Милунка Савић (1892-1973) 2. део

Ово је осврт на текст Сање Ћулибрк (Б92), под насловом “Милунка Савић –
Од хероине до чистачице : Војводо хоћу пушку”, објављен 4. јануара 2020
(https://vaseljenska.net/2020/01/04/milunka-savic-od-heroine-do-cistacice-vojvodo-hocu-pusku/)

Да ли је Милунка заборављена

Наравно, овде би упутно било поставити питање да ли је прича о Милунки Савић (јер о њој се говори и пише више него о свима другим србским добровољцима заједно, рачунајућу ту и носиоце Карађорђеве звезде, на што упућује и изјава Ранђела Анђелковића, човека који је 2014. године, у Београду, на 240 страна, објавио књигу “Жена – Ратник : Милунка Савић : Српска хероина”, дата 29. марта 2014. године Радио-телевизији Панчево, да је, не би ли исписао ту своју своју књигу, “прочитао 30.000 страница”, али је “документација о овој српској ратници веома оскудна”) довољна да замени причу о оних “најмање 321.000” њених ратних другова по доброј вољи, и да ли појединости из њеног животописа (оне о које показују да је она, на основу свога ратног витештва, остварила читав низ погодности) могу оправдати истину да смо заборавили не само имена оних преосталих “најмање 321.000” већ и њихов допринос очувању србског националног бића.

Да и не помињемо тројицу витезова Карађорђеве звезде насељених у исту добровољачку колонију у коју је дошла и Милунка, личности које се у миру ни по чему нису разликовале од својих даљих или ближих комшија: већ поменутог Аћима Радишића, Милоша Вујинића (1888-1941) и Дмитра Јерковића.

И да не помињемо Новосађанина Владимира Милићева (1898-1972), пореклом из Карлова (Драгутинова, Новог Милошева), такође србског добровољца са Добруџе и на Солунском фронту, такође витеза Карађорђеве звезде и носиоца ордена Белог орла, тешког рањеника из самог пробоја Солунског фронта (на линији Ветерник-Слоново уво), потоњег првака Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у скоку увис, лекара, универзитетског професора, момка по коме је Банатско Петрово Село (у јужном Банату), због заслуга које је, као командир одељења србске војске, стекао при смиривању једне локалне побуне у околини Алибунара, још 1922. године преименовано у Владимировац.

Питам, стога, да ли је некоме познато име Петра Ђаковића, добровољца из Новог Сада, момка који није преживео Велики рат. Петрово право на добровољачку земљу користила је његова мајка, али је после њене смрти, 1934. године, наследницима та земља одузета. На своју срећу, Милунка је преживела рат, а њена мајка није се морала појавити као корисник Милункиног добровољачког права и није морала бринути шта ће се, кад умре, дешавати са тим имањем…

Или, да ли је неко чуо за Игњата Стојаковића, добровољца из Буковца, код Новог Сада, неожењеног, са којим су у заједничком домаћинству живеле две неудате сестре, обе блиске педесетим годинама, којима је после братове смрти одузето добровољачко имање, иако је он, до смрти, био грунтовни власник те земље и својим сестрама једини хранилац. На своју срећу, Милунка је остала жива и није било разлога да јој се, под изговором да “није жива”, одузме добровољачко имање и њена сестра Славка остави без средстава за живот…

Верујем да нико није чуо за Трифона Григорјевича Андрејева, србског добровољца рођеног у Русији, ожењеног, оца двоје деце, коме је одузета “добровољачка компетенција” у Темерину, недалеко од Новог Сада, јер је, можда неписмен а сасвим сигурно невичан администровању, закаснио са подношењем молбе за обнову свога добровољачког уверења. На срећу, иако неписмена, Милунка није имала проблема с администрацијом и она је успевала (није битно како, чак и ако је то радио неко други уместо ње, из добровољачког удружења, на пример), да увек на време поднесе молбу за обнову свога добровољачког уверења (што се сматра терором, али само над њом)…

Или, Десанки Милановић, глумици путујућег позоришта из Новог Сада, ратној болничарки током балканских ратова (била је и под Једреном) и Великог рата, после вишегодишњих административних окршаја, без могућности за одбрану, одузета је добровољачка земља у Темерину а она, без навођења разлога, “није призната за добровољца по новом закону о добровољцима”. На срећу, Милунки није било потребно да се натеже с администрацијом, и ниједна новотарија у правним прописима о добровољцима и добровољачким имањима, без обзира на то где се налазила и чиме се бавила, није доводила у сумњу њен добровољачки статус и њена добровољачка права…

