ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ: СУРОВИ МАСАКР НЕПОКРЕТНИХ У ДВОРУ НА УНИ И ПРЕЋУТАНИ СТРАДАЛНИЦИ ИЗБЈЕГЛИЧКИХ КОЛОНА

Стравични злочин почињен 8. августа 1995. године у основној школи у Двору на Уни остаје једно од најмрачнијих и најбруталнијих свједочанстава о страдању српског народа током хрватске агресије и операције „Олуја”. У тренуцима када су десетине хиљада људи у паници и хаосу напуштале своја вјековна огњишта широм Баније спашавајући живе главе, у просторијама ове школе догодило се систематско, хладнокрвно убиство оних који нису имали ни физичку могућност да побјегну – тешких инвалида, психијатријских пацијената и старих, непокретних особа.

Заборављена улога крајишких школа и преко 70 000 ванкрајинских избјеглица!

Оно о чему се у широј јавности и међународним круговима готово уопште не говори јесте чињеница да су школски објекти широм Крајине током ратних година служили као колективни центри и посљедња уточишта за преко 70 000 српских избјеглица. То су били људи протјерани са ванкрајинских подручја, из хрватских градова (попут Загреба, Сиска, Карловца, Новске) и дијелова Босне и Херцеговине, који су у Крајини потражили какав-такав заклон (од укупно 251 000 прогнаних Срба из Хрватске 1991. године њих 70 000 је живјело у својству избјеглица на подручјима које је захватила „Олуја“).

Судбина породице Вукшић из Новске типичан је свједок тог страдалног пута. Након што су 1991. године морали да напусте Новску, спас су потражили у Петрињи. Вукшићи су примјер хиљада српских породица које су изван граница Крајине остале без ичега, да би их коначни удар „Олује” 1995. године затекао у потпуном безнађу, бачене на путеве избјеглиштва ка Србији и далеким земљама свијета.

Чак и током почетка саме злочиначке операције „Олуја”, школски објекти у мјестима подаље од границе били су сабирни центри за најугроженије. У школу у Двору на Уни пребачени су пацијенти Психијатријске болнице из Петриње и штићеници Дома за старе и немоћне. Сви они, остављени у хаосу општег повлачења, постали су лаке мете.

Врхунац бруталности: Мучко убијање најслабијих!

Према историјским подацима и свједочењима са терена, Хрватска војска је већ 7. августа увече остварила продор у Двор на Уни, пресјекавши избјеглички пут код кружног тока и преузевши контролу над дијеловима града. Сутрадан, 8. августа, припадници хрватских снага улазе у круг школе с јасном намјером.

Очигледна намјера да се затре сваки траг живота и да се ликвидирају сви који су остали, дошла је до пуног изражаја над бепомоћним старцима. Војници су прво бацили ручне бомбе у школски атријум, а затим ушли унутра и из непосредне близине, рафалима из аутоматског оружја, сурово побили непокретне људе (на архивском снимку Државног тужилаштва Краљевине Данске јасно се виде тијела покривена чаршафима и инвалидска колица у атријуму школе).

Међу мучки убијеним жртвама чији је идентитет кроз дугогодишње ДНК анализе коначно утврђен су:

Терезија Ружак из Петриње,
Драгица Ковач из Петриње,
Зорка Марић (рођена у Брезовом Пољу),
Јован Мацут из Вргинмоста.

Међу страдалима су према идентификационим документима и Десанка Теодоровић из Петриње и Дарко Кривокућа из Војнића, док се за преосталим мученицима – тешко физички и ментално обољелим особама – и даље трага или леже као неидентификоване жртве.

Посебну димензију ове трагедије и бешчашћа представља улога међународних мировних снага. Злочин се догодио на свега 30 метара од кампа данског батаљона УНЦРО-а. Дански војници су са својих посматрачница и кроз прозоре оклопних возила директно гледали хладнокрвну егзекуцију српских инвалида.

Умјесто да интервенишу и заштите бепомоћне људе, командант данског батаљона Јорген Колд наредио је својим војницима да „само посматрају” и не реагују. Сједили су и ћутке гледали рафале који кидају тијела људи у колицима, правдајући се касније стриктним и лицемјерним „мандатом УН-а”.

Прошле су деценије, а за овај монструозни злочин пред хрватским и међународним правосуђем до данас нико није одговарао. Сваки покушај да се истина расвијетли – попут документарног филма „15 минута – Масакр у Двору” – у Хрватској је дочекан стравичном медијском хајком, забранама, сјечама и притисцима.

Масакр у Двору на Уни није био никакав „случајни инцидент” нити колатерална штета, већ директна посљедица агресије и намјере да се српско становништво потпуно затре и етнички очисти са својих вјековних простора.

Српски народ нема право на заборав. Наша је света дужност да чувамо успомену на ове бепомоћне мученике, да преносимо истину о прећутаним жртвама избјегличких колона и да неуморно захтијевамо правду за све српске жртве!

Стојан Јанковић/УСКОК