није било. Србска Врховна ко­ма­н­да покушала је тада да своје снаге при­купи у околини При­штине и да се преко Скопља пробије према Грч­кој, у сусрет са­ве­з­ницима. По невољи, савезничком Ис­точ­ном војском командовао је тада један незаинте­ре­со­вани францу­ски генерал, по имену Мо­рис Сарај (1856­-1929) који је не обавештавајући о томе србску стра­ну, своје трупе повукао према грч­кој граници. Тро­дневне те­шке борбе усмерене на про­ла­з кроз Кача­ник, и даље према Скоп­љу и Солуну, показале су да је једи­на са­обраћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати. Кре­ну­ло се у трагично повлачење преко Арбаније и Црне Горе, према Јаранском мору.

љ. Истраживања Драгољуба Живојиновића (1934­-2016) у енглеским архивама показала су да је Ен­гле­ска у време Великог ра­та, почев од кризе настале Са­ра­јевским атентатом, била неприја­тељски расположена према Србији. У енглеској јавности и енгле­ским управ­љачким “структурама” о Србима се писало и говорило најружније, уз употребу и оне Марксове “мисли” о њиховом пота­пању на морско дно; и штампа, и полити­чари, и генерали свесрд­но су се трудили да искажу солидарност с аустроугарском (и ватиканском) наме­ром да се србски народ и србска држава избри­шу с ев­роп­ске карте.

Енглези су се током целе 1915. године “бавили” при­тисцима на Србију користећи се чињеницом да је срб­ски народ у претходним ратним збивањима претрпео велика страдања и да је у много чему рачунао на савез­ничку помоћ. У тренутку када је Србија од Енгле­ске затражила кредит од осамсто хиљада фунти за набав­ку на­оружања, лекова и санитетског материјала, одго­во­ре­но је да ће зајам бити одобрен – под условом да Србија препусти Бугарима источну Маћедонију. Како Србија није прихватила тај услов, Енглези су одбили да јој одобре тражени кредит.

Мимо тога, Енглези су се потрудили да осла­бе и србске вој­не позиције, најпре тиме што су пропу­стили да обезбеде саобраћајницу од Ниша ка Солуну, чиме су допустили Бугарима да тај пра­вац ставе под сво­ју контролу а србску војску и народ, у зим­ским ус­ло­вима, принуде на мукотрпно повлачење према арбана­шким и цр­ногорским планинама. Кад је ова велика несрећна срб­ска коло­на пристигла на арбанашко при­мор­је, са њеним пребаци­вањем на Крф ипак није тек­ло ка­ко се мо­гло очекивати. Британски став према срб­ској страни мож­да је најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хо­рејшо Ки­чинер (1850-1916), рекавши нека два месеца ра­није да, “што се данас нала­зите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдогла­во сте од­би­јали да Бугарској учините кон­це­сије… Радије сте хте­ли да сви из­ги­нете него да Бугарима учи­ните уступке”.

Кад је србска војска почела да пристиже на Со­лун­ски фронт, Енглези су затражили од србске Врхов­не команде да приступи њеној реорганизацији, тако што би се формирало шест дивизија и, свака за себе, би­ла послата на западни фронт. Наравно, то је, на ог­ромно енглеско незадовољство, одбијено, што је у на­редном периоду био разлог енглеским генералима да делују против србске војске; нису јој допуштали да кре­не у неки напад на неприја­теља, издејствовали су да једна руска бригада послата као помоћ србској војсци бу­де уклоњена са Солунског фронта “како не би има­ла било какав контакт са српском војском” и послата на крај­њи грчки исток, а све то пратили су претњама да ће повући своје снаге са Солунског фронта. “Током чита­ве 1917. године непреста­но су радили иза леђа Ср­бији. Радили на очувању Аустријске мо­на­рхије, подр­жа­вали Италијане око Далмације и Истре, подстре­ка­ва­ли Ру­му­не да узму Банат, Бугаре да узму српске те­ри­то­рије северно од Македоније”.

м. У повлачењу из Србије, “прва група Срба, на челу са Владом и Врховном кома­н­дом стигла је у Скадар 6. децембра 1915. године. Од по­мо­ћи коју су савезничке владе обећавале Србима нису нашли баш ништа. Са­вез­ници нису испоштовали свој део договора, а Итали­јани који је требало да организују евакуацију Срба ни­су то желели да учине”. Са тим у вези, руски посланик у Риму јавио је 10/23 децембра 1915. године своме ми­ни­стру иностраних послова да се Сидни Сонино (1847­-1922), италијански министар спољних по­слова, са “пре­возом српских војника у Валону неће никада са­гласи­ти”. Истога дана, посланик је новим телеграмом по­ручио да је Сонино чврст у ставу да Србе не пусти у Валону, чак ни да се по­јаве јужно од реке Шкумбе.

