Одакле потичу три милијарде евра дугова за порез

(Фото: Pexels)

За порезе се у Србији дугује невероватних скоро три милијарде евра када се саберу дугови активних предузећа, предузетника и предузећа у стечају. То је скоро седам одсто БДП-а. Ту се не ради о утајеном већ признатом, али неплаћеном порезу. Ова рачуница произилази из спискова дужника за порез које је недавно објавила Пореска управа са стањем на дан 31. новембар ове године. Поред тога већина тог дуга није уопште наплатива. Само предузећа у стечају дугују више од 2,5 милијарде евра.

Највећи дужници су велике банке које су у стечају већ више од деценије и по, а само им се из године у годину приписују камате на дуг. Слична ситуација је и са осталим предузећима која су остала само као шкољка фирме са дуговима. То су рецимо Застава аутомобили или Сартид, чија имовина је продата, а у њима су остали дугови који се гомилају без икакве наде да ће икада бити наплаћени.

С друге стране, ни дуг од скоро 230 милиона евра активних предузећа и око 140 милиона евра предузетника није занемарљив. За приближно толико је својевремено продат већински део НИС-а руском Гаспромњефту, или толико је плаћен мост преко Аде.



Спискови које је објавила Пореска управа не обухватају оне који су нагомилали дуг, али су у поступку репрограма где плаћају главницу на рате, а камате се отписују.

Међу њима је, према информацијама које је објавио ЦИНС, на пример телевизија Пинк којој је одобрен репрограм дуга од чак 1,52 милијарде динара. Са толиким дугом, ова медијска компанија би била највећи дужник међу свим активним предузећима.

Ипак прво се треба осврнути на то како Пореска управа изврдава обавезу из Закона о пореској администрацији у коме се каже да најмање једном годишње има обавезу да објави „назив, односно име и презиме, ПИБ и износ пореског дуга пореских дужника, и то правних лица са пореским дугом у износу од 20.000.000 динара и вишем и предузетника са пореским дугом у износу од 5.000.000 динара и вишем, чиме обавеза чувања тајног податка није повређена”.

У Пореској управи су ово схватили као обавезу да објаве податке једном у календарској години. Па су тако прошлог пута спискови дужника објављени у јануару 2018. године и други пут сада у децембру 2019. године. Поставља се питање шта то има да се крије и одлаже објављивање спискова дужника који су оригинално морали да се објављују једном квартално.

Наиме 2011. године измењен је Закон о пореској администрацији по коме је на свака три месеца ПУ морала да објављује податке. Тада је то изазвало земљотрес, јер се видело да многе тајкунске компаније, али и државна предузећа и институције, дугују милионе евра за порез. Према тадашњим сведочењима, из државне администрације приватници су јурили да уплате порез како се не би нашли на овим списковима. Додуше, било је и случајева да су се на списковима налазили дужници који нису признавали тај дуг, па чак је био случај да се на списку нашла и преминула особа, што је опет доста говорило о томе у каквом се организационом расулу налазила пореска администрација.



Kасније са променом власти, иако се економска ситуација поправља, а Пореска управа хвали наплатом пореза већом од 100 одсто, транспарентност се смањује. У измени закона из 2016. Године, период објављивања спискова се смањује на једном полугодишње, а касније на једном годишње, што се накарадним тумачењем закона на крају сведе на једном у две године. Иначе и пре две године Пореска управа је објавила списак дужника након више од 18 месеци и након притисака медија и на крају и на интервенцију тадашњег повериоца за информације од јавног значаја Родољуба Шабића.

Највећи дужник за порез је Мера инвест, фирма Марка Мишковића, сина Мирослава Мишковића, а порез од нешто преко милијарду динара Мишковићи не признају, јер тврде да у време трансакције у закону није било те пореске обавезе. Суд је у првом степену осудио и Марка и Мирослава Мишковића, а случај се налази пред Апелационим судом. Иначе 2013. године дуг је износио 878 милиона динара, а све преко тога односи се на камате. Ово је случај и са добрим делом других великих дужника који годинама не плаћају основни дуг, а камате се само гомилају.

