Папирне кесе – колико ли је само дрвећа страдало

(Фото: Пиксибај)

Улазим пре пар дана у продавницу. Као и обично, прво прилазим рафовима с воћем и поврћем и видим конкретан резултат забране коришћења пластичних кеса у Београду. Уредно сложене велике папирне кесе и натпис – молимо вас да рационално користите амбалажу. Схватам наравно шта су хтели да кажу, али мени ово нема никакве везе с рационалношћу, да не користим неки тежи израз.

Како другачије назвати то што су, у циљу заштите животне средине, танке, пластичне замењене релативно дебелим и великим папирним кесама? Некако сумњам да су ове нове баш стигле из рециклаже и збуњено размишљам колико је само дрвећа страдало да би се нашле овде, у мојој продавници.

Иако ме „душа боли“ док узимам једну и у њу пакујем четири-пет мандарина схватам да другачије тренутно не може. За веће воће и поврће или оно које узимам на комад ни раније нисам користила кесе, али за ово ситније, попут мандарина, морам.




Знам да је пластика најгоре могуће решење, али ово разбацивање с папиром још ми теже пада. Док банане, с олакшањем, убацујем директно у корпу питам се шта смо добили забраном која је на снази од почетка године. Иако сам јој се радовала сад ми се чини да, као и много пута до сад, нисмо баш много размишљали о спровођењу оног што је договорено и усвојено.

Паде ми на памет да сам последњи пут воће у папирним кесама видела још као девојчица, осамдесетих… Сећам се тог дебелог папира који се једва савијао и хвата ме паника од саме помисли колико је ту целулозе потрошено. Ипак, друго је то време било. Куповало се и трошило много мање него сад, пластичне кесе и амбалажа биле су реткост, а еколошка свест сводила се на скупљање старог папира и понеку акцију чишћења и пошумљавања. Није се много говорило о „великим“ темама, глобалном отопљавању и штетности и неуништивости пластике.

Додуше, пластика тад и није била тако велики проблем као данас. Вода и сокови су се (бар код нас) још увек паковали у стаклене флаше, пластичне чаше и есцајг били су реткост, а кесе су се куповале и чувале. Сећам се да су их неке моје (старије) комшинице редовно прале и сушиле на тераси. Тад смо им се смејали, а данас би их вероватно прогласили првоборцима у заштити животне средине.

Деведесетих смо оскудевали у свему, али пластика је полако и сигурно освајала тржиште. Отварањем првих приватних предузећа за њену производњу, предмети и кесе од пластике постали су доступни свима. Све што сте могли да замислите правило се од тог јефтиног и опасног материјала који је, чини ми се, претио да замени све друге.




Док смо се „бахатили“ и са пијаце и из продавнице кући враћали са гомилом кеса у којима је најчешће била по једна намирница, нисмо баш пуно размишљали о томе шта уствари радимо и колико неповратно уништавамо природу. Срамота ме је да признам да сам једном, селећи се у други стан, пронашла право мало складиште најразличитијих кеса које сам годинама скупљала и, не знам ни сама зашто, чувала.

И као што човек почне да води рачуна о исхрани и начину живота тек кад га снађе нека болест тако је и наша еколошка свест почела да се буди оног тренутка кад смо схватили да се мења клима, да су нам реке загађене, да удишемо лош ваздух.

Пластика је, хвала богу, почела да „излази из моде“. Испочетка стидљиво и уз бројне подругљиве погледе, а затим и све поносније, почели смо да носимо платнене цегере, више пута користимо исте кесе и пакујемо заједно до јуче неспојиве производе.

Поносна сам на себе што се одавно тако понашам иако су ме продавци, све до тренутка кад су кесе почеле да се наплаћују, гледали чудно кад на касу донесем воће на које је директно залепљена цена. Нудили су ми да „то спакују“ и покушавали да раздвоје намирнице по неком њиховом реду, али сам то одбијала и, на опште запрепашћење, све заједно трпала у платнену торбу уз опаску да ми кесе не требају.




Е, баш због те моје истрајности радовала сам се тренутку кад су кесе почеле да се наплаћују и много очекивала од ове забране о којој сам писала на почетку.

Признајем да сам, на крају, прилично разочарана јер, ако смо забранили пластичне да би користили папирне, не ваља нам посао.

Решење су, верујем, праве биоразградиве кесе, а њих, изгледа, још увек нема на нашем тржишту или бар тако кажу неки стручњаци. Док, по ко зна који пут, констатујемо да је „закон донет, али има проблема у његовој примени“, остаје нам да, као оне моје комшинице из осамдесетих, смислимо неки свој начин да се изборимо за чистију будућност.

РТС / БИЉАНА СРБЉАК



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.