Своју мржњу, и нељудскост, италијанске власти показале су односом према србским “регрутима”, момцима још недоспелим за војску, ненаоружанима, којима је генерал Емилио Бертоти, командант италијанских војних снага у Валони, “забранио прелаз пре­ко Војуше претећи да ће да пуца на њих”. У каквом су се стању нала­зили ови регрути – на које је Бертоти хтео да пуца ако пређу реку Војушу – сведочи и дневничка забелешка италијанског официра Ђузепа Корнија од 18. јануара 1916. го­дине, када их је видео у Фи­јерију: “Не налазим речи да опишем слику толике туге, пат­ње, коју даје гомила јада и грча; ужас и самилост, и истовремено гађење, све то обузима моју душу, кида је и леди пр­ед овом сценом неиз­ре­циве страхоте. Неизрециво је при­дев који овде губи значење, упр­кос томе што је једини исти­нит, једини који, потврђујући не­гацију, изражава разбијање душе пред овом људском масом пре­пу­штеном смрти, наго­ми­ланом као хрпа прљавих крпа, на отво­реном, под сланом која по њима пада, на 7-8 степени испод нуле”.

Изјава италијанске владе, у којој је речено да србска војска не сме прећи реку Шкумбу да не би дошло до оружа­ног сукоба с италијанском војском, уручена је Николи Па­шићу 28. децембра. Одмах је реаговало ру­ско посланство у Риму, али Италијани једноставно ни­су хтели да помогну. Стога, Пашић је 15. јану­ара 1916. године упутио писмо руском цару Ни­колају II траже­ћи помоћ. О новонасталим србским невољама, ру­ски цар је обавестио енглеског краља и председника Францу­ске Републике и упозорио их да, ако србска војска не бу­де спасена, Русија ће раскинути савез са њима, повући се из рата и потписати сепаратни мир с Аустроу­гар­ском. Тек после тога, Французи су по­слали своје бро­до­ве (и италијанске) у помоћ србској војсци, а Италија јој је дозволила да уђе у Валону. Према неким изворима, тамо су Савезници при­хва­тили и на острво Крф пребацили око 155.000 Срба, а један фран­цуски аутор (имајући на уму сметње које је србској стра­ни правила Италија овлашћена да командује “над поморским операцијама у Јадранском мору”) пише “да су савезници извр­ши­ли цео свој задатак још крајем новембра, можда би сп­а­сли још 100.000 Срба више”.

н. Не упуштајући се у домишљања и страних и до­ма­ћих истори­чара и језикословаца о илирском, трач­ком или дарданском по­ре­клу Арбанаса, и оних који не знају ко су и оних који не желе да признају ко су (и јед­них и других верних мо­ралном начелу да се “да­ју он­о­ме ко их више плаћа”), овде ће бити назначено да су 14. и 15. век били време снажног, понекад бурног ши­ре­ња арбанашко­г живља који се спу­штао из планина и ус­ка­ка­о у суседне крајеве. Пре­ма ономе што је запи­сао Афанасиј Матвејевич Селишчев (1886-­1942), руски сов­јетски лингвист, арбанашко пастир­ско становни­штво из планинских крајева повре­ме­но се спуштало у долине и угрожавало тамошње ста­новништво. “Кра­јем 13. века ти су на­па­ди и преме­штања планин­ских Арбанаса добили страховите раз­ме­ре… За обично становни­штво у долинама, првен­стве­но словен­ско (што код њега увек треба читати као србско – ИП), ти пре­па­ди и превласт имали су исти резултат: оно је или гинуло, или од­ла­зило у друга ме­ста, или се албанизо­вало… Словенско станов­ни­штво гинуло је у биткама и било подврга­ва­но погрому у се­ли­ма по долинама… То­ком време­на, планин­ски Арбанаси, чврсти у својој ро­довској ор­га­ни­зацији, повезани бесо­м и крвном ос­ве­том, запосе­дају долине и потчињавају себи тамо­шње становни­штво, обеснажено и разједињено”.