Претпостављам да нико није чуо за Лазара Протића, добровољца, резервног пешадијског капетана I класе, године 1935. тешког инвалида без једне ноге, оболелог и смештеног у душевну болницу у Београду, сина глумачког ветерана Ђорђа Бакаловића, из Сремских Карловаца, такође србског добровољца. За Протића је код министра пољопривреде, надлежног за “случај”, интервенисало Удружење добровољаца из Новог Сада, јер се “овде заиста ради о једном трагичном случају и о једном добровољцу хероју који је ако ништа више онда барем то заслужио од државе као народно признање за услуге учињене отаџбини и за жртве допринете истој”. Све то било је узалудно, пошто је, почетком фебруара 1936. године, Комисија за ликвидацију аграрне реформе из Новог Сада одлучила да Протићу одузме добровољачку земљу надељену у Темерину “из разлога што се није пријавио комисији, што нису допринети никакви податци, није се населио у Темерину, кућу тамо није подигао и земљу не обрађује сам, у својој режији”. На срећу, Милунка јесте била насељена али и одсељена, јесте била подигла кућу али је кућу по свом избору напустила, и сачувала је своје првобитно стечено право иако земљу није сама обрађивала, “у својој режији”…

На примеру Милутина Носовића из Степановићева могу се јасно препознати и бесмисао и цинизам такозваног добровољачког права које је многе добровољце завило у црно. У даном случају, Милутинов син, као могући наследник очеве добровољачке компетенције, умро је пре свог оца, а после Милутинове смрти његова снаха и две унуке остале су и без куће и без земље; оне нису могле бити наследнице добровољачке земље. На срећу, Милункино добровољачко право није таквим тумачењем такозваног добровољачког права уопште оспоравано и њена сестра Славка могла је без икакве сметње, по Милункином одласку, наставити да користи Милункино добровољачко имање у Степановићеву…

Пошто се само реткима дало да дође до новине Српско коло из 1929. године, број 10, и нама је могла промаћи вест под насловом “Презрени и заборављени”, да је Лазар Т. Бабић, добровољац из Крупе у Далмацији, “пре неколико дана преминуо од туберкулозе коју је задобио у рату … Оставља жену и незбринуту децу, а прошле године (1928 – ИП) одузета му је добровољачка земља, зато што се није благовремено на њу населио. Оправдање да је болестан и да лежи на самртној постељи, ништа није могло помоћи”. Ни тешка болест није могла оправдати Лазара Т. Бабића што се није населио на додељено добровољачко имање а, на срећу, Милунки се погледало “кроз прсте” када је, жива и здрава, своје имање препустила сестри и преселила у престони Београд…

Био је беспомоћан и Буде Косовац, син Николин, надељен земљом у Степановићеву, који је по одлуци краљевског Министарства пољопривреде надлежног за старање о добровољцима, остао и без добровољачког својства и без добровољачког имања. После више од две године жалбених поступака на разним нивоима, Косовац се почетком 1937. године обратио и Министру пољопривреде: “Ваш референт у Министарству, који је решавао моју жалбу, пренаглео се је, и неколико дана није хтео сачекати, да Државни Савет донесе коначну одлуку по мом добровољачком својству… па баш онда кад се је уверило да су моји жалбени наводи тачни, то исто Министарство доноси одлуку баш противно доказу којег сам ја придонео као и доказ у извештају Државног Савета који актима прилежи, а који је у моју корист. Господине Министре, ја сам несретним случајем одбијен од Министарства Војске и Морнарице ради тражења добровољачког својства, али кад сам све истрошио да би пронашао људе који су били са мном као добровољци, тад ме је снашло друго зло, те сам изгубио рок за доказивање и остао ми је једини спас, да затражим код Државног Савета обнову спора, а то путем тројице заклетих добровољаца, који су са мном скупа ратовали. Ја сам уверен да ћу на таковим доказима задобити своје добровољачко право, које ми је до сада остало непризнато и на тај начин прибавити задовољштину за све што сам жртвовао за ову отаџбину”.

Сви његови разлози одбачени су као “неумесни и на Закону неосновани”, пошто је констатовано да Буде Косовац “није земљорадник већ регулисани државни чиновник… земљу не обрађује сам него брат му Дане и… не живи у месту где му се земља налази, већ у Новом Врбасу запослен као чувар жељезничке пруге у својству државног чиновника, који положај је скопчан с правом на пензију”. На срећу, иако Милунка није била земљорадник него “регулисани државни чиновник”, иако је њен положај био “скопчан с правом на пензију”, иако није живела у месту у коме је добила земљу и није сама обрађивала земљу већ њена сестра (или неко коме је то било поверено да ради, “у аренду”), њен добровољачки статус није довођен у питање…

И тако даље.

У поређењу са датим примерима, случај Милунке Савић може бити леп доказ да су надлежне власти према њој имале пуно обзира и да су толерисале оно што на другим странама није било замисливо: иако је добијену добровољачку земљу (и кућу коју је на њој изградила) убрзо напустила (препустила сестри Славки), у њено добровољачко право није дирано. Ван сваке сумње, учињено је то због њених ратних заслуга, због њених ордена високога нивоа, али и да би се оправдала бројна признања која су јој одавана у време када су се њени “лик и дело” користили за подизање борачког морала “преосталих” србских ратника.

