Отаџбина вапије за домаћинима

Часлав Бјелица

Рајетинско лицемерје, лажно јуношење, гуслање и ударање у ратне таламбасе нас је коштало милиона људи о нерођеним милионима не треба ни мислити. Увек смо са тим кафанским и славским разбацивањем херојства били у суфициту.

Памет и памћење, извлачење поука из лошег искуства, тога нам је увек било у дефициту. Србин воли да гине, пре ће да ухвати пушку него перо итд. Митови, легенде, бајке су нас сатрле. Истински српски домаћин, никада није о рату причао, никада га није зазивао, тачно је, да када му се рат незван на врата наваљивао, није бежао кроз прозор, узимао је пушку и борио се храбро и часно.

Само једно, када је грувало, букачи, родољупци, лажни барјактари су били у мишјим рупама и бежали из државе, скривали се у позадини, смрдели испод неког корита за шурење свиња, по магазама и земуницама, подрумима и вражјој матери.



Када су ратови утихнули, на њиховим кућама нису се виорили црни барјаци, њихове мајке, сестре, жене нису носиле црне мараме, њихови домови нису били угашени јер ништа и никад нису ни дали за отаџбину осим ларме. Србин је био најачи онда када је знао вредност живота када га је чувао, када је земљу обрађивао, воће садио, благо у штали увећавао, када се женио и децу рађао и учио их раду, поштењу, чврстини речи а не дангуби. Српски домаћин је знао некада, док га је било колика је цена плаћена за његову слободу, да земљу обрађује, да је има, да буде његова, знао је колика је цена тога што је могао о недељи да оде у цркву и мирно се Богу помоли, Славу да прослави, сина да ожени, кћер да уда.

Домаћину српском нису требали ратови да би се кроз њих доказивао, домаћин се није дичио својим биткама, ранама, то је он чувао за себе а поносио се децом и пуним кошевима, амбарима, шталама, њивама. Такав Србин нама треба, човек, домаћин, господин.

Коме треба кафанска фукара и олош, некада би такви који сада гамижу Србиновом земљом добијали двадесет пет по туру и затвор због дангубе во времја Милоша ,Михајла ако чак не би и запишали крушку пред конаком у Крагујевцу. Србија вапије за домаћинима, сељацима, вапије за пуним селима који су одувек били темељ и угаони камен и неосвојива тврђава Српства и вере Православне.

Часлав Бјелица



1 Коментар

  1. Тачно је, „Србија вапије за домаћинима“, још од времена у коме је, 5. фебруара 1944. године, врховни командант маршал Југославије, познат и као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, у име Врховног штаба Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда (НОВ и ПО) Југославије могао поручити Главном штабу НОВ и ПО Србије да „када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце“.
    Мора бити да они што знају нешто о томе времену, и даље живе у страху да они сами, или неко њима близак, не постане домаћин.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.