Прочитајте још:  Илија Петровић:Србске Невоље



Потчињавање о коме говори Селишчев састојало се у томе што су придошли Арбанаси убијали или оти­мали месно становништво. “Ништа то није. Убијен је Словен”, презриво су говори­ли кад би био убијен неки хришћанин-Словен. Да би му навод о уби­ству неког Словена био уверљивији и јаснији, Селишчев бележи и арнаутску реч шки, али се “не досећа” да каже како се том погрдном речју означавају ис­кључиво Срби.

Селишчев пише и да се “словенско” станов­ни­штво бекств­ом спа­савало из својих села, а да су они који су остали у арбанашком окружењу, “у так­вим околно­сти­ма, морали постати Арбанаси. Потчи­њен поло­жај земљорадника, надмоћ Арбанаса­-пла­ни­наца и разбој­ни­ка, ује­ди­њавање арбанашких родов­ских група, тон који су оне давале дру­штвеном живо­ту становништва, бракови “словенских” мушка­ра­ца с Арбанашкама које нису при­хва­тале језик сво­јих мужева… деца се нису учи­ла очевом језику, већ су се користила мајчиним је­зи­ком – арбанашким. Животне прилике нису у мла­дом поколењу изискивале потребу да користе словенски језик… све је то допри­н­о­сило стапању Словена с арбанашком средином.

Сви препа­ди надмоћних “Арбанаса­-пла­ни­наца и разбој­ни­ка” на србска насеља имали су, дакле, исти, геноцидни резултат: србско становништво је “или гинуло, или од­лазило у друга места, или се ал­ба­низовало”.

р Фебруара 1917. године букнуо је у окупираној Топлици и Ја­бланици устанак, “као реакција становни­штва тих крајева на кр­ва­ви терор окупаторских аустријских и, нарочито, бугарских вла­сти… Непосредни повод устанку била је наредба бугарских власти о мобилизацији свег мушког српског становништва од 17 до 50 го­ди­на. Устанак је, захваљујући борбе­ном расположењу народа, у почетку имао успеха и довео до осло­бођења Прокупља, Куршум­лије и Жупе. Али када су против по­бу­њеника упућене три диви­зије аустријске и бугарске војске, у­станак је крајем марта 1917 го­ди­не био у крви угушен. После угушивања устанка уследила је зверска освета окупатора над становништвом Топлице и Јабла­ни­це, у којој је убијено 20.000 људи” (Историјски архив Ко­му­ни­стичке партије Југославије, Том III Со­ци­јалистички покрет у Србији 1900-1919, Београд 1950, 337.1).

Цифра од 20.000 жртава и није баш много вероватна, пошто су је “југословенски” социјалисти србског порекла позајмили од бугарских окупаторских извора (мада су их представили као “исто­ријску истину”): и једнима и другима био је основ­ни циљ да се злочиначки бугарски учинак у Топлици и Јабланици максимално смањи. До цифре од 25.000 жртава дошла је Међународна анкетна комисија за утврђивање бугарских ратних злочина, док је Ан­кетни одбор Народне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Сло­ве­наца утврдио да је побијено 35.000 цивила. Коста Пећанац, кључ­на личност у Топличком устанку, вели да је укупан број жртава износио целих 40.000, урачунавајући овде и цивиле и устанике.

Малочас поменута “историјска истина” изведена је из званичних ставова некадашње Српске социјалдемократске странке према стању у окупираној Србији, формулисаних новембра 1917. године за потребе социјалистичке Интернационале, у данима док је сећање на Топлички устанак било још врло свеже. Прои­сти­ца­ло је из тих ставова да је званичну политику “софијских го­спо­дара” према србском народу наметнула “реакционарна банда раз­бо­ј­ни­ка” на челу са председником бугарске владе Василом Хри­стовим Радославовим (1854-1929).

