Комунистичка одмазда – Тешка судбина породице Рајаковић

2

Милоје Рајаковић

На данашњи дан, пре 70 година у Бајиној Башти је почело „суђење“ Милоју Рајаковићу. Било је то само зрно песка у олуји комунистичког обрачуна са „народним непријатељима“ и неистомишљеницима, спроведеног крајем 1944. и у 1945. години, када је, по неким проценама, без суда или уз пресуде као што је ова Милојева, у Југославији ликвидирано око 180.000 људи, од чега у Србији близу 100.000.

Документација је у више махова систематски уништавана (поготову после Брионског пленума, а понајвише у периоду од 1970 – до 1974.), а много тога је завршило и у „приватним архивама“или су пак „судије смрти“ (Мићо Цицварић (зет проте Смиљанића) у Ужицу, синовац патријарха Гаврила Дожића у Зајечару, Милош Минић, Новак Живковић у овом и небројено других случајева, итд) правиле личне архиве или пак склањали трагове онога у чему су учествовали…

Милоје Рајаковић – правник, дипломата, министар и народни посланик, рођен 1895. у Перућцу, од оца Милића и мајке Јелисавке, као једно од дванаесторо деце. Основну школу завршио је у Бајиној Башти, гимназију у Ужицу, а правни факултет у Кану (Француска).

У дипломатију је ступио 1923, касније се посветио новинарству и био уредник „Трговинског гласника“ и „Београдских новости“. У државну службу се вратио 1925. на место шефа Пресбироа Владе. Био је референт за штампу у влади Николе Пашића. Основао је Савез домаће шумске индустрије.

Припадао је Народној радикалној странци, а на изборима 1935. изабран је за народног посланика среза рачанског на листи Богољуба Јевтића.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Почетком 1939. постављен је за министра социјалне политике и народног здравља, а августа те године „стављен на располагање“. (…) Биографски лексикон рачанског краја, стр 268.

Прочитајте још:  СЛУЧАЈ КАЛАБИЋ: ПРАВО НА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ И ПРАВО НА ИСТИНУ

Рајаковићи су били велики акционари Индустријске банке, финансирали изградњу централе на Врелу у Перућцу, а Милоје је, по жељи мајке Јелисавке, родом из Јагоштице, у том селу дао да се изгради школа.

Пресуда , оваква каква је, представља отприлике списак лица из бајинобаштанског краја која су стрељана или на други начин ликвидирана за време рата, од Раче до Бањице, а за чију се смрт директно окривљује Милоје Рајаковић! Тако се извлачи закључак да је сарађивао са Немцима, Љотићевцима, Недићевцима, четницима Д.Михаиловића и осталим „чувеним зликовцима“, који су ликвидирали борце и симпатизере НОП-а широм Србије. Поред тога што су неке од ових сарадњи по природи међусобних односа њихових актера искључивале једна другу, јасно је да је цела фарса овог суданија и одржана да би се задовољила „народна правда“ у замљи „народне демократије“.

 

Фотографија корисника Владисав Др. Биљић

Светла тачка ове приче су поједини сведоци, који су одбили да сведоче, као што је чувени Глишо Пантелић, који је рекао: „Ја бих за Милоја Рајаковића, министра, имао много шта рећи, али за овога везаног човека немам ништа да кажем…“

У сећањима оних који су гледали суђење, остала је мучна слика сведока и публике, међу којима је било доста оних које је породица Рајаковић цео живот хранила и посао им давала. Освета и мржња у тим случајевима су најстрашнији, ма колико то наопако изгледало…

У књизи „Између српа и чекића“ мр Срђана Цветковића, на страни 217, наводи се део изјаве М.Синђелића и М. Обућине, објављене у Погледима бр.2 из 1991, под насловом „Крцуне, Ужице те заборавити неће“.

„ У селу Равни стрељани су кројач Ж.Ђоковић, фотограф Ј.Радојевић из села Радовањци и М. Рајаковић, народни посланик и министар из Бајине Баште.“
У делу непотврђених прича је и она да је Милоје био члан француске масонске ложе, те да је лично Моша Пијаде (такође масон) покушао да га спасе стрељања, али су Крцунови егзекутори били бржи.

Прочитајте још:  Како је скончао један комуниста који је због заклетве Титу убио сина јединца!

