Да ли смо сведоци новог Арапског пролећа?

(Фото: EPA-EFE/WAEL HAMZEH)

Почело је у децембру 2018. у Судану, у априлу се прелило на Алжир, наставило у Тунису, да би се у октобру „пробудили“ и Ирак и Либан. Сведочимо новој фази.

Драматичне промене уздрмале су арапски свет током 2019, након што су политички лидери – ветерани у Алжиру и Судану били приморани да одступе с власти, услед масовних протеста.

Слични протести касније су избили и у Ираку и Либану, приморавајући њихове премијере да се повуку и запретили да наруше њихове јаке везе са Ираном.

У међувремену, у Либији и Јемену, превирања су настављена без паузе.



Kако пише Глас Америке, посматрачи политичке покрете 2019. називају другим таласом Арапског пролећа, које је започело 2011. свргавањем владара у Тунису, Египту и Либији – и започињањем грађанских ратова у Сирији, Јемену и Либији.

Нова фаза Арапског пролећа започела је у децембру 2018. протестом против суданског лидера Омара ал Башира, што је кулминирало његовм војним свргавањем са власти у јуну.

У априлу, протести су присилили председника Алжира Абделазиза Бутефлика да одступи са власти, што је омело његове планове да се кандидује за пети мандат.

Протести у Алжиру и Судану преношени су уживо на арапским телевизијама изазивајући домино ефекат и распирујући велику подршку младе популације.



Напори да се изазове револуција у Египту против председника Абдела Фатаха ал Сисија брзо је утихнула, међутим, упркос напорима мало познатог бизнисмена да га оптужи за корупцију.

У Тунису су такође захтевали промене. Гласачи су изабрали новог лидера након што је тешко оболео председник Баџи Kаид Есебеси преминуо у јулу. Тунишани су изабрали аутсајдера након што је опала подршка најјачим кандидатима.

Абоу Диаб из Kатара, који предаје на Универзитету у Паризу, рекао је за Глас Америке да су напори модернизације Блиског истока започети под бившим председником САД Џорџом Бушем млађим, пре добијања на снази 2011. када су исламисти покушали да преотму револуције Арапског пролећа.

Али, каже он, покрет протеста током 2019. добио је више националистички и мање идеолошки призвук.

Панарапски протести раширили су се на Ирак и Либан у октобру, док је јавност била фокусирана на регионалног моћника Иран и брутално понашање проиранских шиитских милиција.

Пол Саливен, професор на Националном универзитету за одбрану САД, каже да је тешко рећи куда протести воде, зато што су аутохтони и нестални и чак је често нејасно и то ко их предводи.

Чак и Иранци, гневни због болних економских санкција САД, изашли су на улице у новембру, али је режим тамо убрзо повратио контролу.

Глас Америке



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.