Србство пред издисајем или размишљање о опстанку Срба 1. део

(Фото: Пиксибај)

“Све је постављено наопако:

Лекари уништавају здравље;

Правници уништавају правду;

Психијатри уништавају умове;

Универзитети уништавају знање;

Владе уништавају слободу;

Главни медији уништавају информације”.

Мајкл Елнер (1949-2018), хипнотерапеут

НЕВОЉА НА ВИДИКУ“: Људи почињу да постављају Србско питање

Србство пред издисајем или размишљање о опстанку Срба 1. део
Илија Петровић

Када сам 1997. године дошао у Матицу српску зарад каталогизације („циповања“) своје књижице Српска Земља: Прилози за одговор на српско питање, сачињене од тридесетак текстова настајалих у време док је стварана Република Србска Крајина, затражио сам да као основна каталошка одредница буде уписано „Српско питање“. Истог тренутка било је то одбијено, с образложењем да „каталошка номенклатура“ не предвиђа такву могућност. Моје инсистирање да се „српско питање“ ипак упише, без обзира на то што „важни другови“ у Србији мисле да су сви србски проблеми већ решени и да, стога, не треба таласати и постављати „српско питање“, нагнало је библиотечку сарадницу („циповку“) да „некога“ позове телефоном и изложи каква ју је невоља снашла. Убеђивање је потрајало више минута, да би моја жеља коначно била испуњена, највероватније само да бих био „откачен“.

Мене, наравно, није занимао разлог, тако да је наредних година, у мом уверењу да на србско питање још није нађен одговор, више мојих књига каталогизовано под реченом одредницом.

Сада, за каталошку одредницу мање-више, али стварна тежина србскога питања завређује да се, за почетак, назначи тек неколико његових лакше препознатљивих саставница, макар се овде и не бавили њиховим важносним, већ азбучним редоследом.

Аутопутеви

Прича се о градњи аутопутова према Драчу и Сарајеву, а чини се да кључна последица свега тога може бити лакша арбанашка и муслиманска окупација Србске Земље.




Увод у ово последње већ је виђен у Новом Пазару, на спортским приредбама, где присутни домаћи „ауточекачи“, док им не стигну аутопутови, могу да слободно „навијају“ вичући „Убиј Србина“.

Аутофекалност

Изузетно трагичним по србски род треба сматрати одговор председника Републике Србије Александра Вучића, два-три дана по Никољу дне 2019. године, на питање новинара Телевизије 02 (или О2) да ли ће цр­но­гор­ски председник Ми­ло Ђукановић „успети да направи црно­горску аутокефалну цркву и да ли ће бити одузета имовина Срп­ске пра­во­славне цркве“ у Црној Гори:

„Црногорска аутокефална црква и де факто и де јуре постоји и пре успостављања (црногорске – ИП) независности 2006. године“.

Тиме се, осим што искривљује чињенице, Председник Републике Србије, званично, у име Матице Србије и србскога народа у њој, као рођачког и братског, одриче Срба, браће и рођака из да­на­шње Црне Горе, оне која је као највећа империјална сила 19. ве­ка успела да на разне начине, негде и огњем и мачем, геноцидом, подвласти србска племена у Брдима и Старој Херцеговини.

Сасвим супротно од онога што тих дана усвојена Стратегија националне безбедности предвиђа да ће „очување постојања и заштите српског народа где год он да живи“, ваљда и у данашњој Црној Гори, бити један од „седам националних интереса за одбрану Србије“.

Васпитање

Под утицајем „цивилизацијских“ достигнућа савременог Запада, „позитивни“ правни прописи у Србији успели су да домаће васпитање „унапреде“ у насиље у породици, због чега се родитељска мисија одбацује као „остатак мрачне прошлости“.

Већина

Многи се питају да ли нека већина у Земљи Србији може одолети икаквом мањинском праву, нарочито због тога што се и најмање оглашавање неке већине „броји“ као кршење мањинских права било које врсте.

Деликатес или деликт




Пред питањем да ли и колико србском народу користи стално поми­ња­ње неких шестсто деветнаест милиона евра које је извесни Ђи­лас ушићарио на рачун истога тог народа, истом том србском народу преостаје да ћути као заливен, мало луд, мало збуњен, понајвише узнемирен. Вероватно је та цифра тачна, али је трагично што Држава Србија ништа не чини да се нешто предузме како би се та сума вратила у државни буџет, а речени Ђилас послао на „службени пут“. Да је нека ситнеж из мало лудог а мало збуњеног србског народа некоме из џепа узела макар и шестсто деветнаест динара, Држава Србија би нашла „зврчку“ да по томитом члану Кривичног законика који се бави „ситном крађом, утајом и преваром“, бу­де примерно кажњен. Овако, кад причом о милионима, како се то каже: украденим, само збуњује оне који су то чули, она само уноси узнемирење у србску јавност, оно уз­не­ми­ре­ње којим се, за ту (не)прилику, бави неки непримењив члан Кривичног закона Репу­блике Србије.

А можда се све то тако дешава јер је Кривични законик писан „за наши противници“, тако што милионска крађа није предвиђена као „деликт“ него као „деликатес“.

Друштво

На једном месту може се прочитати да је „друштво као и брод, већина су путници, а само мањина, капетан и посада, знају пут и правац пловидбе“.

Нажалост, она „већина“ у Србији понаша се као да је сваки појединац у њој најмање капетан, ни случајно посада, иако се за свакога од њих (понекад и за капетана, а посаду да и не помињемо) мирне душе може рећи да „не знају ни ђе се теле веже“.

Евроатлантида

Јелена Милић (1965), директор Центра за евроатлантске интеграције, редован је гост у телевизијама са националном фреквенцијама у Србији, што би могло значити да је Србија обезбедила улаз у Атлантски савез, онај који је пре двадесет година водио необјављени рат против ње.

Уместо да се против тог Савеза покрене тужба за геноцид (будући да је тај рат вођен углавном против цивила, и жена и деце, и младих и старих), те да се тражи накнада вишемилијардске ратне штете, води се отворена пропаганда у корист још отворенијих србских непријатеља.

Економија

У Пинковом Националном дневнику 31. октобра 2019. године, председник Републике Србије Александар Вучић захвалио је „малим људима“ који су омогућили оздрављење србске економије. Можда се у тој групи „малих“ налазе и пензионери чија су примања, без обзира на инфлацију и трошкове преживљавања, у једном „јединоспасавајућем“ тренутку селективно смањена на неодређено вре­ме, без јасног увида у последице, те су за један дужи период заустављена на тако достигнутом нивоу.




Али, нажалост, не рече који су то „велики“ и шта су они учинили за Србију, или можда против ње, пљачком по шестсто деветнаест милиона евра или мање, или више, свеједно.

И не рече, што је трагичније, зашто Држава Србија ништа не чини да се нешто предузме како би се те суме „великих“ вратиле у државни буџет, а неречени „велики“ послали на „службени пут“.

Како се „по том питању“ никоме ништа није десило, средства јавног општења могла су нас „обрадовати“ вешћу да је 30. новембра 2019. године више од четири хиљаде (4.024) пореских обвезника дуговало небројене милијарде, од чега десет „најсиромашнијих“ преко седам милијарди; они тако, док се оној „преосталој ситнежи“ на врат товаре разни извршитељи и за десет хиљада динара. На „радост“ оних „малих“, Држава Србија ће онима „великим“ понудити компромис по познатом правилу „све за ништа“ јер, побогу, немају, од чега да плате, троше на нешто неопходније (јахте, авионе…) но што је некаква тамо пореска обавеза.

Илија Петровић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.