Милоје Рајаковић је ухапшен у Београду, средином децембра 1944. године. Вероватно не осећајући се кривим, дочекао је ослобођење Београда, а да није напустио земљу ни са Немцима, ни са Недићем (избегао у Немачку још 6. октобра), ни са Љотићевцима, ни четницима , а ни са „осталим зликовцима“ са којима је „сарађивао“…Чудно, заиста, поготову ономе ко воли да мисли.Али, револуционарној Бајиној Башти требала је ова жртва. Осветници и људске кукавице, чија је ратна историја трајала колико и „Ужичка република“, дочекали су своје време…

Брат Милоја Рајаковића, Милан, председник општине Смедерево, чим је почео рат, побегао је са јединицама краљеве војске према завичају, где су га ухватили партизани и стрељали 1941. године у Ужицу, уз још више од 300 „сарадника окупатора“!? Треба ли тражити логику, а камоли истину и правду у ономе што се дешавало у опеваној „Ужичкој републици“?

Милош Рајаковић, други брат, познат као народни добротвор (један од највећих донатора у доградњи „Дома народног здравља“), прогоњен и ислеђиван, умро је 1945. а исте године проглашен народним непријатељем , уз конфискацију све имовине…Судски је рехабилитован 2011. године.

Верујем да ће и прича о злој судбини ове честите породице, па и Милоју Рајаковићу, имати још наставака, па и оних судских…

Владисав Биљић

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

2 утиска на “Комунистичка одмазда – Тешка судбина породице Рајаковић

  1. Ух! Боже мили!

    Милоје Рајаковић је био брат моје пок. бабе, Наталије Бешлић (рођ. Рајаковић).
    Пре много година сам се нашао у Ужицу и Б.Башти с двоструком намером: 1) Радио сам истраживање за свој докторат на њујоршкој ”Дипломској школи за друштвена истраживања” (New School for Social Research, Graduate Faculty) и 2) да, колико је могуће, дознам истину о породицама које су страдале у ”револуцији 1941-48” (заправо, 1945-48 је био кључан период) , међу којима је била и угледна породица Рајаковић.
    И дан данас под својим кровом чувам обиље материјала у вези са овом темом – као што су снимљени разговори (или ”интервјуи”) са преживелим члановима породица; те 2) архивски материјал који укључује документа са суда и суђења у Т.Ужицу и 3) казивања сведока или полу-сведока (из треће руке) који нису желели да сведоче под пуним именом и презименом. У реду, њихово право. Ја вам само могу рећи да су баш ова сведочанства НАЈЈЕЗИВИЈА и најпотреснија. Колико сам успео да сазнам, Милоје Рајаковић је био затворен у ужичком затвору (тамо, код ”Паласа”, мислим да нема Ужичанина који није знао за адресу те институције), а међу затвореницима му је друштво правио и Андрија Мирковић, за време окупације ужички градоначелник.
    Да скратим причу. Од СВЕДОКА сам сазнао да је Милоје Рајаковић био убијен – пре било какве судске пресуде. Како је убијен? Овде би требало започети нову историјску новелу – о чувеном ЛАКИЈУ крволоку! Живи сведоци су нестали, али можда се неко сећа прича од старијих о чувеном ”Лакију”, крвожедном УДБАшу који је имао обичај да у зло доба ноћи пробуди касапина и захтева ” крви” – од закланих говечади, наравно,. Проблем је био у томе што је Лаки био психопата убица и просто уживао у убијању затвореника. Тако је управо он био одређен за егзекутора у случају М. Рајаковића, а и А.Мирковића. ”Да се народ не би узбунио” – тако ми је било речено – ”затвореници су извођени у пола ноћи, у мрклој тмини, и одвођени до обале Ђетиње. Тамо би их Лаки убијао – како? Па, ударцима великом стенчугом о главу. Зашто? Па, да се не би чуло пуцање пушке, митраљеза, шта ли, што би могло да ”узбуди народ”. Маљ о главу и ником ништа!
    Тужна је чињеница да се ни дан данас не знају гробови Милоја Рајаковића или Андсрије Мирковића.
    У реду ако су били ”злочинци”. Али, ЗАШТО понижавати и њих и њихове породице и НАКОН смрти?

  2. Још само ово. Не знам заиста, ко је Владислав Биљић, али човеку дугујем једно огромно ХВАЛА што је уопште отворио тему страдања Милоја Рајаковића.
    Има ту још толико много материјала – рецимо, како је страдао Милан Рајаковић, социјалиста и председник смедеревске општине? Убијен још 1941., када су партизани ушли у Ужице – Башту и Перућац и одмах, по кратком поступку, стрељали све ”виђеније” хграђане, међу којима је био и Милан.
    Да не гушим, има ту још тона сведочанстава… само, ако ко би имао користи од свега тога.
    Ја вам стојим на располагању.
    И још једнокм, ХВАЛА, господину Биљићу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *