Није крива кућа насред пута – 2. део

Дешавања с усташком црквом и њеним пакленим злочинима (произашлим из онога “генетског” кода) би­ла су логична и разумљива, а једино изнена­ђе­ње тица­ло се чињенице да је, у време НДХ, она “сама, без ика­к­ве суздржљивости и опреза, срнула у проли­вање крви сво­јим ру­ка­ма и непосредно” и није ни покуша(ва)ла да одговорност пребаци на друге. Објашњење таквог по­на­шања на­лазимо у изјави Ђуре Виловића (1889­-1958), римокатоличког теолога, философа, новинара и пу­блицисте, истакнутог припад­ника Југосло­венске вој­ске у Отаџбини (хрвати још кажу: “нека­дашњи пра­ваш и хрватски националист, постао је националним ренега­том и пришао четничкому покрету… екстремни југо­сла­вен­ски националист”), на суђењу Дражи Михаиловићу и друговима (1946), када је на питање о томе како је са­купљао грађу за своју књигу Крвава црква : Хрватски попови и фратри у распа­ду Ју­го­славије и у покољима Срба, одговорио: “Највише из усташке штам­пе. То су били најјачи документи, јер за време јуна, ју­ла, августа, па и септембра ме­сеца 1941. године, клер је у усташкој држави био убеђен да ће по­бедити осовина. И онда су они хтели да пока­жу хрватском народу како Неза­ви­с­на Држава Хрватска није толико дело Анте Па­вели­ћа, него њихово. У тим чланцима они су тако­ре­ћи озна­ча­ва­ли­ само себе као творце Независне Држа­ве Хр­ват­ске и усташког по­крета” .

У највећем броју поримљени Срби, свесни своје на­ци­оналне и верске издаје, хрвати своју патолошку мрж­њу према својим дојуче­ра­шњим православним исто­пле­меницима нису способни да при­кри­ју ни у мирним условима. Стицајем несрећних околности, то­ком “сво­га” Другог светског рата против Срба успели су да из­бегну стављање под старатељство, али само зато што су се исти они који су предложили такво решење, досе­тили да “више нема на­цистичке Немачке”, да је са њима “Католичка црква, и то снаж-­нија него икад, са својом штампом, и са свет­ском штампом, уза се”, те да, “било шта да се об­јави о злочи­нима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”.

р. Кад је Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) записао у свом дневнику (1871) да су “занесеност, охо­лост и бес­крајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побеђивао, али који је, за дивно чу­до, често побеђиван” и да “при томе не би требало узимати у об­зир уобичајено самозадовољно хва­лисање Немаца – традицио­нал­ну особину немач­ког карактера”, биће да је имао визију и онога што ће се дешавати у Не­мачкој уочи Другог светског рата; да је за Нема­ч­ку “наступио нови сјајан и зна­ча­јан период у њеном развитку” и да се нису појавили “са­мо понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”. А ту лакомисленост тада је, ве­ран соп­ственој мисли да “сва дела имају смисао, па и зло­чин”, Адолф Хитлер (1889-1945) поручио Немцима из­ван Рајха “да ћете ви бити извид­нице које шпијунирају. Ви имате да при­пре­ми­те из­весне ствари далеко пред фронтом. Ваша је задаћа да каму­фли­ра­те наше вла­сти­те припреме за напад. Сматрајте да се на­ла­зи­те као у рату. За вас вреди ратни закон. Ви сте данас можда нај­важнији део не­мачког народа… Кад Немачка побе­ди, онда неће бити никога ко ће се усудити да вас криво погледа. До вас је да извојујете Немач­кој тај положај. Онда ћете ви заповедати без па­ра­графа и мањин­ских права. Ваша ће задаћа бити да у свим под­јар­мљеним зе­м­љама будете тутори, који ће туторску власт вр­шити у име немачког на­рода. Ви ћете у моје име управљати зем­ља­ма и народима у којима сте сада покорени и потлачени. Тако се наша несрећа што су се милиони нај­бо­љих Немаца у прошлости морали иселити у друге зем­ље претворила у нашу велику срећу. Као што су Жидови од распршеног народа постали светском си­лом, тако ћемо и ми, као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на куг­ли земаљ­ској… Најмање што може­мо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе. Мора се развити посеб­на техника истребљења. Шта значи истре­б­љење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? На­равно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам сна­гу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уни­штавање народа. Јед­на од најважнијих задаћа немачке политике у будућ­ности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст сло­венских народа”.