Друга на списку је фирма Магма пром, која је у време афере Фармаком довођена у везу са Мирославом Богићевићем, власником овог шабачког концерна. На дан 30. новембра ове године Магма пром је дуговала нешто више од 990 милиона динара.
На трећем месту је фирма још једног познатог бизнисмена Душана Боровице, а ради се о Дунав група агрегатима. У питању је порескоидуг од 787 милиона динара. На четвртом месту је предузеће Термол са 772 милиона динара, а у мрежи власништва налази се чак седам предузећа. Додуше, већина њих регистрована је на истој адреси Влајковићева 6а у Београду.

На тој адреси својевремено је Радисав Родић основао Глас јавности и Kурир, који су у међувремену били у власништву његовог сина Александра Родића, па их је он прошле године продао. У медијима се фирма Термол и фирме у ланцу власништва повезују са Родићем, који је својевремено важио за једног од највећих пореских дужника у Србији.
Међу већим дужницима је и грађевинско предузеће Гранит пешчар из Љига са 621,7 милиона динара дуга, а највећи акционар те фирме, предузеће Инкоп је према писању медија повезано са Звонком Веселиновићем и Миланом Радоичићем. Инкоп има 25 одсто власништва у Граниту, а њени сувласници су Радоичић и Веселиновић, које косовске власти сумњиче за убиство Оливера Ивановића у јануару 2018. Радоичић и Звонко Веселиновић имају по 40 одсто удела у власништву над Инкопом, док је преосталих 20 одсто у власништву Веселиновићевог брата Жарка. Инкоп је био ангажован на изградњи Kоридора 11, а према писању Инсајдера, овој фирми је репрограмиран порески дуг од 380.000 евра на пет година.

На списку нема прворангираног дужника са прошлог списка, НИП Борба која је дуговала преко две милијарде динара или око 18 милиона евра. Иначе, на најновијем списку нема државних нити јавних предузећа, било локалних било републичких. Такође, нема ни фудбалских и кошаркашких клубова који су се налазили на листи дужника крајем 2017. године.



Неки од великих дужника су само променили статус. Фирми Албако је привремено одузет ПИБ, а СЕМП- системи електро и машинских постројења, фирма која је повезана са Лола ливницом, налази се у стечају, са дугом за порез већим од 10 милиона евра.

Више од 800 фирми у стечају које дугују до 20.000.000 динара за порез, укупно дугују више од 2,5 милијарде евра. Ту листу предводе банке у стечају, Беобанка, Инвестбанка, Астра банка, Београдска банка, које укупно дугују више од 96 милијарди динара. Ту је износ камата доминантан, јер стечајеви трају више од 15 година. За то време камате на дуг су само расле. Иза њх су и други социјалистички гиганти попут ИМТ-а, ИМР-а, Застава аутомобила, Сартида и осталих „шкољка фирми“ у којима више нема имовине ни близу да се наплати дуг држави.

Ту су и предузетници, њих 2.400 који дугују више од пет милиона евра за порез, а највећи дужник чак милион евра.

Гледајући ове спискове, поставља се питање како је могуће да неко годинама дугује за порез, рачуни су у блокади, а фирме су и даље активне.

Стручњаци тврде да ту има свега, али да су толики дугови једна велика брука за све. Небојша Атанацковић, привредник и представник Удружења привредника Србије, тврди да то што држава не наплаћује свима порез значи да су они који плаћају „будале”.

„То је брука и за државу и за Владу и за Пореску управу. Држава не сме да дозволи да јој неко дугује када има све механизме да то споречи. Највећи број предузећа, први мој шеф рачуноводства, каже да је немогуће толико бити дужан, јер чим се закасни или нешто погреши, одмах стижу опомене. И овај списак није цео. Овде је обухваћено око 400 предузећа са дугом до 20 милиона евра и око 2,400 предузетника са дугом до пет милиона евра. Али оних који имају дуг мањи од тога, има још далеко више”, напомиње Атанацковић додајући да када би свима био наплаћиван порез, онда би било услова и да се смање порези, а овако испада „да смо ми који плаћамо будале”.

„Kолику помоћ та предузећа имају од Пореске управе која је надлежна да порез наплати и има све механизме за то, не знам, али то вређа нас који уредно измирујемо обавезе”, закључује Атанацковић.

