Нико нема што Србин имаде

Постојаност и очуваност мита у народном предању је древност, која почива на циклусном знању. Оно се у ужем смислу односи на основна небеска кретања. То су ток Стварања, о коме Његош пева: Дан за даном вјечаје се током, као и ток Остварења, у обнови природе о годишњем циклусу. Из знања о основним небеским кретањима, проистичу све умне и моралне особености србског народа.

Нико не спори, да је „словенски“ (општесрбски) мит најбоље очуван од свих европских митова, али „оно што је „словенски“ у европском, то је србски (балкански) у „словенском“. Поготово, што сви бели народи потичу из Подунавља Балкана (Хелма). Отуда, једини изворан и најсвежији мит је србски, јер пресликава „природу ствари“.

Морал нашег народа цени се по разгранатости родбинских веза, које се не налазе код других народа. Поштује се род до седмог, а епски до деветог или дванаестог паса, не рачунајући мистична крвна сродства, кумство и побратимство, а то је један од основних фактора синтагме „здрав народ“.

Код Срба, има нарочитих имена за даље ступњеве сродства, са древним називима у савременом србском и аријском („санскриту“) или архаично србском језику, која су очувана: девра (дивира), девер, снуша (ст. срб. синуха), снаша, свакура, свекрва, пакша, паша, јатар, јетрва, дити, тет(к)а или божанска Мајка, сурја, шурњаја, прија, прија… На Западу, за све ове називе постоји само један уопштен појам у значењу рођак, а долази по роду, од архаично србског √ руд’, клијати, ницати, пустити младице.

Ови и други називи, чине појам свакја, својта (ст. срб. свак), у смислу ширег рода, са забраном узимања до седмог паса, док у неким земљама постоји законски дозвољено узимање у трећем пасу својте! Отуда, Р. Кривокапић поручује: Све реке имају уток у мору, а путеви крви људске једини имају уток у вечности!

Неке од умних особености Срба се често истичу: циклусно знање, духовни језик, гласовно и најсавршеније писмо на свету, Крсна слава или Бадњак. Али, мало је познато да србска јуначка певанија нема премца, по идејним решењима у историји светске књижевности, да у славским здравицама постоје молбе за непријатеље, да само наш народ има празник Матера (Материце), да само Срби у народном предању имају галактички лук, симбол за време, или Часни крст (са оцилима), магнетни фокусатор у атмосфери земље.

Једно, сасвим просто питање у вези Часног крста земљиног магнетног поља, који је електронски снимљен тек недавно са сателита Насе, доводи у веома незгодну позицију савремену науку: Како су још протоисторијски преци данашњих Срба из Подунавља Балкана, знали за етерски крст земљине атмосфере, када човек нема перцепцију да то открије?

Историја људског законодавства се заснива на србској народној изреци: Правда држи земљу и градове! Срби кажу, да неправда руши обоје, о чему сведочи шест највећих светских законодаваца, који су сви до једног, били преци оних које данас зовемо Срби. То је пре свега први законодавац Ману, Мино, Хамураби или Нино Белов, чије је законодавство преко староиталског Нуме и Лесандрове васељенске идеје о слободи и братству међу народима, доспело до позитивних закона Стојана, алијас Константина и Управде, алијас Јустинијана.

Стојаново и Управдино позитивно законодавство, зове се измишљеним именом „Римски закон“, такође измишљених Римљана, присвојен заједно са тројанским законом 12 таблица, Крита или староиталске Гортине, која постоји пре Рима! У средњем веку, одблесак Лесандрове идеје, нашао је потврду у најсавршенијем грађанском законику и црквеном канону Законоправила, србског патријарха св. Саве, као и Душановом законику, који је писан као Устав, у једној уместо 12 књига. Да ли је претходни папа званично изјавио, да „има помирења са првавослављем, али нема помирења са светосављем“, зато, што Законоправило претходи читавих 600 година грађанском кодексу Наполеона?

Посебност, од свих умних особености србске културе, чини древни србски духовни календар. Сваки србски чобанин је некада могао да израчуна на прсте, било који дан у години, јер древни србски календар је духован! Временске јединице календара нису цели бројеви, па се он математички не може тачно ни израчунати, али древни србски календар са непокретном годином, не рачуна, већ сабира време у циклусу године! Јер, за календар је важнији ритам од тачности.

Наш филозоф Божа Кнежевић је истакао, да у свету постоји ред који иде од природе ка човеку. Моралне и умне особености нашег народа показују усклађеност са Природом, нашом првом учитељицом, што је посебан доказ древности србског народа. Само, што племе наше мртвијем сном спава! Да ли ће се пробудити или нестати са земаљског шара?

Слободан М. Филиповић