Немачки ваздушни напад на Београд 6. априла 1941. године (када је погођена и Народна библиотека и у њој уништен велик део књижног блага) не треба сматрати осветом за 27. март и одбијање Тројног пакта, био је то планирани злочин геноцида над србским народом.

По правилу које је, једном својом изреком, поста­вио Адолф Хитлер: “Народ коме уништи­те споменике, за две генерације престаје да постоји као народ”.

с. Године 1941, убиства, пљачка и други облици терора приликом уласка маџарских трупа у Бачку и Бара­њу “могу се означити и као нај­грубљи вид денационализације – као геноцид, јер су му жр­тве биле из редова српског народа на рачун којег се желело обе­з­бедити национална превласт”… Постепено, власт је прела­зила у руке “ре­дов­не” војне управе, “која ће наставити са дена­ционализацијом… да би тај процес, у наредном периоду, прера­стао у мађаризацију”… Протеривање недомицилног срп­ско­г жив­ља, њих још око 150.000 душа, заустављено је, будући да су немачке власти у више наврата избегле да се око тога “усагла­се” са Маџарима.

Све то Маџарима није сме­тало да преостале Србе, и уро­ђене и дошљаке, подвргне нај­различитијим облицима дискрими­на­ци­је: забрањена је српска штампа; забрањен је рад политичким странкама и групацијама; очувана је само једна српска гимназија (из на­ставног програма из­бачена је национална историја, а матуранти су морали по­лагати ис­пите из маџарског језика и маџарске нацио­налне исто­ри­је); сус­пендовано је деловање Матице српске; имови­на Српске пра­восла­в­не цркве стављена је под секвестар; сва већа српска пре­дузећа про­глашена су значајним за во­ђење рата, те су у њима постављени комесари; највећи број запо­слених Срба отпу­штен је из службе; велик број младића српске на­ционалности при­силно је мобилисан и после обуке употреб­љен “за ратне опера­ције на страни непријатеља про­тив савезни­ка”; и тако даље.

По свему, маџарска војна управа у Бачкој и Барањи пред­стављала је “грађанску админи­страцију која, радећи према војним ди­рективама, врши прелаз из управног система једне стране државе на сопствени систем гра­ђа­н­ске администрације”. Но, оно што је чи­нило “новост” у међуна­ро­дним државним и правним односима, јесте труд маџарских власти да новонасталу си­туацију представи не као окупацију запоседнуте земље, него као њено ослобођење. “Уместо да се у привремено заузетим југосло­вен­ским крајевима по­ставља као освајач, који је према међународ­ном праву био ду­жан да успостави такав систем војне окупације који не значи и про­мену суверенитета, Хортијева Мађарска јед­но­ставно врши тери­то­ријално прикључење југословенских краје­ва својој државној територији. Отуда претежан број њених аката представља зло­чин злоупотребе међународног права”.

Иако је 4. јануара 1942. године, у шајкашким ритовима уз Тису, наводни жа­баљски устанак окон­чан ликвидацијом четрдесе­так припад­ни­ка Шајкашког партизан­ског одреда, маџарска војна сила, под изговором да тако отклања опасност од побуне, окоми­ла се на цивилно становништво Шајка­шке, Новог Сада и Старог Бечеја и отпочела с масовним злочи­ни­ма. Изве­сни пуковник Ла­сло Деак, који је ко­ма­н­довао маџарским одредом “задуже­ним” за злочине по Чуругу, Жа­бљу, Ђурђеву, Госпођинцима, Шајкашу, Вилову, Гардинов­ци­ма­, Локу, Тителу, Мо­шо­рину и Старом Бече­ју, већ 6. јануара изве­стио је своју претпо­стављену команду да “у­опште се може рећи да је већи део ста­новника злонамеран, бал­кански, за који не би било штета ако би потпуно нестао”.

Непосредно по ослобођењу Бачке и Бара­ње (крајем 1944), енг­леској јавно­сти пред­став­ље­но је шта се све у тим обла­сти­ма де­шавало током маџарске окупа­ци­је, с тим што је нагласак дат на јануарску рацију 1942. године по Јужној Бачкој. Један де­о тог текста гласи:

“Мађарска војска почела је да врши покоље Срба… у Бачкој не у јануару 1942. године, као што то мађарска пропаганда же­ли да прикаже, него од почетка уласка на територију Југо­сла­вије. У априлу 1941. године покољи су вршени у Новом Саду, Сом­бо­ру, Сенти и другим местима (Суботици, Пачиру, Бачкој Тополи, Срб­о­брану, Сиригу, Кули). То нису биле борбе између војни­ка, него убијање мирног цивилног стано­в­ништва са циљем, како сами Ма­ђари признају, застрашивања и па­цификације српских краје­ва, јер је мађарска војска већ у мају 1941. године имала да при­преми кон­тингент за Хитлеров поход на Русију…

