Комунистичка одмазда – Тешка судбина породице Рајаковић

На данашњи дан, пре 70 година у Бајиној Башти је почело „суђење“ Милоју Рајаковићу. Било је то само зрно песка у олуји комунистичког обрачуна са „народним непријатељима“ и неистомишљеницима, спроведеног крајем 1944. и у 1945. години, када је, по неким проценама, без суда или уз пресуде као што је ова Милојева, у Југославији ликвидирано око 180.000 људи, од чега у Србији близу 100.000.

Документација је у више махова систематски уништавана (поготову после Брионског пленума, а понајвише у периоду од 1970 – до 1974.), а много тога је завршило и у „приватним архивама“или су пак „судије смрти“ (Мићо Цицварић (зет проте Смиљанића) у Ужицу, синовац патријарха Гаврила Дожића у Зајечару, Милош Минић, Новак Живковић у овом и небројено других случајева, итд) правиле личне архиве или пак склањали трагове онога у чему су учествовали…

Милоје Рајаковић – правник, дипломата, министар и народни посланик, рођен 1895. у Перућцу, од оца Милића и мајке Јелисавке, као једно од дванаесторо деце. Основну школу завршио је у Бајиној Башти, гимназију у Ужицу, а правни факултет у Кану (Француска).

У дипломатију је ступио 1923, касније се посветио новинарству и био уредник „Трговинског гласника“ и „Београдских новости“. У државну службу се вратио 1925. на место шефа Пресбироа Владе. Био је референт за штампу у влади Николе Пашића. Основао је Савез домаће шумске индустрије.

Припадао је Народној радикалној странци, а на изборима 1935. изабран је за народног посланика среза рачанског на листи Богољуба Јевтића.

Почетком 1939. постављен је за министра социјалне политике и народног здравља, а августа те године „стављен на располагање“. (…) Биографски лексикон рачанског краја, стр 268.

Рајаковићи су били велики акционари Индустријске банке, финансирали изградњу централе на Врелу у Перућцу, а Милоје је, по жељи мајке Јелисавке, родом из Јагоштице, у том селу дао да се изгради школа.

Пресуда , оваква каква је, представља отприлике списак лица из бајинобаштанског краја која су стрељана или на други начин ликвидирана за време рата, од Раче до Бањице, а за чију се смрт директно окривљује Милоје Рајаковић! Тако се извлачи закључак да је сарађивао са Немцима, Љотићевцима, Недићевцима, четницима Д.Михаиловића и осталим „чувеним зликовцима“, који су ликвидирали борце и симпатизере НОП-а широм Србије. Поред тога што су неке од ових сарадњи по природи међусобних односа њихових актера искључивале једна другу, јасно је да је цела фарса овог суданија и одржана да би се задовољила „народна правда“ у замљи „народне демократије“.

Светла тачка ове приче су поједини сведоци, који су одбили да сведоче, као што је чувени Глишо Пантелић, који је рекао: „Ја бих за Милоја Рајаковића, министра, имао много шта рећи, али за овога везаног човека немам ништа да кажем…“

У сећањима оних који су гледали суђење, остала је мучна слика сведока и публике, међу којима је било доста оних које је породица Рајаковић цео живот хранила и посао им давала. Освета и мржња у тим случајевима су најстрашнији, ма колико то наопако изгледало…

У књизи „Између српа и чекића“ мр Срђана Цветковића, на страни 217, наводи се део изјаве М.Синђелића и М. Обућине, објављене у Погледима бр.2 из 1991, под насловом „Крцуне, Ужице те заборавити неће“.

„ У селу Равни стрељани су кројач Ж.Ђоковић, фотограф Ј.Радојевић из села Радовањци и М. Рајаковић, народни посланик и министар из Бајине Баште.“
У делу непотврђених прича је и она да је Милоје био члан француске масонске ложе, те да је лично Моша Пијаде (такође масон) покушао да га спасе стрељања, али су Крцунови егзекутори били бржи.

Милоје Рајаковић је ухапшен у Београду, средином децембра 1944. године. Вероватно не осећајући се кривим, дочекао је ослобођење Београда, а да није напустио земљу ни са Немцима, ни са Недићем (избегао у Немачку још 6. октобра), ни са Љотићевцима, ни четницима , а ни са „осталим зликовцима“ са којима је „сарађивао“…Чудно, заиста, поготову ономе ко воли да мисли.Али, револуционарној Бајиној Башти требала је ова жртва. Осветници и људске кукавице, чија је ратна историја трајала колико и „Ужичка република“, дочекали су своје време…

Брат Милоја Рајаковића, Милан, председник општине Смедерево, чим је почео рат, побегао је са јединицама краљеве војске према завичају, где су га ухватили партизани и стрељали 1941. године у Ужицу, уз још више од 300 „сарадника окупатора“!? Треба ли тражити логику, а камоли истину и правду у ономе што се дешавало у опеваној „Ужичкој републици“?

Милош Рајаковић, други брат, познат као народни добротвор (један од највећих донатора у доградњи „Дома народног здравља“), прогоњен и ислеђиван, умро је 1945. а исте године проглашен народним непријатељем , уз конфискацију све имовине…Судски је рехабилитован 2011. године.

Верујем да ће и прича о злој судбини ове честите породице, па и Милоју Рајаковићу, имати још наставака, па и оних судских…

Владисав Биљић

• Трамп: У САД биће призната само два пола
• Алиса Вајдел најпопуларнија у борби за канцеларску фотељу у Немачкој
• „Убијали су нас из злобе”: украјински војници стрељали малолетну децу и инвалида пред повлачење из Селидова
• Српска огњишта на подручју зеничке котлине све празнија
• Председник Панаме: Ни један метар Панамског канала не припада САД