“Ови људи, који су децени­јама терори­са­ли свој народ, били су врло мало склони да поштеде ста­новни­шт­во потпуно покорено у једној окупираној об­ласти. Неве­ро­ват­ним системом насиља и методичном полити­ком истребљи­ва­ња Срба ови зликовци хоће да припреме терен за хе­ге­монију Бугарске на Балкану и за ствара­ње бугарског царства под скиптром Кобурга. Злочини које су ове индивидуе починиле у српском народу без­бројни су”, а поре­дак успостављен на окупи­раним територијама далеко је од ика­к­вог права или морала. “У бу­гарском делу Србије не зна се за су­до­ве. Тек у последње време установљен је у Нишу је­дан суд који има да служи за целокупну српску окупирану об­ласт. Тамо полиција, регрутована из најмање препоручљивих слојева становништва, има неограничену власт. Лична слобода сваког српског грађанина, као и његов живот, за­висе потпуно и искључиво од добре воље сваког полицијског а­ген­та, сваког бугарског жан­дарма. Батине ко­је се деле људима, же­нама, деци и старцима пред­стављају не­што… најобичније… Стар­ци, старији од 60 година – не само по селима, већ и по варо­ши­ма – добијају по 75 батина што ни­су поздравили каквог жан­дар­ма. Јед­на жена, у чијој кући станује један бугарски официр… осуђује се на 25 батина ако официр уобрази да је чар­шав на столу у његовој соби ружнији од чаршава на столу његове газдарице. Један срп­ски судија… сваког дана мора да струже дрва за бугарске учитељице које бесплатно станују код њега, ако не жели да га осуде на бати­нање. Могло би се навести без­број сли­ч­них случајева. У овим областима Срби су срозани на право ро­бље, какво су били пре 200 година под турским јармом… У обла­сти оку­пираној од Бугара најелементарнија јавна безбед­ност није зага­ран­тована. Бугарске власти се служе, увек под прет­њом смрт­не казне, глобама и контрибуцијама… Безбројне разбој­ничке бан­де, толерисане од стране власти, које пљачкају и убијају све и свако­га, шетају се по целој области. Дешава се, чак и веома често, да су ови бандити тајни компањони официра, полицијских аге­ната и жандарма бугарских…

Онај ко би данас у тој окупираној области изјавио да је Србин и остао при томе – одмах би био оптужен за велеиздају и сам би себи изрекао смртну казну. Сви српски списи, не само књиге из јав­них библиотека, већ и књиге из приватних станова, реквирирани су и спаљени. Најстрожије је забрањено, чак и у приватној препи­с­ци, да се пише српски… Новорођенчад крштавају бугарски попо­ви, само бугарским именима… У основним школама се предаје са­мо на бугарском, а наставу изводе учитељи и учитељице из Бугарске… Сва учитељска и свештеничка места, сва чиновничка места по општинама заузели су Бугари. На целој територији коју су оку­пи­рали Бугари нема ниједног јединог српског учитеља или свеште­ни­ка: сви су интернирани или просто побијени…

Један велики број Срба, које не стигну да побију у Србији, Бугари одводе у Малу Азију. Читаве породице из Источне Србије, же­не, деца, старци, силом се отржу од својих огњишта и вуку у Малу Азију. И није то никако лична или индивидуална казна… Хо­ће се пре свега да се из овог дела Србије удаље сви елементи спо­собни да развију националну снагу и да се ти елементи униште, да би се затим пришло побугаривању остатака становништва… Мно­го­бројне српске породице депортиране у Малу Азију под у­жа­с­ним околностима, осуђене су на смрт. Те су депортације, у ствари, само убијање Срба у масама” (Исто, 302-309).

њ. Комунистичко-­ус­та­шким споразумом из 1935. го­дине, са потписима срем­ском­итровачких затворени­ка: Моше Пијаде (1890­-1957), пре рата сликара а после рата на високим положајима у југословенском партиј­ском и државном апа­рату, и хрватског уста­ше Мила Бу­дака (1889­-1945), адвоката, обе стране, и комунисти­ч­ка и уста­шка, обавезале су се да ће заједнички, свим располо­живим сре­дстви­ма, радити на рушењу и конач­ном уништењу Кра­љевине Југославије. Учинили су то “свесни тежине свог положаја, који дола­зи од заједни­ч­ког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског на­ро­да, као носиоца српске хегемоније (надмоћно­сти) и подржава­оца сваког режима, који спутава, смета и ту­пи народ”. Како то у сп­о­разуму стоји, “вођство Југо­ло­венске Комунистичке стран­ке… признаје, да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кич­ма српства и православља, јер је познато да су то два фак­то­ра која су омела продирање Осман­лија на запад и Аустрије на исток”, те да се “униште­њем свега што је српско и пра­во­славно утире терен за комунизирање Југославије и Балкан­ског полуострва”.