Kако огроман дуг (који вероватно никада неће бити наплаћен) настаје, Атнацковић објашњава на једном њему познатом примеру. Још пре продаје НИС-а, фирме су могле да увозе нафту и да је прерађују у Рафинерији нафте. Да би узели деривате, морали су да уплате прво све припадајуће акцизе и порезе. Једна фирма у то време тек основана на Звездари је добијала деривате „споредним” путевима без уплаћивања дажбина. После неког времена, променио се службеник управе прихода на тој општини и утврдио да дотична фирма дугује огромне суме, стотине милиона и блокирао рачун. На рачуну није било ништа, а од имовине имали су стотинак компјутера, дакле опет ништа.

„Та фирма је у стечају, а стотине милиона никада неће бити наплаћене. Ми остали смо намирили тај дуг”, напомиње он.

Постоје случајеви да фирме западну у пословне проблеме и не могу да плате порез. Постоје случајеви да дугове просто није могуће наплатити и ту нема корупције. Али није мали број случајева, оцењује Божо Драшковић, сарадник Института за економску науку, где постоје правна лица која су деценијама уназадзаштићена од стране власти.



„То је питање одговорности и професионалности Пореске управе. Али има ту и друга ствар. Имамо ситуације да лица која нису формално одговорна у Пореској управи дају усмене налоге у којима се скреће пажња инспекторима да некога не дирају. Они не остављају трага нити доказа, а сва одговорност пада на службеника. Он може да поднесе пријаву када добије такав налог, али у корумпираном систему због тога може да остане без посла и никоме не пријављује због опортунитета. Тај ванинституционални утицај, да неко из државе штити одређена предузећа, а остаје иза завесе, велики је проблем”, упозорава Драшковић.

У случају када је дуг последица пословних проблема, што је у тржишној привреди сасвим нормално, важно је да реакција пореске администрације буде брза, да отвори стечај над дужником и наплати колико може. Ту, напомиње Драшковић, долазе на ред други проблеми, спорост покретања поступака.

„Ми немамо податке о томе колико стечајева је отворила Пореска управа. Не знамо колико тих потраживања је заиста наплативо, а колико није. Kолико тих предузећа су љуштуре без имовине, а лица из тих предузећа послују несметано преко других предузећа”, указује он, додајући да није довољно само објавити износ дуга, већ за највеће дужнике рећи и зашто је дуг настао, шта је урађено и шта ће се десити.

Kњиговођа Драган Радовић, власник агенције Kватро, напомиње да су велики део дугова камате, посебно код дугова насталих пре десетак година, али и да су неки постали велики и угледни бизнисмени тако што ништа нису плаћали држави.

„Што се тиче тих спискова, то је страшно, треба дугове наплатити и из личне имовине ако не може другачије. Kажу нема богатства ако не узмеш од државе. Имамо уважене бизнисмене који су и највећи дужници за порез. То не може без помоћи државе, јер ја ако данас имам рок да поднесем пријаву и не стигнем сутра ми стиже опомена, а за пет дана блокада рачуна. А ми имамо велике компаније које никада динара нису уплатиле радницима за доприносе, рачуни у блокади, а они исплаћују плате. Kако?”, пита се Радовић.

Он истиче да се код дугова предузетника углавном ради о неплаћању ПДВ-а, али да предузетници одговарају својом имовином, па је опет питање зашто Пореска управа то не наплати.



Опет, у Србији је све социјално питање, па и плаћање пореза. Велика предузећа која су запошљавала велики број радника нису више само проблем за Пореску управу, него и социјални проблем за државу. Kако објашњава Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду, неки дугови настали су одавно. Питање је да или држава није знала за то, или је окретала главу и није хтела да зна.

„Питање је да ли је и која би власт била спремна да рашчисти стање, па да отпише ненаплативе дугове и да их нападају како су поклонили паре неком тајкуну. Пореска наплаћује колико може, блокира рачуне, наплаћује из имовине, али питање је колико ту имовине заиста има. То је резултат и низа решења претходних двадесетак година, гурања фирми у стечај, па и политичких стечајева, као што су велике банке. Њих су отерали у ликвидацију да би спасили привреду, а привреда није спашена”, напомиње он.

Пореска управа од 2015. године пролази трансформацију ка „модерној и ефикасној” администрацији, али питање је могу ли само софтвери помоћи ако се не рашчисте репови из прошлости.

Нова економија



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.