Може ли култ личности икоме користити

Рекох већ да је Милунка Савић у србском народу постала позната мање по свом учешћу у србским ослободилачким ратовима 1912-1918 (рат као рат: пуца се, бацају се бомбе, гине се, заробљава, рањава се, лечи се, остаје се жив, постаје се инвалид) а више по томе што су јој, наводно, ратне заслуге заборављене, што јој је држава за коју је ратовала остала дужна, што јој није одато никакво признање, што је свој радни век провела у некој банци као чистачица, што је живела у сиротињи, у неком кућерку на београдској периферији…

Заснована на тешко (или немогуће) проверљивим и, врло често, међусобно супротстављеним вредносним судовима, представа о Милунки Савић, на разним странама, пре свега у маси још ненавикнутој да, после Броза, живи без каквог-таквог култа личности, ствара се изобличавањем Милункиних истинских обележја и, нажалост, њиховим преношењем у сферу нестварног. Остаје само оно што је већ, за различите потребе, мало у незнању а више зарад истицања лирске или епске маштовитости појединих аутора, постало пријемчиво простоме пуку и претворило се, без стварне Милункине могућности да на то утиче, у основу за даља измишљања усмерена на стварање новога култа, култа Милунке Савић – “жене-ратника”, “србске хероине”, “србске Јованке Орлеанке”, “хероине Великог рата”, “јунака девојке”, “ратнице светлости”, “бомбаша јуришника”, “жене-јунака”, “девојке ратника”, “мајке ратне сирочади” -, и на његово даље “усавршавање” и развијање.

Све то по правилу да се нечији култ не може развијати ако постоји још неко ко поседује сличне особине. Баш као што је то чињено у Брозово време, док се стварао његов култ.

Чак и када је, 1969. године, Удружење носилаца Албанске споменице 1915-1916, у једној обимној књизи, на око 550 страна великог формата, објавило споменицу о себи, није поменуто ни једно једино лице од оних који су ту споменицу понели. Иако предговорник ове књиге, армијски ђенерал Југословенске војске Милорад Петровић (1882-1981), препоручује “нека би ови редови послужили старој генерацији, која је у овим великим догађајима учествовала, да се подсети на оно што се пре пола века преживело, а млађим генерацијама да сазнају нешто више о томе с каквим се мукама враћала слобода”, све ће се завршити на бледим описима ратних доживљаја безимених и немуштих лица. Истина, у уводном делу пописани су на отприлике једној страници сви команданти великих војних формација, а поменути су и краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и неколико страних генерала.

Но, у “споменарском” делу књиге, тамо где је и велики хришћански празник Христовог рођења под знаком навода, могу се срести само лица без имена и лица без лика: мршави и подерани војници; један војник, који је сео крај пута и халапљиво жваће перје од црног лука; човек с бундом; чиновник испод шињела; човек коме су Арбанаси убили шеснаестогодишњег сина и који је “мало шенуо”; чичица; мој друг и ја; војници, разрешени чиновници, официри који иду на боловање и избеглице свих врста; “неко с поља”; глумац који је сумњиво вртео главу; официр на ниским вратима пекаре који брине о следовању; делегат владе; један трећепозивац у поабаној униформи, а други човек са наочарима – цивил; добри људи у комори; један редов сељак, који је пошао са својим дванаестогодишњим сином; онај ордонанс редов…

На петнаест страна једног дневника од 15. до 21. новембра 1915. године поменуто је само једно име, ауторово: “Ха, гајрет Стево, соколе, држ’ се још данас, па ћеш имати право на живот”. А тај Стево био је новинар, и морао је знати за правило да је вест празна ако се из ње, на самом почетку, не види и на кога се односи!

На исто толико страна Антоније Ђурић, публициста, описује пут “од Косова до Крфа”, а тамо се срећу: овде официр, командир; командант батаљона са шаком изнад очију; погинуо командир чете, кажу да се звао Стева Раичковић; магаре Мишко (по свему, то је најзначајнија “личност” у целој споменици, јер се помиње барем пет-шест пута!); наредник Теша; наредник Маринко; умро наш капетан Миленко. И даље: мајка Савка… није битно одакле је била та Савка; млада мајка са троје деце.

У наставку, члан Управног одбора у поменутом Удружењу, Владета Милетић из Ужица, после Великог рата (и касније) судија и адвокат, своје “сећање из времена албанске голготе” сабио је на пет страна, без иједног имена. Али, зато, поменути су: “нас шест другова”; “наш командир са официром”; стари поднаредник; ауторов отац из ропства.