Прве вести о овим покољима гласиле су да је побијено око 100.000 цивилних лица. Тај велики број појавио се због тога што су Срби и Јевреји избезумљени масакрима, почели бежати са породицама и што је мађарска солдатеска многе растерала, похапсила и интернирала. На жалост, број убијених и после годину дана ис­питивања, које мађарска влада спречава, не силази ис­под 30.000…

Потврду за масакре невиног српског живља у Бачкој дао је и шведски новинар г. Нилс Хорнеј, који је у листу Социал Демо­кратен од 12. октобра 1943. године објавио чланак под насловом Мађарски покољ Срба. Између осталога, овај шведски новинар тврди да се за време боравка у Мађарској потрудио и сам да преко­нтро­лише тачност југословенских тврдњи о покољи­ма у Бач­кој и да је углавном за њих добио потврду. Према информацијама које је он могао да прикупи на лицу места у покољима у Бачкој убијено је најмање 10.000 особа”.

Овој цифри врло је блиска она коју је средином марта 2008. године, у Новом Саду, при представљању своје књиге Рација, саопштио Александар Вељић: нешто преко 8.700, барем према његовим дотадашњим истражи­вањима.

Подаци Јована Пејина (1948) историчара из Бе­о­града, објављени у књи­зи Великома­ђар­ски каприц, Зрењанин 2007, за нека су места подробнији: по­кољ у Но­вом Саду однео је 4.635, у Жабљу више од 1.600, Мошорину 104 (међу њима 47 жена, 29 деце испод шеснаeст, осморо испод пет, а седморо од 5 до 10 го­дина), у Го­спођинцима 80, у Тителу 2.000, у Ђурђеву око 350, у Ста­ром Бечеју око 200, у Чу­ругу до 1.400 жр­тава. На многим местима Пејин наводи и имена “најзаслужнијих” за те масовне злочине, за које су само малоброј­ни осуђени на смрт, један део на краће временске казне, док су многе од њих после рата остали некажњени.

У саопштењу По­крајинске комисије за утвр­ђи­вање зло­чи­на окупатора и њихових помагача у Војводини (објављеном у књизи Злочини окупатора у Војводини 1941-1944, Нови Сад 1946, стране 170-175), на­в­оди се да су важну улогу у рацији у Новом Саду имали домаћи Ма­џари, “да би послужили као добри информатори месних прилика официрима штаба, који нису били из ових крајева… У извршењу рације значајну је улогу одиграло грађанско станов­ни­штво мађа­р­ске народности… Представници војске су се… обра­ти­ли и осло­нили на овдашњу полицију, али су ипак сматрали, да би се томе тре­бало додати још једна коректура, да би се у сваком случају мо­гла имати јасна слика о тим подацима. У ту сврху је образован такозвани Легитимациони одбор… Првенствено овај одбор се састојао из претставника занатлија, индустријалаца, тр­го­ваца и интелигенције мађарске народности”.

Ако свему томе додамо да су се Маџари још почет­ком 1942. године сами хвалили у штампи да су мађарски живаљ у окупираној Бачкој повећали за више од шест одсто, несумњиво је да је тај погром над српским становништвом изведен плански, наред­бом из врха маџар­ске државе, а не по вољи неколико “недостој­них де­зертера”, како су Маџари назвали­ официре који су оствари­вали зло­чиначки план своје владе о ма­џа­ризацији Бачке.

Маџари су касније сузбили своје злочиначке страсти јер су интервенисали њихови ратни савезници, Немци, можда имајући у виду дневничку забелешку др Јозефа Гебелса од 26. априла 1941. године, на 334. страни, да се “Мађари понашају као животиње. Наши фолкс­дој­чери радије би остали са Србима него да постану де­о Мађарске”; фолксдојчери, дакле, који су између двају светских ратова били Југославији најнелојалнија народно­с­на група­ци­ја, иста она која је у Угарској била маџарскија од Ма­џара.

У крајњој линији, све то био је наставак маџарске политике која је од 1787. до 1850. године асимиловала више од 1,700.000 Немаџара, те да је само између двају светских ратова у Маџаре пре­топљено најма­ње 150.000 Срба.

