Хемикалије из воде из воде узрокују хиљаде смртних случајева од рака широм Европе, а ЕУ не чини ништа!

Сваке године се за више од 6.500 случајева рака мокраћне бешике, отприлике пет процената свих случајева у Европи, припише изложености трихалометанима (ТХМ) у питкој води – и све је то сасвим легално.

За проучавање квалитета воде земаља 28, постала је ЕУ26, јер се нису могли добити адекватни подаци за Бугарску и Румунију. Ипак, пројекат је обухватио 75% укупног становништва ЕУ, а читање његових открића је злослутно.

Шта су дођавола ТХМ-ови?

ТХМ су класа молекула која се појављују као нуспроизвод дезинфекционих средстава која се користе за чишћење воде за пиће. Када хлор, главна хемикалија која се користи за чишћење воде за пиће, дође у контакт са органским материјама, он се распада на ТХМ. И упркос томе што су легалне до одређених нивоа, дуготрајна изложеност њима доследно је повезана са повећаним ризиком од рака мехура. ЕУ је поставила ту законску границу на 100 лг = Л, али било шта преко 50 лг = Л узрокује повећање од 51 посто вјероватноће карцинома мокраћног мјехура, барем код мушкараца. Ово истраживање је урађено у Барселонском институту за глобално здравље, у граду који има ниво ТХМ-а изнад садашње максималне регулаторне границе од 100 лг = Л. Запањујуће је што у најновијој директиви Европског савета није предвиђено смањење тог максимума.

Колико је чест карцином мокраћне бешике?

Рак мокраћне бешике је тек десети најчешћи облик рака у Великој Британији; 135.000 људи у ЕУ дијагностицирано је с њом у 2016. Обично је то излечиво једноставним хируршким захватом, све док је ухваћено пре него што се проширило на друге делове тела. Неки докази упућују на то да погађа мушкарце више од жена (мада то може бити сведено на животне разлике, попут већих стопа пушења).

Земље са највишим процентом случајева рака мокраћне бешике који се могу приписати изложености ТХМ-у били су Кипар (23 процента), Малта (18 процената) и Ирска (17 процената). Другим речима, 23 од 100 кипарских људи којима је дијагностикован рак у одређеној години вероватно су га заразили из воде за пиће. У међувремену, највећи број случајева који се могу приписати заправо догодио се у Шпанији (1.482 атрибутивна случаја) и Уједињеном Краљевству (1.356), иако је то функција становништва и загађења ТХМ-ом.

Па, ко је крив?

Немогуће је било које стање појединца приписати води за пиће, јер обим до кога различити фактори доприносе компликованој болести за сада није могуће измерити. Али статистичке методе које су истраживачи користили за процену атрибутивних случајева најмање постављају грубу цифру на животе под утицајем овог загађивача – и требало би да буду довољне да привуку пажњу оних који контролишу јавне водоводне системе.

Аутори истичу да ако би тринаест најгорих земаља с прекршајем могло смањити ниво ТХМ-а на тренутни просек у ЕУ, тада би се могло избећи 2868 случајева рака воде у мокраћном бешику изазваном пићем годишње (смањење од 44 процента). За сада то изгледа мало вероватно. Док се не открију прецизни биолошки путеви између ТХМ-а и рака мокраћне бешике, Директива Европског савета о питкој води неће осетити притисак да поново размисли. ЕУ би, у најмању руку, могла да смањи своје границе.

Васељенска ТВ / РТ