о. Из исте кухиње јер је један од наредбодаваца (и потписника) био Ми­лован Ђи­лас, члан Политичког бироа Комуни­стич­ке партије Југосла­вије (КПЈ), члан Врховног штаба и опуномоћени делегат Централног коми­те­та КПЈ за Црну Го­ру са ванредним ов­лашћењима, будући “отац црно­го­р­ске нације”, 5. фебруара 1942. године изашла је “стро­го по­вјерљива” Наредба КПЈ за Црну Го­ру, Боку и Санџак партизанским “кома­н­дан­тима и политичким комесарима са под­ручја: Колашина, Мој­ков­ца, Берана, Бијелог По­ља и Андри­јевице, да одмах без разми­шља­ња и тражења неких додатних објашњења под хит­но организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руко­водећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући ни­кога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку за­плије­ни­ти.

Уколико би неко од партизанских војника поку­шао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора до­бро водити ра­чу­на, да не дође до сукоба између њих и окупаторске вој­ске, коју наше партизанске јединице не смију да на­па­дају, при­др­жавајући се строго наредбе Врховне пар­ти­занске ко­манде из­да­те 27.12.1941. године а са којом су упознати сви наши команданти и политички комеса­ри и повјереници”.

п. Србско памћење препознаје хрвате не само по Ја­сеновцу, Јадовну и стотинама дру­гих стратишта, већ и по томе што је Хрват­ска била једина земља у свету кој­а је има­ла и дечје концентра­ционе логоре. Кроз њих је, са благословом и под надзором своје цркве (или је­ре­си), римокато­личке, провела 110.000 деце; не зна се ко­ли­ко их је тамо побијено, а до сада су утвр­ђена имена и адресе за око 33.000 малих лого­раша.



За хрвате, геноцид над Србима током Другог свет­ског рата (1941-1945) није ни први ни последњи зло­чин у 20. веку, а може се прочитати да им је римо­католичка црква уградила злочин уместо генетскога кода (facebookreporter.оrg/2014/01/30). По благослову над­би­скупа Алојзија Степинца (1898-1960), или можда пап­ском?, сваки је жуп­ник или фратар био овлашћен да даје “опрост” за сваки покољ Ср­ба (“Идите и убијте и српску мачку, па дођите да вам дам оп­рост”). Није слу­чајно што је међу најве­ћим зликовцима било и 1.400 зликоваца у мантијама, а међу њима и таквих који су се љутили на суди­је што их оптужују да су побили “више стотина дјеце” кад они мирно тврде да су побили само – шездесет троје. На тај начин, римокатоличка црква у Хрватској извргла се у зло­чи­начку зајед­ни­цу и постала одговорна за смрт, како се проце­њује, “између 30.000 и 1.400.000” људи, највећим д­елом Срба, само на просто­ру Независне Државе Хрватске. Она прва цифра коју је “израчунао” Фрањо Туђман (1922-1999), бро­зовски генерал и обновитељ усташке Хрватске, бесмислена је јер је само у логорима за де­цу – чиме се Хрват­ска упи­сала у свет­ску исто­ри­ју бешчаш­ћа – побијено макар двоструко више ма­лих логораша.

Говори се да су у НДХ “током осло­бодилачког ра­та не­мач­ки фа­шистички окупатори уништили 450 пра­во­славних цр­к­а­ва а оштетили 800… Док су наведене број­ке углавном тачне, дотле се одго­ворност за уништа­ва­ње српских цр­ка­ва скида са хрватских уста­ша, правог извршиоца вандализма, и пребацује на не­мач­ког оку­па­тора! Ипак, прави однос је следећи: више од 90% срп­ских исто­риј­ских знаменитости уништили су усташе, а мање од 10% немачке окупаторске јединице, претеж­но у току ратних су­ко­ба у Срему”. Окупаторске војске као да нису имале много времена за уни­штавање србских споме­ни­ка, тако да је, примера ради, немачки окупа­тор сачу­вао библиотеку у згради Народне скупшти­не у Бе­о­граду, у којој је током ратних година деловала ње­гова војна ко­манда. “Само су хрватске усташе и њи­хове пристали­це обавили најварварскија недела у Ев­ропи два­де­сетог ве­ка”, што је комуни­сти­ма, усташким савезницима по­слу­жило као осн­о­ва да усташке зло­чи­не, али и своје, партизанске, припишу “фаши­стичким оку­па­то­рима”, да добро позна­те најмонструозније злочинце амне­сти­ра­ју од одговор­но­сти и “да усташки геноцид по­тисну у заборав”.

Све је то, а свакако и много других појединости, имао на уму Јован Дучић кад је записао ону сурово јед­но­ставну реченицу: “Хрвати су најгори народ на свету, не због тога што се ничега не боје, него због тога што се ничега не стиде”.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

Наставиће се…

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на “Није крива кућа насред пута – 1. део

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *