Има је у огласима, хотелима, на улици, у комшилуку… Колико познајемо проституцију

Принудна проституција је један од најтежих облика насиља над женама. Стручњаци се слажу да „занимање“ које се крије под називима „пословна пратња“, „луксузна дружења и путовања“ или „масажа“, заслужује много већу пажњу јавности и ангажовање институција. Евентуална легализација би, можда, омогућила заштиту и корисника и пружаоца услуга, док контрааргументи леже у страховима, незнању, предрасудама и неспремности друштва да преузме одговорност за такав потез.

Кристина се годинама бави, како то назива, секс-радом. Каже да је сваки посао себи својствен, па је тако и сексуални рад услуга намењена људима којима је потребна.

„Уколико се ради професионално, захтева добру психологију радника, психичку стабилност и вољу и жељу да се изађе у сусрет купцу. Секс-рад није ништа што је принудно. То је споразумни однос двоје људи, од којих један продаје сервис, а други купује. Њиме се не могу бавити деца. Онда када је нешто принудно, насилно, манипулисано, то називамо проституцијом. А има је у свим сферама нашег живота“, објаснила је Кристина.

Каже да њен дан почиње „слободним временом и психичком припремом за рад“.

„Kафа ми је незаменљиви извор тога. Онда је дан подељен на осам до десет радних сати, доступних послу, и то варира у смислу да ли ће бити посла или не, какав је дан, да ли ће неко звати итд. И онда, уговорена услуга је и уговорена цена. Некад пола сата, некад сат. И све чешће људи долазе да буду саслушани, да добију утеху или мишљење. Да добију загрљај. Искрено ћу рећи да је у ова тешка времена, секс-услуга у другом плану“, навела је Кристина.

Додаје да до сада у раду није имала веће проблеме, осим оне вербалног типа када је била у друштву особа које су биле под дејством алкохола или наркотика.

Сматра да је питање избора посла индивидуално, али и „везано за саму људску судбину“. У њеном случају, све је почело када је са 19 година дошла у Београд како би, пошто је трансродна особа, могла да изведе све неопходно за ту врсту „транзиције“, укључујући ендокринологе, психијатре, хормонске терапије, операције…

„Kако сам радила нешто дуже од годину дана регуларне послове од којих сам успевала једва да преживљавам, помислила сам – овако никада нећу успети. Одлучила сам да радим апсолутно било шта како бих могла да зарадим, како бих проближила своју природу себи, споља као што је и изнутра. И тако сам се нашла у друштву транс-девојака, које су већ радиле тај посао годинама. Вероватно га не бих радила да се нисам снашла, али човек ваљда може у свему да успе ако су жеља и циљ довољно велики и од значаја“, искрена је Кристина.

Полазна тачка може се скривати и иза огласа
Плата: 10.000 евра – тако је насловљен један од десетине огласа на интернету у којима се траже девојке за „пословну пратњу“. Неки су детаљнији, па конкретизују зараду на 200 до 400 евра на сат. Управо ти конкретни објашњавају својим будућим упосленицама да ће се бавити искључиво „ВИП пословном пратњом иностраних бизнисмена“. Додатно наводе да је број радних места ограничен. Дакле, порука му дође – сад или никад, брзо се одлучи!

Овакви огласи обично се, у маси других, налазе у категоријама „Општи послови“, „Туризам“, „Угоститељство“, па и „Административни послови“.

Инстант зарада могућа је и за девојке које могу да путују, па им се тако нуди ангажман углавном у Италији, Холандији и Немачкој, где их чека „све сама угледна и фина господа“.

Следећи корак је оглашавање услуге ангажованих девојака, али и, додуше мање бројних, младића. Представници јачег пола у огласима најчешће нуде масажу и пословну пратњу уз луксузне поклоне и друштво, хвалећи се негованим изгледом и „високим степеном хигијене“.

Када све прође кроз једну као „посебну машину“, то изгледа отприлике овако – „Врло повољно!“

Када се на овакве садржаје наиђе, реакције су различите, али мора се признати да многи у њима виде материјал за осуђивање, предрасуде, пошалице, ловачке приче… Ствар је много озбиљнија.