с. Обично се прича да Срби са Румунима никада ни­су имали проблема. Имали су их, и имају их. Имају их јер Румуни несметано вршљају по Ис­точној Србији не би ли Влахе превели у Румуне и, по тој основи, тамо поставили одређене територијалне захтеве. У не тако дав­ној прошлости били су врло заинтересовани за цео Банат, па када се србска дипломатија позвала на “сит­ни­цу” да је србска престо­ни­ца баш ту, на замишљеној румунској граници, Румуни су Ср­бима безобразно по­ру­ чили да, ако им је то незгодно, нека престо­ницу пре­селе у унутрашњост.

т. Можда многима није познато да су Бугари пре че­трдесетак го­дина на Београдском сајму књига излага­ли карту која је западну бугарску границу сме­шт­а­ла на Великој Морави, са севера, а до Охрида на ју­гозападу. Наравно, то је Маћедонцима морало годити јер су њи­хо­ви некадашњи комунистички руководиоци и раније причали да, ако је Балкански рат донео Србији осло­бо­ђење од Турака, то је за њих био почетак ропства.

ћ. Исламска декларација Алије Изетбеговића (1925-­2003), Сара­јево 1970, бави се положајем ислама у све­ту, на­ци­онализмом као силом која подваја народе и ко­му­ни­змом као неадекватним дру­штвеним поретком, и ин­систира на “неспојивости ислама и неислам­ских си­стема”, као и на искључивом ставу да “нема мира из­ме­ђу ‘исламске вјере’ и неисламских друштвених и политич­ких ин­сти­туција”. Дода ли се томе да “ислам јасно ис­кљу­чује право и мо­гућ­ност дјеловања било ка­кве стра­не идеологије на свом подручју”, те да је “у борби за ис­лам­ски поредак дозвољена употреба свих средстава, свих осим једног – злочина”, постаје потпу­но нејасно по­моћу којих трикова “неисламске мањине у саставу ис­лам­ске др­жаве, уз увјет лојалности, (могу да) уживају вјерске слободе и сву заштиту”. А све те про­ти­вреч­ности покри­ва изјава да “ниједан дру­ги идеал, стран исламу, није никада успио остварити било какав ефекат од зна­чаја на пољу културе, ни на пољу државе”.

Што ће рећи: култура и државност постоје само у исламском свету, “остали” само вршљају по околним сметлиштима.

у. Средином августа 1992. године, римски недељни лист Еспре­со објавио је, а новосадски Дневник пренео кра­ћи текст из кога се види (занемарујући појединост да је то био рат “између Хрватске и Србија”) да је папа Јо­ван Павле II (Karol Јozef Wojtyla, 1920-­1978­-2005) упутио позив на крсташки рат против Срба:

“Ватикан према Хрватској има однос исте пристр­а­с­ности као и пре­ма Пољској и обе државе и нације сма­тра бедемом католичан­ства у бор­би са православ­љем.

Повод за коментар под насловом ‘Против српских неверника’ је по­зив пољског папе Јована Павла Другог, Војтиле, упу­ћен преко карди­нала Анђела Содана (1927), да се у Босни тру­пама НА­ТО и Запад­ноевропске уни­је, поведе крсташки рат про­тив бо­сан­ских Срба.

У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је такође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољ­ска) и Света Столица је, информишући о овом су­ко­бу, уважавала изворе са­мо једне стране, католичке хрват­ске… Срп­ска сведоче­ња о зло­чинима нису за Ватикан била ни при­ја­те­љ­ски ни­ти поуздани извори… Пос­вађане око религиозних доктри­на, две цркве католичка и право­слав­на, не могу да се сложе ни око нео­бо­ривих чињеница. Ватикан већ више од годину да­на води кам­па­њу, у којој настоји да усмери западне земље у војну ак­ци­ју про­тив ‘српског експанзионизма’. При томе, папин теоре­ти­чар, мини­стар иностраних послова Ватикана Жан Луј Туран, до­дељује Хр­ва­тима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од срп­ског бра­та Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предво­д­ничку улогу ка­то­личан­ства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Бо­сни не сме­та, већ само православље”.

Нешто касније, почетком децембра исте године, Ва­тикан је на конференцији папских нунција из ис­точних земаља још јед­ном одлучно одбацио тезу да је рат у Хрват­ској и Босни верски скидају­ћи тако сваку одго­ворност Свете Столице за умешаност, или под­сти­цање ратног пожара на Балкану.

