Деградација музике

Некада давно музичари су стварали да би изразили своја најдубља осећања, усавршили уметност извођења, да би стално померали своје границе ка горе. Музика је била језик који су сви разумели, она је тешила, одводила у тугу, радост, бес, сету, носталгију, чак је и заводила. Песме су и текстом и мелодијом позивале на промену, рађале бунт, ругале се лажи и славиле истину. Оне су све то успевале јер су биле плод искрених душа. Зато такве песме не старе. Могу се, као и класичне композиције, увек слушати. Иако су животне околности другачије, емоција и порука остају исте.

Данас је модерна музика престала да буде уметност и постала производ за употребу, уз који ће се попити што више пића или чак конзумирати што више дроге. Не претерујем, јер су овај огорчени став изнели моји ђаци у средњој школи. Они су приметили како је дрога неприметно ушла у стихове песама где се промовише као нешто пожељно и кул. Ја то нисам знао јер такву музику не слушам. Али њима се таква порука пласира сваки пут кад изађу у град, преко песама и од стране вршњака.

Музика је постала још један од опијата модерног друштва. Некад је служила да те растрезни, освести, или да осмисли хаос који осећаш или којим си окружен, а данашња најпопуларнија музика чини све супротно. Опија унедоглед понављаним ритмом и крајње једноставном мелодијом, текстови немају никакву друштвено ангажовану, ни зрелу поруку, ни било какву лирску дубину. Музика је постала својеврсни бег, једнак оном који нам се пласира преко телевизије и свих осталих видова уметности. Уметност се деградира све више и више, не би ли човеку оптерећеном животним бригама поручила: „шта те брига, сад уживај. Не размишљај о свом животу, ни животу ближњих. Зезај се уз овај ритам, попиј пиће, саживи се са чудацима из риалити шоуа. Нема везе што ти се живот распада, тако треба да буде, не можеш ти ништа. Пусти да те систем лаже, уништава, поткрада, пусти да твоје слабости преовладају тобом, јер ово је друштво које не признаје узвишене вредности, већ само оне опипљиве.“

Ипак, ствари нису толико мрачне. И колико год ми некад било криво због нових генерација, негде схватам да је било слично и у моје време.

У дискотекама се пуштао турбо фолк. Долазио си због дружења и упознавања, али у тешкој досади и револтиран наметањем те музике, а будући да си веома млад и да имаш слабу самоконтролу, пио си алкохол. А опет, никад ниси приватно слушао турбофолк, никад ниси постао алкохоличар, никад ниси поверовао у целу ту пинк идеологију. Како се зрелост приближила није ти требала дискотека, а свакако ти нико није могао наметнути шта ћеш слушати и како ћеш мислити. Из истих разлога сам се отарасио телевизора.

Иако је данас турбо-пинк-нихилизам агресивнији него раније и проналази плоднији терен јер је све више нестабилних породица (а породица је корен свих животних вредности код младог човека), не губим наду у младе људе. Здрав бунт је био жив и остаће жив.

Можда ће нам с времена на време пробости ухо нека шунд песма коју је наручио наш пријатељ, али пријатељ нам је. Сви ми имамо те кичерај песме које понекад волимо да чујемо. Сваки жанр има прегршт неукусних песама. Нисмо сви моцарти.

Наопаке вредности ће увек покушати да се наметну, до смака света ће постајати јаче или слабије. Али добри људи ће увек, у било каквим околностима, тражити и проналазити квалитет и врлину. И ствараће добру музику, снимати добре филмове, писати добре књиге, чинити свет племенитим и лепшим. Добра музика се слушала вековима и слушаће се и даље. Лошу музику ће прегазити време. И све лоше песме биће заборављене.

Цецо, није ми те жао.

Марко Радаковић

Извор: avdenagom.blogspot.com