“Сукоб о будућности ЕУ: Где се завршава Европа?”

Европска комисија је предложила нове методе преговора са државама Западног Балкана.

То је уступак француском председнику Емануелу Макрону, али не решава основни проблем, пише Дојче веле.

Петог фебруара је нова Европска комисија представила предлог за реформу политике проширења, тачније, методологије приступних преговора за земље Западног Балкана.

“Реформа” је постала нужна након тоталне блокаде приступног процеса са Северном Македонијом и Албанијом од стране француског председника Емануела Макрона.

Ако је веровати изјавама представника француске власти, с опрезним оптимизмом се може очекивати да ће Париз на пролеће овим двема земљама отворити пут за приступне преговоре.

Представљени документ садржи изненађујуће много позитивних елемената који би могли довести до значајног оживљавања политике проширења ЕУ. У њему се ЕУ одлучније него последњих година и политички аргументовано изјашњава за проширење на Западни Балкан.

У њему се по први пут јасно изражава спознаја да је политика проширења снажно средство за подстицање демократије и да је условљавање реформи главно средство те политике. По први пут се изричито спомињу могућности санкционисања мањкавих реформи.

Kомисија предлаже да не мора квалификована већина држава чланица бити за санкције, већ обратно – потребна је квалификована већина да санкције спречи. То је новина у односу на досадашњу политику проширења која се темељила на принципу једногласних одлука.

И, коначно, Kомисија први пут говори о директнијој комуникацији ЕУ с грађанкама и грађанима земаља Западног Балкана који су стварни заговорници евроинтеграција. Истовремено обавезује владајуће политичаре да комуницирају са грађанкама и грађанима о стратешком циљу чланства у ЕУ. Ту комуникацију Kомисија поставља као услов за процес проширења.

Но, ипак не би требало дизати еуфорију око овог предлога Kомисије. Јер он је тек изнуђена реакција на проблем који заправо не постоји, односно којем се погрешно приступило: Макронова потпуна блокада проширења је пример неодговорне европске политике.

Неодговоран је био тренутак у којем се затражила реформа политике проширења – након што је Макрон два пута изнудио одгађање одлуке о Северној Македонији и Албанији. Неодговорна је била и бит самог захтева – прво интерна реформа ЕУ па онда наставак процеса проширења.

Неодговорна је била, на послетку, и Макронова чињенично нетачна критика досадашње политике проширења. То је последица традиционалне француске незаинтересованости према политици проширења на Западни Балкан – регион из којег се Француска повукла још пре више деценија.

Из те незаинтересованости је произашла и Макронова опасна подршка идеји о размени територија између Србије и Kосова.

Предлог Kомисије је покушај да се смањи штета за Западни Балкан, али и сачува образ Макрону. Тако, за разлику од париског предлога, овде фокус није стављен на економске реформе него на демократију – појам који је застрашујуће недостајао у француском документу представљеном у новембру.

Увођење додатних економских подстицаја је знатно смањено. Искуство је показало да су додатна новчана средства за владе земаља Западног Балкана неефикасно средство. У земљама региона је економија углавном и даље под контролом владајуће политичке елите. Kраткорочни, корупционашки интереси моћи доминирају над националним економским потребама.

Ни француски незванични документ као ни предлог Европске комисије, међутим, не анализирају узроке досадашњег изостанка ефикасности политике проширења. Предлог Европске комисије не дотиче суштински проблем политике проширења ЕУ на Западни Балкан. То није методологија, па зато решење и не може бити промена методологије.

Суштински проблем је недостатак политичке воље у ЕУ, бриселским институцијама и државама чланицама да доследно користе постојеће инструменте. Макрон је упркос незаинтересованости за регион назвао овај политички проблем правим именом, али се није прихватио његовог решавања.

Нови документ и ново позиционирање ЕУ ће вероватно омогућити подизање Макронове блокаде приступних преговора са Скопљем и Тираном, али одлучујуће питање је може ли он заиста бити прекретница у политици проширења.

Пре свега јер и даље остаје нерешена потка целе приче: сукоб о будућности ЕУ, првенствено између Француске и Немачке. Без одговора остају и два начелна питања: какву Европску унију желимо – политичку унију или економску заједницу? И где се завршава Европа?

Дојче веле