Само неколико дана касније (30. децембра 1992), ва­ти­ка­н­ски секретар Ан­ђе­ло Сода­но из­јавио је да је “рат у Босни неопходан, да је то легитимна од­брам­бена борба против агресора”, те да Света Столица на­јав­љује још један свој благослов мусли­ман­ском и като­личком рату против србског православ­ља.

Почетком фебруара 1993. године, Лист енглеске цркве об­јавио је текст Колина Бер­клија (“Хр­вати без покајања”,) који твр­ди да је су­шти­на свих сукоба у Хрват­ској у то­ме што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних зло­чи­на” у Дру­гом светском рату, што је “католичка црк­ва Хр­ват­ске у веома тесној вези са зве­р­ствима над Србима” и што је Хрват­ска, уз Немачку, једина зе­мља која је за време Дру­гог светског рата из­градила сопствене конце­н­тра­ци­оне логоре, од којих, најве­ћи, Јасе­новац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”.

У наставку, Берклијев текст даје се у облику који је, на основ­у агенци­јске вести, објављен у новосадском Дневнику:

“Трагедија рата између Србије и Хрватске вуче ко­рене из вер­ске и­с­торије која је кулминирала смрћу неколико стотина хиља­да Срба за вре­ме Другог свет­ског рата.

Један универзитетски професор из западне Енгле­ске обелоданио је појединости ретко тужне приче о пат­њама које потпи­ру­ју дуги рат и уло­зи религије која је довела до насиља које се може свр­стати одмах уз стра­хоте у нацистичким концентрационим логорима.

Др Џое Герат, професор теоретске хемије на уни­вер­зитету у Бри­столу, изнео је тврдњу да Срби и Хрвати нису два разли­чита народа – они деле исто словенско наслеђе, али…они имају различиту црк­вену традицију.

Хрвати су римокатолици који сматрају да је њихов задатак да своје границе и веру одбране од расколни­штва и јеретика. Ср­би су право­слав­ци на које су се Хр­вати намерачили приси­ља­вајући их да промене веру. Оба народа говоре исти језик, али користе раз­личито писмо; заједнички идентитет поделила је рели­гија.

Ривалство је постојало вековима, али се та подела претворила у хи­стеричну борбу тек за време Другог свет­ског рата, с тим што су Срби би­ли мета агресије. Године 1941. Хитлер је поделио Југо­славију и створио Независну Државу Хрватску.

У новој држави (НДХ – ИП) било је 6,700.000 жи­теља, од чега су свега 3,300.000 били Хрвати. Било је 2,200.000 Срба, 750.000 муслимана, 80.000 Јевреја и 70.000 проте­станата и дру­гих мањина.

Ово је било више од спора, била је то кулминација слепог крста­ш­ког рата са циљем да се искорени народ на који су Хрвати гле­дали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави. Али, до које је мере била умешана црква? Почет­ком 1993. године, на једној међународној конферен­ији, Џо­натан Стајнберг је приложио рад под насло­вом ‘Ри­мокатоличка црква и геноцид у Хрватској за време Дру­гог свет­ског рата’, у коме је обрадио ово питање.

Док неки посматрачи кажу да има мало доказа о вези из­ме­ђу хрват­ске црквене хијерархије и деклари­сане политике НДХ, други нису тако ми­лосрдни.

Нагло оснивање католичке Хрватске, која је ‘од­мах прибегла’ гено­циду, изазвало је дилему у вези са ри­мо­католичком хије­рар­хи­јом у Хрва­т­ској, а и у Вати­ка­ну”.

ф. Од Вилија Вимера (1943), немачког политичара и једно време секретара немачког министарства одбра­не, сазна­јемо да је крајем априла 2000. године, у Братислави/Словачка, одр­жа­на конференција коју су заједнички организовали америчко министар­ство спољ­них послова (Стејт департмент) и Спољнополитички институт Републиканске странке, а причало се о Бал­кану и про­ширењу Северноатлантског пакта (НАТО).

“Конференцији су присуствовали веома високи по­ли­тички представници, на што указује присуство вели­ког броја председника влада, као и министара иностра­них послова и министара од­бра­не из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно при­знање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се Савезна Репуб­ли­ка Југосла­вија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван За­вршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

4. Рат против Савезне Републике Југославије (март­-јун 1999 – ИП) вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера (Двајта, 1890-1969, америчког председника од 1953. до 1961 – ИП) из доба Другог светског рата (што је пропустио да војно окупира Југо­славију – ИП). Због тога се из стра­те­шких разлога тамо морају стационирати амерички вој­ници, те да се надокнади оно што је пропуштено 1945. године.

5. Европски савезници су учествовали у рату про­тив Југо­славије да би, де факто, превазишли препреку и дилему која је наста­ла после усвајања “Концепта нове стратегије” Алијансе у априлу 1999. године, одно­сно настојање Европљана да се претходно до­би­је ман­дат Уједињених нација или Конференције за европску без­бед­ност и сарадњу.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпрета­ције Европљана да је, наиме, код ширења за­датака НАТО-а преко граница законски договоре­ног подручја у рату против Ју­ославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на ко­ји се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НА­ТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће тери­торијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са се­ве­ра и југа де­мократским државама као суседима, а Ру­му­нија и Бугарска да обез­беде копнену везу са Тур­ском. Србија (вероватно због обезбе­ђи­вања несметаног вој­ног присуства САД) трајно мора да буде искљу­чена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтич­ком мору.

10. У сваком процесу, праву народа на самоопреде­ње треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савез­ну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међуна­род­ног права – није оспоравана.

После ове конференције на којој се расправљало ве­ома слобод­но и отворено, не може да се избегне важ­ност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и ор­га­низатора.

Америчка страна, по свој прилици, свесна је и спремна да у гло­бал­ном оквиру, због остваривања својих циљева, пот­копа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад пра­ва. Тамо где јој (сили) међуна­родно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин раз­ми­шљања, који води рачуна само о сопственим интере­си­ма, може да се назове само тоталитарним”.

Ако се већ помиње међународно право, ваља се под­се­ти­ти да је средином 1991. године, у време када се југословенска криза примицала врхунцу, Франсоа Митеран (1916-1996), француски пред­седник од 1981. до 1995, године, предложио сво­јим савезници­ма да, зарад регулисања евентуалних међудржавних спорова, разми­сле о хитном увођењу над­државних и наднационал­них “нових ев­роп­ских прав­них норми”. Француски лист “Либерасион”, 3. јула 1991. године, про­коментарисао је југословенска збивања као озби­љан изазов новом европ­ском поретку призна­ју­ћи да том изазову још нема одговора. До брзог и несраз­мерно ма­совног ангажовања Европе око Југо­сла­вије дошло је, делом, и због европског по­до­зрења да би југословенско националистичко и мањинско иску­ство могло посл­у­жити као фитиљ сличним појавама у мно­гим ев­ропским државама, док је управо поменута кон­ференција у Бра­ти­слави пружила прилику америчком неоколонијализму да свој статус у Немачкој, стечен по окончању Другог светског рата, не­осетно прошири на цео европ­ски континент.

х. Национални савет маџарске националне мањине са седиштем у Суботи­ци, у складу са пресудом Окружног суда у Новом Саду (у уп­равном поступку на захтев оп­штинског правобраниоца из Србобрана, због употребе поодавно одбаченог маџарског на­зива Сзент­тамас) да се за насеља по Војводини Србској могу служ­бено кори­стити навод­ни традиционал­ни називи на је­зи­ци­ма националних мањи­на, поодавно је на својој зва­ничној “веб” презен­тацији об­ја­вио Назив насељених места у Војводини на маџарском – у 45 (четрдесет пет) општина пописано је око 380 (триста осамде­сет) насеља именованих по номенклатури наслеђе­ној из тра­ди­ци­оналног време­на док су се Банат, Бачка и Срем налазили под угар­ском окупацијом. Као пример (макар и без потребних акце­ната) наводимо тек неко­ли­ко места у којима се одлука о наводној традицио­налној угарској ојконимији “спроводи без икаквог от­по­ра”: Pardany – Међа; Моdоs – Јаша Томић; Маgyаritabe – Нови Ите­беј; Raros – Милетићево; Оker – Змајево; Szentamas – Србобран; Tiszaszentmiklos – Остојићево…

У тренутку када то такозвана међународна зајед­ни­ца оце­ни прикладним, маџарски именослов насеље­них места по Војводини Србској послужиће Маџарима с обеју страна граничне линије као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџар­ској номенклатури Vajdasag Аutonom Таrtomany, изворна маџар­ска земља (ма­ти­ци “отета” Тријанонским мировним уговором из 1920), да су називи појединих места исписани на маџарском је­зику старији од србских (неки од тих србских “млађи” су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији народ­носни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и “зна­ња” званичне историј­ске “науке” у Срба о неду­гој србској ста­ри­ни у Панонији.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

Наставиће се…