Искусни психотерапеути наводе да бављење проституцијом, када је изједначено са девијантним и криминалним понашањем, генерише осећање кривице, социјалне инфериорности и неадекватности, и да је некада праћено дубоким емоционалним осећањима очајања, немоћи и/или беса.

„Особе које реше да се баве проституцијом углавном нису направиле слободан, критичан и информисан избор и изложиле су се високим психосоцијалним ризицима“, каже проф. др Невена Чаловска Херцог, психијатар и психотерапеут.

Трговина невиношћу

Јасно је да ће се на поменуте огласе, у којима се тражи специфичан вид „радне снаге“, јавити углавном рањиве групе девојака, међу којима су и студенткиње из унутрашњости под „смањеном“ родитељском контролом.

Осокољују их, осим великих хонорара, и приче о елитној проституцији и агенцијама које тргују, на пример, невиношћу својих клијенткиња. Оне њима најпре дају лекарско уверење о томе да су virgo intactа, атрактивну фотографију и наравно – почетну суму (аукцијска продаја) од око милиона евра.

Како нас, с времена на време, извести неки страни медиј, често им та прича успе, и за своје девичанство, како тврде, добију новац који желе да потроше на луксузан живот, али некада и на образовање.

Недавно је извесна Катја, која је невиност продала оглашавајући се на интернету, за више од милион евра, изјавила да је дуго размишљала о том кораку. Суштину (према њеним мерилима) свела је у неколико реченица.

„Више пута сам размишљала о томе да продам своју невиност. То је дефинитивно тешка одлука, из простог разлога – нема повратка. Тежак је избор између губитка девичанства са неким кога волим, с једне стране, и 1,2 милиона евра с друге стране. Донела сам одлуку сматрајући да је већа вероватноћа да ћу зажалити што нисам узела новац, јер би ме будући дечко највероватније напустио у неком тренутку. На крају крајева, то је моје тело, мој избор и најбоља одлука за мене“, изјавила је Катја.

„Продаја невиности апсолутно представља облик злоупотребе и еквивалент је трговини људима. Посебан аспект је стављање у исту раван материјалних добара са љубавним, романтичним партнерским односом, што брише смисао универзалне људске емоционалне потребе за припадањем, блискошћу, стабилношћу, еротиком, животном добробити“, сматра проф. др Чаловска Херцог.

Помоћ? Не треба!
Када се мало спустимо из апартмана луксузних немачких хотела до неких локација у Београду попут Плавог моста, јасно је да тамо нема „цветића и лептирића“, нити купања у козјем млеку и џакузију.

Када на „Гуглу“ укуцате „Плави мост Београд“ у повезане претраге спада и следећа: „Где наћи јефтину ку…ву у Београду“. Јасне су и цене, и услуге, и ниво, и услови.

Улична проституција пуна је мучних детаља и тужних прича девојака и жена које не спадају у оно што се назива „елитна проституција“. Мада мука има и у „елити“, сто посто!

„Ми као Саветовалиште и сигурне куће нисмо имали жене које су тражиле помоћ или савет а бавиле су се проституцијом. Разлоге можемо само да претпоставимо, али то је ипак показатељ да оне помоћ и не траже и не очекују“, рекла је Весна Станојевић из Сигурне куће.

Легализација – за и против
Да ли би свима у ланцу „најстаријег заната“ било боље, мада је без сумње некима и сада врло, врло добро, ако би људи једноставно све то радили – легално? Као тамо, на том Западу којем стремимо.

Кристина, наша саговорница с почетка ове приче, залаже се за основна људска права сексуалних радника, за сва она права која, како каже, имају и други људи по Уставу.

„Њихова заштита је јако битна јер нису као људи мање вредни, како се често каже – грађани другог и трећег реда, и зато што су постојећи закони извор злоупотреба и нова димензија систематског насиља над њима. Не можемо бити слепи пред тим да бисмо решили проблем. Никада ни једна рестрикцијска законска мера није донела позитивне резултате. И треба размишљати како помоћи тим људима, а не како их казнити“, изричита је Кристина.

„Аргументи за легализацију су на првом месту свеобухватна заштита и корисника и пружаоца услуга, легална, финансијска, здравствена. Декриминализација проституције омогућава потпуно другачији, како формални, тако и неформални поглед и друштвено разумевање и приступ“, сматра проф. др Невена Чаловска Херцог.