Ређам све ове безимене примере само због тога да бих изрекао своје уверење да догађаје које описује нека књига понајбоље могу тумачити личности које су учествовале у тим догађајима; више личности које се неопрезно називају “малим људима” него врховни команданти, краљеви, регенти и остали генерали, адмирали и разни други десетари. Јер, често се дешава да о одређеном догађају читалац више сазна и више упамти из податка уз животопис неког од учесника у догађају но из неке уопштене приче сачињене о истом том догађају са неког “високог” места.

Уистину, помињање неке личности, именом и презименом, уз одређени догађај значи да се нешто није збило само од себе, већ да је неки догађај био баш такав највећим делом због тога што му је именована личност, својим знањем или својим поступком, да ли сама или у друштву са још неким, дала лични печат. Признати чињеницу да је одређена особа могла дати лични допринос неком догађају, значи и пристанак на право те особе на улогу у историјским збивањима.

Друкчије речено, уколико се у неку књигу унесу биографски подаци за одређену личност, та се личност враћа на историјску позорницу, тамо одакле је, за рачун неког србског непријатеља, нечијег култа личности, некаквог имагинарног светског поретка, била поодавно избачена.

Избацивањем појединачних личности избациван је и народ. Потискује ли се народ, круни се и нестаје његова земља.

А упорним трудом да се читалачком (и препричавалачком) свету, али и онима који се баве формирањем јавнога мнења, наметне тврдња да се није писало о Милунки Савић, и не само да се о њој није писало већ се о њој уопште није водило рачуна и да су њене ратне (и друге) заслуге потискиване и занемариване, једино упућује на стварну намеру да се избрише сећање на народ од оних преосталих појединачних најмање 321.000 србских добровољаца.

Но, с разлогом је то чињено.

У Први балкански рат (1912), поред позваних војних обвезника Краљевине Србије, јавило се на дужност и око 67.000 нераспоређених. Покушавајући да објасни такав чин, један од учесника тих збивања касније је записао: “Колико је било одушевљење народа Србије за тај рат, нека сведочи само то, што се је пријавило више од 100.000 обвезника, него што их је било пописано! Од тих су образовани такозвани прекобројни пукови, колико се је могло (укупно 26.016 људи – ИП), а остатак је враћен кућама, јер више није било ни оружја”.

Насупрот том и таквом одушевљењу у Србији, познато је да србски исељеници (исељеници из Србије!) у Сједињене Америчке Државе, с обзиром на њихову бројност и порекло, нису били једнако расположени према позивима за добровољни одлазак на нека од србских ратишта. И познато је, на пример, да “из старе краљевине Србије највише ако их има… једва која стотина”, на најтежим пословима, “обично у мајданима и ливницама… Пољопривредом се бави незнатан број, и то већином досељеници из Србије, којих има свега… 50-60 који су из Шумадије (околина Кнића), и они су дошли овде од анексије Босне и Херцеговине, да би избегли војну обавезу у случају рата, а има их који су по нашем доласку у Скадар (крајем новембра 1912. године – ИП) улучили прилику и побегли као војни обвезници”.

И, када је већ тако, ваљало је, користећи једну једину особу, Милунку Савић, сасвим потиснути истину да се у србском добровољачком покрету током српских ослободилачких ратова 1912-1918. године нашло не мање од 321.000 добровољаца (од чега преко 183.000 изван двеју србских краљевина), те да је србску војску у пробоју Солунског фронта чини више од половине добровољаца.

А шта се све чини и какве се све неистине смишљају не би ли се на штету србског добровољачког покрета изградио култ Милунке Савић, може се видети и из следећих неколико примера:

Поред тога што овлашћени заштитници Милункиног лика и дела њен улазак у борачки састав србске војске у Великом рату везују за интервенцију мало војводе Радомира Путника мало војводе (мада је он тада био “само” ђенерал) Петра Бојовића, у оба случаја уз припомоћ мајора Воје Танкосића, београдске „Вечерње новости“ и Борис Субашић (23. март 2014) ратни распоред за Милунку траже од војводе Степе Степановића (који је тада био ђенерал), а “морална подршка” мајора Танкосића се, по прилици, и овде подразумева.

Од сајта “Сазнај како” (30 август 2013), сазнајемо да је Милунка “током савезничког бомбардовања Београда 1945. у рушевинама пронашла рањену девочицу коју је усвојила као четврту ћерку”.