„Аргументи против заснивају се на страховима, незнању, предрасудама и мистификацији, неспремности друштвене заједнице да преузме одговорност. Разлози који се наводе су попут оних да би то била нормализација, па чак и маркетинг трговине људским телом“, додаје др Чаловска Херцог.

Весна Станојевић из Сигурне куће сматра да би сваки облик легализације или било који облик помоћи женама које се баве принудном проституцијом био за њих боље решење.

„Проституција је легализована у многим земљама Европе, али поуздане податке о томе колико и на који начин је то утицало на ту појаву, ми фактички немамо, када говорим у име Саветовалишта против насиља у породици“, рекла је Станојевићева.

„Менталитет нашег друштва је такав да се мало ко уопште изјашњава по том питању, осим људи који то раде професионално кроз институције, јер остали сматрају да је то небитно или мало битно питање, да је проституције увек било и да ће је увек бити, и да, било шта да се уради кроз легализацију, увек ће постојати могућност да се све ради и илегално на начин као и до сада“, сматра Станојевићева.

На крају крајева, ту је и питање пореза и буџета.

Проф. др Саша Виријевић, економиста, сматра да је економске ефекте легализације проституције најбоље сагледати из примера седам држава Европе које примењују такав модел регулативе – Немачке, Холандије, Грчке, Ирске, Аустрије, Швајцарске и Мађарске.

„Најочигледнији економски ефекат је опорезивање посла. Осим тога, постоје примери, попут Холандије, који су легализацију проституције искористили за промовисање туризма, о чему сведочи амстердамска Улица црвених фењера“, рекла је проф. Виријевић.

„Међутим, када причамо о Србији, треба узети у обзир да се наш менталитет, систем вредности и моралне норме умногоме разликују од становника, на пример Холандије. Тако да би идеја о легализацији проституције највероватније наишла на осуду јавности. Такође, треба имати у виду да је проституција често синоним за трговину људима и да су многе жене, нажалост, приморане да се баве тим послом“, истакла је др Виријевић.

Лицемерје или шта?
Културолози сматрају да је проституција у Србији тема о којој се не говори, и да се избегавала, као донедавно и тема хомосексуалних веза и транссексуалности.

„Све се то смештало у корпу декадентног запада – вредности Европске уније које нам се намећу“, наводи проф. др Милена Драгићевић Шешић, културолог.

Др Дагићевић Шешић додаје да волимо да сопствену средину дефинишемо као средину светосавља и традиционалних вредности, па се у тим околностима не може јавно говорити о појавама које су део друштва, али које се у ту идиличну, идеализовану слику сопственог друштва не уклапају.

„А онда, као и увек и свуда, табу теме изазивају велико интересовање. Сећам се да је на првој Ноћи музеја највећу пажњу изазвала изложба Велимира Ћургуса Казимира ‘Иза седам брава’, посвећена проституцији у Београду на почетку 20. века – у Савамали. То је тема која се избегавала, које нема у музејима, које ретко има у књижевним радовима, у српској драматургији… Зато је изложба поновљена и на другој Ноћи музеја. (У Једноспратним кућама Софије Радојичић Жежељ, главна јунакиња доказује себи храброст и смелост – управо одласком у Савамалу, да види прави живот.)“, коментарише др Драгићевић Шешић.

Детабуизација и образовање
Стручњаци се слажу да, без обзира на питање легализације, о проституцији треба говорити и да је треба истраживати.

„Проституција је тема која заслужује много више и пажње и ангажовања одређених институција, јер принудна проституција је један од најтежих облика насиља над женама, и као повремена тема без јасних ставова, потпуно је маргинализована“, сматра Весна Станојевић.

„Треба говорити о свим негативним последицама проституције, пре свега по саме сексуалне раднике и раднице, треба образовати припаднике снага реда на који начин и како да препознају експлоатисане и малтретиране особе, приморане да се баве овим послом, а и створити услове за њихову ресоцијализацију и интеграцију у друштво“, закључује др Драгићевић Шешић.

Маја Стојановић / РТС