Сајт “СРБски ФБРепортер” (10. новембар 2013) тврди као “сасвим извесно да Јосип Броз Тито није уважавао хероину Милунку Савић”, а “један од разлога је и тај што је на инаугурацију Шарла де Гола за председника Француске била позвана његова пријатељица Милунка Савић, а Тито није био позван на ову свечаност”. Није назначено од када потиче “пријатељство” ових двеју личности, али зато вест лепо звучи. На другој страни, и Ранђел Анђелковић, један од ретких аутора који настоји да приче о Милунки сведе у реалне оквире, повремено се труди да у понечему нађе основ за критику државних органа због стварних или

измишљених њихових поступака против Милунке – скоро да му је жао што тога није било -, па бележи као “интересантно да нове власти, комунисти, Милунку нису дирале. Она је слободно ишла и после Другог светског рата где год су је позивали у стране земље на обележавање дана мира 11 новембра”.

На истом том сајту пише да је Милунка “као добровољац добила мало имање на новооснованој добровољачкој колонији”, иако то мало одговара величини онога што је припадало и осталим доказаним добровољцима. (Ваља знати да је, на предлог министра привреде од 17. новембра 1916. године, србска влада донела уредбу о насељавању у “новим крајевима”, по којој ће се добровољцима који у србску војску дођу из Америке, додељивати државна земља. Будући да се тада рачунало само с војничким поразом Аустроугарске а не и с њеним растурањем, Србија се сматрала обавезном да, у границама својих могућности, свим добровољцима из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, онима који се не би враћали у Америку а не би им било повратка ни у завичај, обезбеди простор за насељавање и најосновније услове за заснивање новога дома. Или, како то читамо из једног списа упућеног десетак дана касније србском министру војном, “Министарски Савет решио је да сваки југословенски добровољац из Америке, после рата добије пет хектара плодне земље за насеље, ако добровољац погине његово право на насеље наслеђује његова породица или онај кога он буде одредио, само наследник у сваком случају мора бити Србин, Хрват или Словенац”. Неку годину после рата та је одредба измењена и право на добровољачку земљу признато је и и осталим добровољцима, без обзира на то са које су стране дошли, чак и онима који су и пре рата били поданици Краљевине Србије, као што је то и Милунка била).

Истим тим “малим имањем”, ваљда као о срамотном поступку према Милунки, бави се и Web-Tribune.com (14. април 2014), па каже да јој је “за заслуге показане у рату краљ дао имање у близини Новог Сада, али је она знала да одатле не може да школује децу, па га је продала и купила мали кућерак на Вождовцу”. Чудно знање и Милункино и трибјунско, да је то имање продато (а није продато, Милунка га је препустила сестри) не би ли од добијених пара Милунка могла школовати децу. По свему, таквом логиком вређају се сви они који су у тој добровољачкој колонији (у некој наводној вукосексини, подигнутој на двадесетак километара од Новог Сада, с једне и друге стране железничке пруге Нови Сад-Суботица, с једне и друге стране тадашњег магистралног друма Нови Сад-Суботица) били надељени земљом. Било их је, Милункиних ратних другова, добровољаца, свега петсто један, оних који су, за разлику од Милунке, остали у тој колонији као незналице, отворили у њој основну школу и својој деци пружили прилику да се, када за то доспеју, најчешће у Новом Саду, Врбасу, Сомбору… упишу у неку од средњих школа. Многи од њих омогућили су својој деци да стекну и високошколско образовање, најпре у Београду а касније, када је тамо оформљен Универзитет, и у Новом Саду.

На више места, маштовитији аутори успевају да Милункину мајку Даницу преименују у Милицу, а може се чути и да је Милунка, рођена 28. јуна 1892, рођена на Видовдан, иако јој се то “десило” по старом календару, у веку у коме је тај светац падао 16. јуна!

Љиљана Банићанин, новинар, априла 1971. посетила је Милунку и написала репортажу коју је тек 2013. или 2014. године објавио сајт “Дан ветерана – Видовдан”. А тамо читамо и следеће:

“Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега зимско ћебе – тако нас је дочекала Милунка Савић… Сва одећа на њој, већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања”. Госпођа Љиљана хтела је казати како држава није бринула да осамдесетогодишњој Милунки, по природи ствари реуматичној, и у свежим пролећним данима буде топло; да не користи џемпере већ да се креће у каквој мајици и тангама; да не носи вунене чарапе и доколенице већ памучне сокнице или, још боље, да гази као Боса Мара; да зимско ћебе препусти некоме ко има право на зиму; да своју одећу никако не пере како би очувала боју, нарочито ако једну хаљину облачи само једном. Ако је већ хтела да за све то некога окриви (државу, наравно, јер није удесила да око њене куће стално буде лето и није јој створила услове да, протеком многих година, буде млађа!), питање је како за понешто од тога није изрекла и као оптужбу на рачун њене породице која јој, жени у дубокој старости, могло би се из њеног писања домислити, није посвећивала ни најелементарнију пажњу!

Многи пишу (а то је из Влаховићеве књиге о витезима Карађорђеве звезде преписао и састављач ове књижице), да је Милунка током Другог светског рата неколико месеци (Википедија вели: шест, а Прелевић: десет) провела у логору на Бањици. За неке, она је то “заслужила” јер је, изјавом да она није мечка да је водају тамо-амо, повредила сујету извесног немачког генерала, док други тврде да је, племенита каква је и неоптерећена србским идеолошким разликама, “у својој кућици на Вождовцу” држала “приватну” болницу и у њој лечила рањене четнике и партизане. Ни Милункину болницу ни рањенике у њој не помиње извесни београдски илегалац М. Седерландић, који је после рата сведочио да је Милунка “помагала Народноослободилачки покрет”, тако што је њега “скривала… више дана” од полицијске потере. Да је у Милункиној „кућици“ било рањеника и болнице, тешко да би се такав податак могао прећутати, утолико пре што је исти тај сведок “у стану именоване” одржавао “састанке са друговима, које је пребацивао у Ибарски одред”. Мимо тога, скоро да је немогуће објаснити откуд рањени четници и партизани у Београду (пошто су Прле и Тихи били неуништиви, метак их није хтео), али је сасвим извесно да Милункиног имена нема у списковима бањичких заточеника. Нема, наравно, али се зна да је она све ратне године провела у Београду, радећи у Хипотекарној банци. То нарочито важи за 1942. годину, за коју, као уз инат већ помињаном Милораду Прелевићу и његовој тврдњи да је боравила у Бањичком логору, постоји документ из кога се види да је за своју службу оцењена као “одлична”.

“Православљу”, гласилу Србске патријаршије, у броју 1119 (2014), и Славици Лазић која је то опричала у рубрици “Поводи”, као да је једини циљ био да наређају што већи број “открића”:

– “Девет пута рањавана дочекала је ослобођење… са чином каплара српске војске да би је после потпуно занемарили, унизили и користили се њеном славом само када им је то било потребно”;

– “Говорила је и писала енглески и француски довољно да се дописује са саборцима”. Ова тврдња је још и прилично скромна, пошто ће београдски „Блиц“ од 25. мај 2013. године обзнанити да је Милунка била “познавалац више светских језика”… О Милункиној писмености (и говорљивости) на енглеском и француском језику тешко да се може расправљати зна ли се да је 1931. године, при посети једне врло бројне делегације србских ратника Француској, забележено извињење француском министру спољних послова због извесне нелагоде настале у тренуцима када је Милунка требало да присутнима дели аутограме: “Мука, моја екселенцијо, треба да дају потписе, они су слабо писмени, једва писмени”;

– “Пошто је била самоука, без школе, запослила се као спремачица у Министарству иностраних дела и то после силних ургенција да добије тај посао?! Највеће понижење доживела је од својих ратних команданата у југословенској краљевини и комунистичких власти – да би издржавала децу морала је да ради као шнајдерка у фабрици војних униформи, а онда и као обична чистачица и најамни радник у министарству. Због лоших оцена чиновника којима је рибала ходнике, канцеларије и клозете требало јој је осам година да напредује до места чистачице директорских канцеларија у Хипотекарној банци”.

Исто то, само мало друкчије, 23. март 2014. године пишу београдске „Новости“ и Борис Субашић, од којих сазнајемо да је Милунка, ваљда због тога што у Србији за њу није било места а не зато што је у Босну стигла по свом избору, после удаје, тамо “посао нашла… као куварица, болничарка и контролор у фабрици војних униформи”. (Исте ове послове, али као “најпрљавије”, истим тим редоследом описала је Сања Ћулибрк у тексту “Милунка Савић – од хероине до чистачице…” за Б92). Касније, у Београду, Милунка се “после рата нашла на улици, као и сви српски ратници”, можда због тога што је онима који су били писмени (у некој банкарској установи) било препуштено да пишу извештаје, реферате, завршне рачуне… а њој је само преостало “да брише кваке, прозоре и тоалете”.

Не зна се откуд тврдње многих тумача Милункиног лика и дела да је рањавана девет пута или, како то у својој књизи о Милунки пише Војислава Латковић из Крагујевца, “била је доста пута рањена”. Могло се очекивати да, као оно у народној песми, “на њој буде рана седамнаест”, али ни то не би вредело кад сама Милунка, а она је то знала понајбоље, казује да је била рањена четири пута.

Пребацује се србској Врховној команди што је Милунка остала само на чину каплара а Енглескиња Флора Сендс (1876-1956), као једина жена с официрским чином у србској војсци, достигла је чин капетана. При томе, нико од тих приговарача не мисли на потребу, али и обавезу, да официр, из разних разлога, буде и довољно писмен. На страну то што је немотивисано повезивање капларског чина са вишеструким рањавањем, а занемаривање, унижавање и коришћење за њихове потребе овде служи само као поштапалица. Мимо тога, остали каплари могли би да се љуте што ниједан од њих није добио официрску Легију части а каплар Милунка јесте.

Занемари ли се бесмислица да је Милунка “највеће понижење доживела од својих ратних команданата у југословенској краљевини и комунистичких власти”, радни део Милункиног животописа овде је врло конфузан: у фабрици војних униформи радила је непосредно после Великог рата (у Сарајеву) док није била удата нити имала деце; у Министарству иностраних дела радила је хонорарно (док је стално била запослена у Хипотекарној банци); наводно лоше радне оцене у Министарству иностраних дела биле су јој сметња да буде “унапређена” у Хипотекарној банци; клозети су овде уписани да би се, како то у Градској библиотеци у Новом Саду, на представљању Анђелковићеве књиге о Милунки, рекоше један ДокторОдНекеНауке и један Директор), оправдао “изум” једног ововременог драмског писца (можда му презиме беше Павловић) да је израз “баба-Сера” први пут употребљен уз име Милункино; уместо да, као неписмена, буде директор Хипотекарне банке, или барем гувернер Народне банке, Милунка је била “обична чистачица”…

У листу “Слобода”, органу Србске народне одбране у Америци (10. јун 2014), свој допринос у нападима на државу и у хвали Милунки дала је и Марина Дабић, најпре наводом да је Милунка умрла “поносна и – заборављена, тврдећи да не гладује”, али се зато није ни запитала, ако већ Милунка гладује, због чега нико од њених наследника нешто не чини да је прехрани. Уместо тога, да би Државу Србију постидела због Милункиних „никаквих“ животних услова, госпођа Дабић преноси како су Милункини “саборци препричавали Колубарску битку у којој је Милунка, издвојивши се из своје групе, са брежуљка бацила две бомбе. Кад се после експлозије разишао дим, каплар Милунка Савић заурлала је (?! – ИП) на групу Аустријанаца… све их је спровела до команданта пука, застала колико да каже: ‘Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба’. У ратним књигама са Солунског фронта постоје подаци да је у једном препаду каплар Милунка Савић заробила 43, а у другом 60 бугарских војника… Заробљавала их, разоружавала и спроводила до штаба – сама”.

Баш тако: сама, па се поставља питање откуд, уз оних уобичајених двадесет три (понегде: двадесет два) заробљена Бугарина у Другом балканском рату (1913), још и “двадесет заробљених Шваба” у Колубарској битки, па нешто касније, на Солунском фронту, још сто три Бугарина (у два наврата, једном 63 а други пут 40). Све њих, дакле, заробљава Милунка, сама, која се издваја из своје групе, извлачи Бугаре и Швабе из ровова (као кечеве из рукава) и, док Швабе и Бугари из околине „одушевљено“ гледају шта се пред њиховим носевима дешава, она их несметано, без ичије помоћи, ваљда и непримећена, проводи поред србских борбених редова и србске позадине и приводи својим командантима да се, у доколици, имају чиме бавити…

Посебно занимљивим треба сматрати отпор који тумачи Милункиног лика и дела исказују према уобичајеној административној процедури при запошљавању, или при полагању заклетве, или при пензионисању. Само се у Милункином случају такве појединости и такви захтеви (за прилагање неких уверења, или изјаве) изједначују са терором, док се за “остале”, чак и за добровољце, такве формалности сматрају “природном појавом”.

Они који професионално брину о Милункином одликовањима рећи ће да их је било дванаест: два ордена Карађорђеве звезде, сребрна и златна медаља Обилића, Споменица рата 1913, Албанска споменица, Споменица рата за ослобођење и уједињење 1914-1918, два ордена француске Легије части, француски Ратни крст са палмовом граном, британско одликовање Светог Мајкла и руски Крст Светог Георгија Победоносца. Баш толико, а не седам.

Итд, без икаквог утицаја Милункиног на такво писање.

На приче о наводно заборављеној Милунки Савић треба гледати као на производ вишедеценијског владајућег југословенског уверења да је припадништво “покрету” био довољан доказ да један партизан може обављати сваки посао који му се повери, чак и више од тога. Да је тако, најлепше може посведочити дијалог са једног међународног научног скупа, настао после проблематичног “научног” саопштења “нашег човека” из партизанске ере:

– Опростите, колега, на којој сте Ви теми докторирали?

– Ја сам докторирао у шуми!

“Пречишћени текст”

Стога, ваља се зауставити на ономе што опстоји као чињеница (истина):

Милунка Савић, од оца Раденка Савића и мајке Данице, девојачког презимена Бојовић, рођена 28. јуна/10. јула 1892 (у нашем веку то је 11. јул!), чобаница из Копривнице, код Рашке, ратовала је као добровољац у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Учествујући у бројним окршајима, са пушком у руци или као бомбаш, била је четири пута рањена али се увек, после излечења, враћала у борбени ред. (Овде не треба рачунати Милункин боравак у болници Сиди-фаталах, у Бизерти, средином 1918, “на лечењу после извршене операције слепог црева”).

Делом због свога несумњивог витештва, а делом из пропагандних разлога (коришћењем њене женскости, или женствености, за одржавање и подизање борбеног морала њених ратних другова), добила је више високих војничких одликовања, што србских: златну Обилића медаљу за храброст (1915), златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима (1917), Албанску споменицу и Споменицу рата за ослобођење и уједињење 1914-1918 (после рата), што француских: Легију части V степена (1917), Ратни крст са палмовом граном (1918) и Легију части IV степена, официрског ранга (после рата). Ранђел Анђелковић, један од ретких који је савесно трагао за Милункиним “ликом и делом”, објавио је у својој књизи о њој и фотографију из 1935. године, са пратећим текстом: “На слици са Милункине десне ка левој страни: Орден Легије части IV степена (официрски), Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, Орден Легије части V степена (витез), француски Ратни крст са златном палмином граном, Златна медаља за храброст “Милош Обилић”, Албанска споменица и Споменица рата за ослобођење и уједињење 1914-1918”. Седам одликовања, дакле, и сва стечена за војне заслуге.

После рата, запослила се у Општој државној болници у Београду, као спољна болничарка, где је остала нешто више од годину дана. Лета 1922 (на мору), упознала је свога будућег мужа Вељка Глигоревића, прешла у Сарајево и од новембра 1922. до средине априла 1924. године радила у Заводу за израду војне одеће као прегледач (контролор), са статусом неквалификоване службенице. По повратку у Београд, родила је кћер Милену а током наредних неколико година усвојила је три девојчице. Као србски ратни добровољац-борац (мада је првобитно та погодност била намењена само Србима изван Краљевине Србије који добровољно ступе у србску војску – и Хрватима и Словенцима, дакако) добила је добровољачко имање површине пет хектара на добровољачкој колонији Маријин мајур (у близини Новог Сада) и тамо подигла кућу. Крајем 1927. године, она је имање напустила, оставила својој сестри Славки и прешла у Београд; поново се запослила у државној служби, опет у Општој болници, као паракуварица (помоћна куварица), али је тамо дала отказ после непуних шест месеци.

Иако се њен одлазак са добровољачке колоније Маријин Мајур (доцније назване Степановићево) могао сматрати одустајањем од насељења и, самим тим, од личне обраде добијене земље (што је, по добровољачком праву, био разлог да јој се то све одузме – као што је то чињено са бројним србским добровољцима у сличним случајевима), у њен претходно признат добровољачки статус није дирано. У Београду, почетком децембра 1929. године поново се запослила, овога пута у Државној хипотекарној банци, као служитељка-дневничарка (чистачица), “у централи банчиној а са месечном наградом од динара 1.200 (хиљаду и две стотине)”, што је значило да јој није текао радни (и пензијски) стаж. Тек 20. октобра 1934. године, министар трговине донео је решење којим је она постављена за сталну служитељку друге положајне групе и правом на пензијски стаж.

Благодарећи новчаним примањима из редовног посла, инвалиднини (80 посто, по основу ратних рана), принадлежностима које јој је Француска исплаћивала као носиоцу њених високих одликовања (Краљевина Југославија је носиоцима Карађорђеве звезде, односно породицама погинулих или умрлих, тек 1938. године почела да исплаћује по 300 динара месечно; после рата изједначени су, у примањима, са носиоцима Споменице 1941, касније Ордена народног хероја) и зарадом коју је, у слободном времену, остваривала шивењем војничких шињела за потребе југословенске војске, она је, као самохрана мајка и изузетно племенита жена, успела да у своме дому помогне у одрастању и школовању још тридесет двоје деце, највећим делом својих рођака и сељана.

Пензионисана је непосредно после Другог светског рата, у новоуспостављеном друштвеном поретку (који је под Пов. бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947, добровољачку организацију прогласио профашистичком али у Милункин ратнички, добровољачки статус није дирано), по молби писаној 9. јануара 1945, са безмало тридесет осам година стажа (37 година, 11 месеци и 2 дана), у шта је, поред осамнаест и по (18,5) година стажа у државној служби (у војсци после демобилисања, у болници и у Хипотекарној банци), урачунато време проведено у Великом рату (четири године, осам месеци и седамнаест дана) у двоструком трајању и десет (10) година за рањавање и Карађорђеву звезду са мачевима.

Умрла је 5. октобра 1973. године у Београду и сахрањена на Новом гробљу, на парцели 101, у гробном месту 243.

Десетог новембра 2013. године, уз сагласност њених потомака, посмртни остаци Милунке Савић Глигоревић ископани су из породичног гроба и, уз војне почасти и звуке величанствене србске буднице „Тамо далеко“, пренесени у Алеју великана.

Илија Петровић / Васељенска ТВ